Poslednji dokumentarac koji govori o vrlo uticajnoj vašingtonskoj hardcore/punk sceni jeste „Salad Days: A Decade of Punk in Washington, DC (1980-90)“, objavljen 2014. godine. U 90 minuta spakovana su svedočanstva lokalnih scenskih heroja, poput neprevaziđenih Ian Mackay-a i Henry Rollinsa, ali mogu se videti i ostali vinovnici scene. Ovaj dokumentarac je samo jedan u nizu svedočanstava o pojavi, razvoju i uticaju koji je pank scena u Washington DC-u imala ne samo na američkom tlu, već i na globalnom nivou.
O kraljevačkoj sceni nema gotovo ništa snimljeno, a još manje i zapisano. Međutim, uticaj koji su imali bendovi, fanzini i pojedinci sa kraljevačke pank scene se sasvim sigurno može porediti sa onim koji su njihove starije kolege iz Vašingtona imale, samo na jednom makro nivou i na jednom manjem, okrnjenom, prostoru. Da ovo nije moje pristrasno proseravanje svedoči činjenica da i nakon dvadeset godina od izdavanja, sada već, kultnog albuma „Srpski san“, benda Hoću? Neću! on ne gubi na aktuelnosti ili popularnosti, pa nikoga nije iznenadilo da je njihov poslednji reunion koncert u Zagrebu 2014. godine bio rasprodat mesecima unapred, a da je publika horski otpevala od prve do poslednje pesme.
Tokom trajanja tog, uslovno rečeno, prvog talasa kraljevačke hardcore/punk scene, bilo je mnogo bendova i svi su oni bili važni i ostavili izvestan trag na lokalnoj i regionalnoj sceni. Pomenuo bih samo Mortuus, Totalni Promašaj, Punished, Sedativ, itd, ali svakako da se od svih izdvaja jedan koji zavređuje da se o njemu napiše nešto više.
Hoću? Neću! – Tornado sa Ibra
Bend je sa svojim radom počeo 1990. godine i njegovi članovi su bili: Pop – bubanj, Sićko – vokal, Božo (jako brzo je došao Divlji) – bas, Mikara – gitara. Ovo nije bio prvi bend u kojem su momci svirali jer su već ranije imali razne tinejdžerske projekte i školske bendove. Najvažniji su bili Bollocks, Talasi mržnje i Raped Youth. U pitanju su bili samo jedni u nizu pank bendova koji u tom periodu sviraju u Kraljevu, a za razliku od njih koji svoj repertoar zasnivaju mahom na obradama Sex Pistols-a i Ramones-a, ovi bendovi stavljaju akcenat na svojim autorskim pesmama, što je u tom trenutku bila svojevrsna revolucija. Ubrzo dolazi do svojevrsne fuzije ovih bendova i nastaje Hoću? Neću! U opticaju je bilo više imena, a jedno od predloga je bio i „Svekrvin jezik“, međutim kako je ovo ime bilo neozbiljno ipak su se odlučili za gore pomenuto. Zapravo, kao ime benda izabrana je biljka istog naziva, navodno jer su članovi bili vegeterijanci, a dodavanjem interpukcijskih znakova dobilo je sasvim novi smisao.
Prva zvanična svirka je bila 1. maja 1991. na jednoj od lokalnih Gitarijada. U Kraljevu je postojao svojevrsni fenomen zajedničkih muzičkih nastupa, koji su okupljali ponekada više od 10 lokalnih bendova i nekoliko stotina mladih ljubitelja rok muzike. Uglavnom su se organizovali u prostoru Doma Društvenih organizacija ali ponekad su bile organizovane u na glavnom gradskom trgu. Jedna od takvih je organizovana za 1. maj, a pored ostalih nastupali su i H?N! Sama svirka je prošla vrlo dobro, ali je obeležio jedan skandal. Naime, došlo je do sukoba, verbalnog, a potom i fizičkog, sa grupom lokalnih skinheda. Prema rečima glavnih aktera do sukoba je došlo kada je Sićko (pevač) uzeo zastavu „Proleteri svih zemalja – ujedinite se“ i mahao njom tik ispred ćelavih glava. Oni su to shvatili kao provokaciju i rešili su da objasne bendu šta misle o tome. Rezultat je par udaraca i prekid svirke.
Ono što razlikuje H?N! od ostalih bendova sa ovih prostora su vrlo inteligentni tekstovi, u kojima su se bavili temama kojima niko do tada nije. Iz perspektive bendova sa Zapada, teme koje su obrađivali su bile već odavno prežvakane, ali za srpsku i eks-jugoslovensku scenu su predstavljale svojevrsnu revoluciju. Po prvi put se neko ozbiljnije bavio temama kao što su seksizam (Nogom u muda), prava životinja (Pas moj prijatelj), antiratnim temama (Anti ratna pesma), antinacionalizmom (Preko zidova nacionalizama i rata). Od trenutka kada su se formirali odlučili su da će se posvetiti svojim, tzv “autorskim”, pesama, pa je prva koju su napravili bila “Vetrokaz”, a zatim su usledile “Bednik”, “Gumeni meda” i druge.
Svojim pesmama su inspirisali mnoge mlade pankere sa ovih prostora da počnu razmišljati o ozbiljnim temama, ali istovremeno su izazivali i brojne kontraverze. Verovatno jedna od najkontraverznijih pesama je bila “Beograd je jedno veliko selo”. Kako u Srbiji nije postojao nikakav oblik lokalne autonomije, poput onakve kakve imaju oblasti u Italiji ili Španiji, razvio se svojevrstan anti-beogradski sentiment, a zapravo radilo se o borbi protiv centralizacije, za veću autonomiju lokalnih sredina. Iz takvog razmišljanja nastala je ova pesma, koju su mnogi, posebno stanovnici Beograda, pogrešno interpretirali, dok o samoj pesmi Sićko kaže:
„To su svi ljudi pogrešno protumačili. Nismo mi mrzeli ljude koji žive u Beogradu niti sam grad več elitistički pristup dela te scene. Za te likove su svi bili seljaci/džovani ako ne idu po poznatim klubovima i ako nekim slučajem nisu iz Beograda. Pa jebote, ja sam prvi rođeni Beograđanin i nemam pravo da se bunim. Živeo sam pritom u Beogradu i još nekih 7-8 godina tokom studiranja. Za mene je još uvek jedini problem u vezi Beograda ekstremno jaka centralizacija vlasti i novca.”
Ostale pesme nisu izazivale kontroverze, ali jesu vrlo pomešana osećanja i otvarala su nove teme za razmišljanje. Posebno se treba imati u vidu kontekst zatvorene sredine, kakva je Srbija (tj SRJ) bila tokom 90ih godina prošlog veka. Mladi pankeri nisu imali mogućnost da putuju, niti su stranci tako često dolazili, posebno ne u srbijansku provinciju. Tako da su im tekstovi H?N! izgledali revolucionarno poput nekakvog manifesta. Bez obzira što su neke od njih napisane pre gotovo 25 godina, one su surovo realne i nikako nisu izgubile na aktuelnosti.
Kada je reč o koncertima H?N! nije bio preterano koncertno aktivan. Ta se činjenica objašnjava neredovnim probama, raznim obavezama članova benda ili čestim promenama njegovih članova, ali i lošom ekonomskom situacijom. Ne treba smetnuti s uma da bend deluje u vreme najgore hiperinflacije te je sasvim razumljivo da su postojale mnogo važnije stvari koje je trebalo rešiti od organizovanja koncerata.
Na početku rada redovno su nastupali na lokalnim Gitarijadama, da bi ubrzo promenili svoju filozofiju i odlučuju da se potpuno posvete DIY načinu rada. Već tada su odlučili da ne prave kompromise sa meanstream rock scenom, pa su tako na primer odbili da nastupaju kao predgrupa na koncertu Goblina, a o čemu je Sićko tada rekao:
„Oni svojim meanstream pristupom jednostavno kvare punk scenu. Tim novim generacijama daju lažnu sliku o punku i sa takvima ne treba sarađivati.“
U par navrata su svirali van Kraljeva (Čačak, Kad bi Festival – Smederevska Palanka, Šabac, itd) i neretko su svirke bile propraćene incidentima. Jedan od njih se dogodio na koncertu u Šapcu na kojem su nastupali sa Speedballom. Tada je na koncertu bilo prisutno 15-20 nacista pa je jedan od njih pljunuo Sićka u lice kada je on govorio protiv nacionalizma u sklopu najave za pesmu „Preko zidova nacionalizma i rata“. Zahvaljujući prisebnosti članova benda večih sukoba nije bilo. Zanimljivo je spomenuti i nastup na Festivalu akustičarske muzike „FAMUS“ u Sivcu. Do njihovog nastupa je došlo tako što ih je preporučila ekipa iz Sombora, oni su pristali i odlučili da nastupaju. Na ovom festivalu su nastupali sa svojim autorskim materijalom i osvojili su zapaženo drugo mesto.
Ono što će razlikovati H?N! od drugih lokalnih bendova jeste želja da se izađe iz okvira lokalne scene. Nakon skidanja sankcija prilika da napuste zemlju i zasviraju van njenih granica im se ukazala. U izvesnom smislu, to je bio pionirski poduhvat jer osim velikih rok bendova i autora, poput Đorđa Balaševića, Bajage, Obojenog Programa i drugih, jako malo nezavisnih bendova je izašlo van granica SRJ. Prvi nastup/turneja van SRJ bila je organizovana na proleće 1997. godine. Prvobitna ideja je bila da se svira samo u Sloveniji, međutim zahvaljujući angažmanu drugova iz Italije turneja je produžena i na par italijanskih gradova. Pored ostalih sviralu su u Ilirskoj Bistrici koja je namerno izabrana jer je bila na granici sa Hrvatskom, kako bi se prijatelji mogli pojaviti. Zatim, sviralo se u Ljubljani, Mariboru, itd. Slovenačka turneja je organizovana preko članova iz hrvatskog benda Nula, sa kojima ih je vezivalo dugogodišnje prijateljstvo. Nakon Slovenije, H?N! se uputio u Italiju gde je organizovano nekoliko koncerata, mahom u severnom delu Italije. U Italiji su ostali gotovo mesec dana, ali nisu sve vreme svirali. Zapravo, bilo je svega 5 koncerata, dok su ostalo vreme uglavnom trošili na razgovore sa drugovima iz raznih italijanskih organizacija, ali i za turističko razgledanje.
Zatim je usledio koncert u Gracu, Austrija. Sviralo se na nekom od fakulteta i pojavio se veliki broj ljudi iz bivše Jugoslavije. Tom prilikom je Pop (bubnjar) održao i par konferencija na temu antiratnih aktivnosti na prostorima Ex-Yu. Nakon Graca, nastupali su na No Border Jam festivalu u Mariboru.
Tokom 1998. je bio i jedan zanimljiv izlet u Grčku. Naime, sviralo se na Solunskom univerzitetu, pa su momci iskoristili priliku za još jedno duže putovanje. Svirka je bila na otvorenom, a ono čime su se na prvi pogled najviše iznenadili je bila sasvim dobra binska oprema i razglas. Osim samog koncerta ovo je bila lepa prilika da se upoznaju sa aktivističkom scenom te su u toku nekoliko dana posetili piratski radio „Kivotos“ na kojem je priređen intervju, a zatim su uzeli učešća u demonstracijama podrške Zapatistima ispred Meksičke ambasade.
Nakon ovog nastupa u Grčkoj još jednom su posetili ovu zemlju, ali u vrlo zanimljivoj kombinaciji. Pošto deo benda nije mogao da dobije vizu za putovanje, otišli su u okrnjenom sastavu. Ideja je bila da se napravi ad hoc bend sastavljen od članova H?N! i Totalnog Promašaja i da kao takav nastupi kao predgrupa Oi Polloi-u. Kada su stigli u Solun, raspitali su se kod organizatora i odgovor je bio pozitivan, pa je tako ovaj mešoviti All Star punk bend nastupao u postavi je postavi: Pop i Divlji (H?N!) i Kasa i Bojan (Totalni Promašaj) ili Totalni Neću.
Nakon nekoliko godina od završetka rata, napokon su H?N! odsvirali pravu turneju u Hrvatskoj (Zagreb – Varaždin – Kutina – Rijek – Pula – Buzet). Postava koja je odsvirala ovu turneju je bila netipična, jer je nedugo pre toga došlo do razlaza između Popa i Sićka, tako da su na njoj svirali: Sićko – vokal, Buxa – gitara, Stanko – bas, Bjelica – bubanj. Sama turneja je počela velikim peripetijama. Naime, Sićko je zvanično bio na listi dezertera zbog njegovog samovoljnog odlaska sa fronta, u vreme rata na Kosovu. Na granici, prilikom pregleda dokumenata je utvrđeno da se i dalje vodi kao begunac, pa ga je granična policija sprovela do najbliže policijske stanice u Rumi. Nakon urgiranja od strane Trive Inđića, u to vreme savetnika Borisa Tadića, policija pušta Sićka i turneja je mogla zvanično da počne. Ova turneja je bila i više nego uspešna jer su pojedinci čekali na nju toliko godina, emocionalno je bilo vrlo nabijena i koncerti su bili jako dobro posećeni sa odličnom atmosferom. Tako na primer, koncert u Zagrebu u Attack-u, je prošao i više nego dobro i sam bend je bio prinuđen da svira duže od sat i 45 minuta, što je sasvim neuobičajeno za jedan pank bend. Jednostavno publika nije htela da ih pusti sa bine dok nisu odsvirali sve što su mogli i znali. Takođe, koncert u Kutini, u legendarnoj Baraci, je prema rečima očevidaca bio jedan od najboljih ikada u tom prostoru.
Negde na prelazu vekova došlo je do izvesnih nesuglasica unutar benda pa je osnivač, glavni tekstopisac i glavni pokretač benda Aco Popadić – Pop napustio H?N! Usledio je niz godina sviranja u različitim postavama, nekoliko (vrlo slabih) albuma, par koncerata po Srbiji i regionu, da bi se priča konačno potpuno završila Sićkovim odlaskom iz Srbije u potrazi za boljim životom.
Vojkan Trifunović
