Helly Cherry Web Magazine: Fanzini

Taman pred leto i odmore stiže nova porcija Stripburgera u svom regularnom izdanju.

U novi broj nas uvodi Olaf Ladousse, autor iz Španije sa svoja dva "nema" stripa i fanzinaški "veteran". Upravo u uvodniku će se i osvrnuti na svoj rad i zašto baš "nemi" strip.

Španija je nešto što definitivno obeležava ovaj broj. Izgleda da tamošnja fanzinaška i samizdat scena doživljava ponovni procvat imajući u vidu sve veći broj nezavnisnih glasila i autora koji su se pojavili. Martin Lopez Ram se u svom kraćem tekstu "The self-publishing virus" u novom broju upravo osvrnuo na ovaj fenomen. Zanimljivo je da je susedni Portugal imao značajnu ulogu u ovom rivajvlu. Tu je i sedam španskih autora sa svojim stripovima tek da opravda raznovrsnost i aktivnost tamošnje scene. No naravno, ne treba zaboraviti ni ostale autore iz Amerike, Brazila, Rusije, Danske, Britanije, Italije...

Da ostanemo u svetu fanzina redakcije se dodatno pobrinula razgovorom sa Davidom Schilterom. David je Švajcarac koji već godinama živi u Litvaniji. Nakon završetka studija preselio se u ovu zemlju i pokrenuo fanzin/magazin "kuš!". Priča je slična Striburgerovoj, oba glasila dolaze iz male zemlje i zanimljivo je pratiti transformaciju "kuša" iz lokalnog ka globalnom glasilu koje ima za cilj da predstavi (naravno ne samo) Litvanske autore svetu, obzirom da je tamošnja strip scena mala i dalje u razvoju. Čini se da su problemi nezavisnih izdavača svuda isti, poštarine koje su koliko i sam proizvod (neretko i skuplje), tiraži i slično.

Novi broj nam je doneo i intervju sa Gašperom Rusom, jednim od bivših urednika Stripburgera i naravno, poznatim slovenačkim ilustratorom i strip autorom. Gašper govori o svom Stripburger iskustvu ali pre svega o sopstvenom radu, pristupu, razmišljanjima...

Kako to obično biva, Burger stiže u pravom trenutku: za čitanje na plaži, bazenu ili debelom hladu. I na kraju, kako ekipa reče: "dozvolite da vas ovaj "virus" inficira".

Nedavno se kod nas pojavio novi metal fanzin pod imenom Morbid Future. MF je na neki način "sijamski blizanac" Nekrst fanzinu. U oba glasila ulogu glavnog i odgovornog urednika ima Andrej Romić. Po svom konceptu oba fanzina su mi delovala praktično isto što je delovalo pomalo zbunjujuće. Kako bih odagnao sve nedoumice postavio sam par pitanja Andreju i pružio priliku da predstavi svoj novi fanzin.

Koji je bio motiv za pokretanje jednog ovakvog fanzina?

Motiv za pokretanje Morbid Future fanzine je bio kreirati jedan fanzin koji je maksimalno skoncentrisan na old skul zvuk metala, bez obzira na to iz koje su zemlje, godine, već vodeći isključivo računa o onom karakterističnom zvuku kojeg svi volimo! Ideja je došla spontano, iako dugo poznajem svog kolegu, ovog se pre nismo setili, I eto, samo tako naletelo. Trenutno radimo na drugom broju, koji bi trebao izaći negde na samom početku leta.

MF je zapravo po svom konceptu identičan Nekrstu? Ti si urednik i jednog i drugog fanzina pa me zanima, koja je razlika po vama između ova dva glasila? Nekako, kada postoji „sajd projekat“ ipak je to priča koja je nešto drugačija od matične, i gde se obično izraze neke ideje ili koncept koji ne odgovaraju prvobitnoj priči.

Vidiš, ovo je interesantno pitanje. Iako je Nekrst, na samom početku svoje karijere bio poznat po svojim karakterističnim, kratkim recenzijama, pa kasnije malo otišao u eksperimentisanje, u Morbid Future fanzinu nema nikakvih ograničenja u dužini recenzija, nama je bitno da mi veoma detaljno i maksimalno pokušamo opisati zvuk datog albuma, i da samim rečima nateramo čitaoce da provere taj bend.

Meni je logičnije nekako da MF nastavi da deluje u okviru Nekrsta, time bi prvobitna ideja napredovala i ne bi bilo svojevrsnog „razvodnjavanja“.

Iako su, grubo rečeno, bratski fanzini, gledam da se ipak dosta razlikuju, i po dužini, a i po muzičkom stilu. Dva su različita sveta, da budem iskren. Drugačiji fanovi, drugačija razmišljanja. Poštujem oba, ali ne bih mešao!

Prvi broj se može naći na vašoj fejsbuk stranici. Kako se može doći do fizičke kopije ako je ko zainteresovan?

Nažalost mi pada ovo vrlo teško da odgovaram, ali fizičkih kopija još uvek nema. Potrudićemo se da se to u bliskoj budućnosti nekako promeni. Zasad imamo samo digitalno izdanje, ali nemam ništa protiv ako neko sam od sebe ištampa broj! To najviše cenim.

Kakva je sudbina MF fanzina? Drugi broj ste najavili za pola godine, ali ipak mi se čini da sam nedavno video da će se drugi broj pojaviti ipak nešto ranije.

Ne, to nije istina. Drugi broj isključivo izlazi početkom leta. Nikako ranije! U Nekrstu smo vrlo hitri i brzi, ali ovde pokušavamo (jedva, ali uspevamo) da ostanemo strpljivi, i sastavimo maksimalno brutalan broj. Doduše, ja ipak volim svež rad, i sveže recenzije, tako da prvi fanzin NIKAD neće promeniti svoj smer.

Kraj godine je vreme kad se priređuju iznenađenja i zasigurno se pojava prvog broj fanzina „Out of darkness“ može smatrati pravim (pred)novogodišnjim iznenađenjem. Mada se može reći da je pojava bilo kakvog fanzina ravno iznenađenju, jer se postavlja pitanje njihove svrsihodnosti u ovim modernim virtuelnim vremenima. Da li ima mesta štampanim fanzinima u eri interneta, blogova, društvenih mreža, tableta, laptopova i drugih drangulija? Nazovite me staromodnim ili kompjuterski nepismenim ali mislim da i te kako ima. Šta ću, volim kad u ruci držim papirni uradak, koji mogu da mirišem, prelistavam i čitam. Staromodno možda jeste, ali mojim vršnjacima i malo starijima siguran sam da nije.

Fanzin „Out of darkness“ ima svoje online izdanje i zapravo je počeo kao sajt za širenje pank vesti. Ubrzo se prebacio i na društvene mreže, da bi na kraju izašao iz virtuelnog sveta i postao pravi pravcati fanzin. Ovo je potpuno suprotno pravilima koja su do sada postojala jer su ono malo fanzina koji su u prethodnom vremenu izlazili uglavnom imali drugačiji razvojni put – prvo kao štampana izdanja a onda i kao nekakvi blogovi/sajtovi. Po svemu sudeći, ekipa okupljena oko sajta nije mogla više da sedi skrštenih ruku i odlučila je da se vrati korenima. Inače, ekipa je sastavljena od iskusnih scenskih likova, različitih pank generacija, koji se pankom bave, na ovaj ili neki drugi način, već više od 30 godina.

U skladu sa iskustvom glavnih i odgovornih očevikalo bi se da je fanzin u svakom pogledu vrhunski, no, ipak mi se čini da su podbacili. Možda je u pitanju čuvena boljka poznata u fanzinaškom svetu kao „prvi broj“, ali sve mi se čini da je moglo bolje. Ono što na prvi pogled izaziva čuđenje je nedostatak kolumni. Osim moje priče o albumu „Srpski san“, nema više ništa što se može strpati pod etiketu „kolumne“. To je prosto nezamislivo, posebno ukoliko se uzme u obzir činjenica da autori nisu neki mlađani momci već pankeri u svojim najboljim godinama. Ali prosto možda nije bilo prostora da se na nekih 40-ak stranica A5 formata potrpa sav materijal koji su imali. Sa druge strane, fanzin je prepun gig raporta. Odokativno gledano, gig raporti zauzimaju više od polovine fanzina što je definitivno previše. Razmišljam glasno pa se pitam da li je bilo moguće da se izbace neki koncertni izveštaj a ubaci koja kolumna? Sasvim sam siguran da je moglo, ali možda u prvom trenutku momcima nije tako delovalo. U svemu ovome, dobra je stvar što su i oni toga svesni, tako da sam siguran da će u narednom broju ispraviti ovaj nedostatak.

Osim velikog broja gig raporta, u prvencu „Out of darkness-a“ možete da pročitate i nekoliko vrlo dobrih intervjua: Flag, Dag Nasty, Warsong, Attitude Adjustment, Become as one, Concrete Worms. Još se može pronaći brdo recenzija domaćih i stranih bendova, koje svojim kvalitetom variraju, a kojih, bar mi se čini, ima previše. Bar ih ja tako doživljavam jer se pogubim u moru tih albuma, više ne znam gde sam poš'o i gde sam o'šo kad krenem da ih čitam.

U svakom slučaju ako se pitate da li je ovakav sadržaj vredan pažnje, da se fanzin nabavi, ja vam dajem odgovor da jeste. Ako ni zbog čega, onda zbog truda autora i urednika fanzina da se on pojavi pred, doduše malobrojnim, pank auditorijumom.

Vojkan Trifunović

Nedavno sam razmišljao kako se rubrika "Fanzini" polako gasi. Do pre samo par godina recenzirali smo 4-5 fanzina mesečno, a danas toliko godišnje. Jasno je da fanzini lagano odlaze u istoriju. U Srbiji danas čini mi se svi koji izlaze mogu stati na prste jedne ruke. U poslednje vreme su aktuelni fanzini rađeni po brojevima ali se distribuiraju putem interneta i tek po neki primerak osvane na papiru. Pa su i oni na neki način postali elektronski a ne papirni u klasičnom smislu. Ali ne, nećemo lamentirati nad sudbinom ovih andergraund glasila. Nekako je to i normalno da forme prate duh vremena u kome nastaju. Pa ipak, nama su i dalje dragi papirni i zato je HC kao webzine ("mlađi brat" ili nova generacija fanzina) svih ovih godina davao punu podršku. Pa i danas, kad su papirni fanzini više poslednji trzaji, i kada ih rade fanzinaši za fanzinaše i najuži krug zaljubljenika u papir.

Sada bih dao reč Dejviju koji me je preduhitrio i napisao osvrt na novo domaće metal glasilo. Nisam želeo da se ponavljam te sam samo osetio potrebu da napravim mali uvod i podelim par razmišljanja. (Nenad)

„Ciklonizacija“ je blog pokrenut od strane požarevačkog muzikofila i novinara Antonia Jovanovića. Blog je u najvećoj meri ispunjen kratkim recenzijama i preporukama za preslušavanje diskografskih noviteta, što iz Srbije, što iz inostranstva. Posle jedne godine internet blogerisanja, projekat „Ciklonizacija“ zaživeo je i u čvrstom formatu. Pred nama se nalazi prvi štampani broj istoimenog fanzina i prateća audio kompilacija.

„S obzirom da mladi, tranzicioni ljudi u mladoj, tranzicionoj zemlji žive brzo, jedu burek s nogu i nemaju previše slobodnog vremena, kratke recenzije su prava stvar za njih, jer će i pored toga slušati iste omiljene pesme na Jutjubu“ kaže glavni i odgovorni urednik Antonio u početnom predstavljanju na blogu ciklonizacija.blogspot.com. I zaista, sveopštom digitalizacijom i kompjuterizacijom dolazi do naglog ubrzanja života… sve (pa i umetnost) se konzumira „s noge na nogu“, sve je dostupno na jedan klik… ali, postavljaju se pitanja: Gde je tu čovek i da li nas je ta automatizacija pretvorila u sluge kompjutera, u programirane „robote od krvi i mesa“ kojima su animalne potrebe na prvom, a duhovne na sedamdeset petom mestu. Jer, kako drugačije objasniti činjenicu da ti (na primer) roditelji prebacuju zašto si dao 100 dinara za „neku polovnu knjižurinu“ sa interneta, a da pritom ne možeš da ih ubediš da je i to bolje nego dati pola te sume dnevno na kupovinu nekog tabloidnog đubreta sa trafike. Sve je obesmišljeno. Sve je olupano i srozano do dna, a za divno čudo, dnu se još ne vidi kraj. Idemo dalje, pa dokle doguramo.

Nego, glavni junak naše priče ‒ Antonio, usudio se da neke od sadržaja svog bloga utisne i na ‘artiju i da tako zaludan obraduje lokalnu kopirnicu i zabezeknutog radnika. Da, upravo takav stav je imala i radnica u kopirnici kada sam joj prvi (a i svaki sledeći) put donosio moj fanzin na umnožavanje. „Šta će ti to? Koliko zarađuješ od toga?“, samo su neka od pitanja upućenih retkoj i skoro izumrloj vrsti pod nazivom „fanzinaši“. Do skoro, u Srbiji su se na prste jedne ruke mogli pobrojati svi aktivni (papirni) fanzini, a danas je to pojava na nivou statističe greške. Jedna od tih statističkih grešaka je i metal zine „Nekrst“, koji obitava negde na severu naše domovine. „Ciklonizacija“ je drugi izuzetak od pravila, i zbog toga zaslužuje par redova na našem portalu.

O razlozima nastanka fanzina, urednik Antonio Jovanović u uvodnom delu kaže: „Zašto bi se neko danas odlučio da, u vremenu u kome većina ljudi stoji veoma loše što se finansija tiče, pokrene metal fanzin? Ni sam ne znam pravi odgovor. Hir, inat, ćef ‒ dodajte bilo šta kao razlog. Recimo da ovo radim zbog sebe, pre svega. Isto tako, znam da ima nekoliko osoba, prijatelja i kolega, koji spadaju u one koji mogu da razumeju jedan ovakav potez. Svi mi koji smo u ovom kolu smo veoma svesni koliko košta jedan ovakav hobi i svako od nas će reći da to vredi desetostruko više od svega uloženog“.

Prvi broj „Ciklonizacije“ ima skromnih šesnaest strana u A5 formatu. Fanzin je umnožen u tiražu od 30 primeraka, u crno-beloj tehnici. Kako sam urednik kaže: „Ideja koja se neko vreme krčkala je materijalizovana u obliku koji je uslovila finansijska situacija“. Iz tih razloga, prvi broj nažalost neće biti u slobodnoj prodaji, već će biti razdeljen Antonievim prijateljima. Urednik napominje „da ako neki primerak pretekne, na „Facebook“ stranici bloga će to biti napomenuto, te će se sa zainteresovanima napraviti neki dogovor. Fanzin možete preuzeti i u elektronskom obliku u PDF formatu (ali bez kompilacije) OVDE. Ako vam se svidi, slobodno ga odštampajte za sebe“.

Sadržaj prvog broja sačinjavaju recenzije albuma objavljenih od strane bendova „A|symmetry“, „Bane“, „Forever Storm“, „Angry Again“, „Lik“, „Kill the Romance“, „Zloslut“ i „Magenta Harvest“, te mini putopis ‒ predstavljanje muzičke prodavnice „The Record Hustler“ koja se nalazi u gradu Den Bošu u Holandiji, kao i osvrt na dokumentarac „Why You Do This?“.

Što se kompilacije tiče, na njoj su mesto našle pesme bendova: „A|symmetry“, „Dead End“, „Kolaps“, „Zephyra“, „Narthraal“, „Shadecrown“, „Elio Rigonat“, „Magenta Harvest“, „Paimonia“, „Kill the Romance“, „Sacramental Blood“, „AngelSeed“, „Pohjoisen Soturit“, „Zloslut“, „Denominate“, „Деца Апокалипсе“ i „VVORSE“, a urednik Antonio koristi priliku da se zahvali oficijelnim izdavačima (Inverse Records, Nocturne Media Sliptrick Records, Ghastly Music, Dark Chants Productions, Humanity’s Plague Production, Miner Recording) na dozvoli da se određene pesme objave na kompilaciji..

Kao što sam već rekao, štampanog fanzina neće biti u slobodnoj prodaji, ali, ukoliko se pokaže veće interesovanje sa Vaše strane, ne sumnjam da će Antonio izaći u susret i eventualno doštampati tiraž. Do tada, preporuka da „prelistate“ elektronsko izdanje i posetite zvanične stranice „Ciklonizacije“.

David Ljubović

U gornjoj polovini druge strane fanzina „Oprem dobro“ piše da je prvi broj izašao septembra 1986. Dakle, punih trideset godina traje ova priča, dok brojač pokazuje cifru 87. i deluje kao da se neće skoro zaustaviti. Iako je u pitanju digitalno izdanje (u PDF formatu), sam završni proizvod odaje utisak tipičnog „starinskog“ fanzina, uprošćenog, sirovog, iskrenog i beskompromisnog. Generalno volim takve publikacije, pošto su one, pre svega, rađene za svoju dušu, a time njihovo samo postojanje deluje kao relikt.

Dakle, sve stranice su (logično) monohromske, pregledne, čitljive, tekstovi su otkucani ćiriličnim pismom (sem naziva bendova i adresa internet stranica), a klikom na neki od linkova će se u internet pregledaču otvoriti naznačena strana. Ako izuzmem naslovnicu, čitajući fanzin sam imao utisak da gledam u neku vrstu bazičnog, nenašmikanog „Blogspot-a“, što je u samom startu plus. To može delovati simpatično svakome ko je u nekom trenutku poželeo da pokrene svoj blog, te je zbog manjka iskustva i neumeća izmene detalja bio pun ponosa što je dodao neku svoju sliku za pozadinu. Uostalom, bit svega je sadržaj i njegov kvalitet, ne izgled. Mada, bilo bi dobro da se okvir malo smanji i da između njega i teksta bude još malo praznog prostora. Sve ono što je u ovom broju objavljeno na 36 stranica bi bez problema moglo da stane u 6 manje, uz još neke prepravke. No, ponavljam – ovo je fanzin i on odražava trenutni nalet objavljivača.

Što se sadržaja tiče, tu su dva intervjua (sa bendovima „The Socks“ i „Atomski rat“), kratki istorijat slovenačkih „Hailenstein“, te nekoliko recenzija, pesama i veoma zanimljivih tekstova (od kojih bih izdvojio „Samostan“ Desye Lovorova), kao i prikaz trenutne ponude i stanja DIY fanzina i medija. Umesto tipične poslednje strane je tu vizuelna poezija Dobrice Kamprelića. Intervjui su zanimljivi, pitanja takva da od sagovornika izvuku što više. Tekstovi (poezija i proza) drže pažnju, nisu zamorni i deluju osvežavajuće – lepa promena od tipičnog novinarskog sadržaja. Recenzije k'o recenzije, služe da potencijalne slušaoce predstavljenih izdanja podstaknu da se late miša i tastature i iskopaju nešto o bendovima. Sve ostalo napisano je lepo upakovano, bez previše detalja, nikako šturo. Jednostavno – mnogo toga rečenog u ne previše redova.

Nadam se da će „Oprem dobro“ (i njegov „kapetan“ Vasa Radovanović) još dugo krstariti fanzinaškim prostranstvima, makar to bilo „samo“ u digitalnom obliku. Donkihotovska je to rabota, nimalo laka, a opet tako zarazna i ispunjujuća.

Antonio Jovanović

Maj mesec 2016. godine će u fanzinaškoj istoriji naših prostora biti upisan kao mesec rođenja novog metal fanzina. Tada smo dali neki naš kraći osvrt, i pre čitanja ovog intervjua pozvao bih vas da se zajedno podsetimo šta smo to pisali. Danas, par meseci od početka, možemo ovu priču sagledati sa izvesne vremenske distance. Kako ona izgleda u očima samih autora saznaćemo direktno od njih u razgovoru koji sledi.

HC: Pitanje, na koje je verujem red da se odgovori na početku: otkud Nekrst? Motiv i povod su...
Andrej: Motiv za rad na Nekrstu je došao veoma spontano, mene je Desya pozvao da napišem par recenzija, verovao u mene, dok sam ja u početku sumnjao da to mogu. Pokušao sam, i ispalo je super, tako je nastao prvi Nekrst.
Desya: Moram reći da koncept kratkih i brzih recenzija nije naša ideja, to je na neki način pokrenuo Antonio sa bloga Ciklonizacija, koji prati naš rad od samog početka. Ono što sam ja zamislio i pridodao priči jeste metal fanzin koji će na prvu loptu ukazati na bendove po principu “odmah pročitaj i preslušaj”. Ime fanzina je došlo spontano, kao moj predlog, a Andrej se složio. Nije da smo neki Antihristi. ☺ Plus, fanzin je nastao u Majdanpeku, vlaška mađija i ostalo, malo li je? ☺

HC: Šta vama lično znači ovaj fanzin i čega se prvog setite na pomen reči „fanzin"?
Andrej: Meni ovaj fanzin znači opuštanje, nešto čemu se mogu uvek vratiti kad nemam pametnija posla, hobi, ali u isto vreme i nešto što shvatam vrlo ozbiljno. Fanzin za mene znači neku vrstu magazina u kome se nalaze intervjui bendova, recenzije, novosti o albumima i slično.
Desya: Kao i Andreju, rad na ovom fanzinu je svojevrsni odmor, pomalo i beg od surove stvarnosti. Sam termin “fanzin” ja tumačim kao umetnost, uz začin DIY principa, koji je danas pravo osveženje u odnosu na kompjutersku obradu svega i svačega, nažalost i ljudskih osećanja. Ali, zato smo mi tu. ☺

HC: Andrej, pošto je Desya već imao iskustva reci nam, kakav je bio osećaj po prvi put držati svoj fanzin u rukama?
Andrej: Bio je odličan! Doneo mi je 15 kopija prvog broja, s kojim sam bio poprilično oduševljen što se tiče samog dizajna, izgleda, i naravno neobičnog, A6 formata.
Desya: Meni je bilo izuzetno drago kada sam video da je Andrej bio toliko oduševljen fanzinom – zaista sreću čine male stvari, i kada nekom ulepšaš dan. Papirne verzije mnogo zaostaju za elektronskim, a razlog je nedostatak vremena, ali, sustićićemo i to. ☺

HC: Fanzin je po formatu i sadržaju specifičan. Hoće li i nadalje fanzin ostati posvećen samo recenzijama ili su u pripremi nove rubrike?
Andrej: Najviše će biti zastupljene recenzije, ali ako se kolega bude nekad predomislio, možda i nešto drugo, ali zasad samo recenzije.
Desya: Nisam razmišljao o promeni koncepta, jer su recenzije primarna stvar, a ako u međuvremenu nešto dođe, došlo je. Doduše, u #4 smo imali prikaz jednog metal festivala, kao kuriozitet.

HC: Je li lakše sam raditi fanzin ili kao ekipa? Pretpostavljam da je sam teže skupiti materijal kada radiš sam, ali sa druge strane što je više ljudi veće je kašnjenje i sl... Kakvo je vaše iskustvo?
Andrej: Definitivno je lakše raditi kao ekipa, iako ja pišem oko 70% recenzija, Desya radi onaj teži deo, traženje naslovne strane, dizajn, i uploadovanje samog fanzina, gde kasnije ja malo pomognem oko postavljanja na stranicu. Teško je raditi sam, ali nije nemoguće.
Desya: Moj lični fanzin radim isključivo sam, jer mi tako odgovara, a Andrej je stvoren za “gazdu” Nekrsta; tako je i meni lakše, a verujem da i njemu to pogoduje. ☺ Oko rasporeda, kašnjenja, izlaženja broja, FB postova se dogovorimo lako u 95% slučajeva, jer smo na istoj talasnoj dužini i prihvatamo kritiku jedan od drugog. U timu je najbitnija iskrenost, kako u poslu, hobiju a i u svakodnevnom životu.

HC: Kakva je saradnja sa ostalim fanzinašima? Čini mi se da danas samo autori fanzina prate druge fanzine i cene taj trud.
Andrej: S tim se delimično slažem da samo fanzinaši prate fanzinaše, zato što su oni takvi ljudi koji upravo znaju šta je to imati fanzin i kakve su to ''muke''. Mada, iskreno, postoji još ljudi koji prate, i redovno čitaju fanzine, i ovom prilikom šaljem pozdrav. Svim tim ljudima koji cene i naš fanzin, ali i generalno ako čitaju! Skidam kapu za vas!
Desya: Činjenica je da nas najviše prate fanzinaši, kao predstavnici medija, ali se oni vrlo brzo pretvore i u čitaoce – naravno, ukoliko vole metal žanrove. Naravno, i na svu sreću, postoje oni koji nisu zagriženi ljubitelji ekstremnih žanrova muzike, ali nam mnogo znači njihova podrška. Pomenuću HeadBang blog/vlog i Ciklonizaciju kao glavnu podršku, jer dele sve objave i taguju nas na sve moguće i nemoguće događaje i postove. Naravno, tu su i Helly Cherry, fanzin Princip, i FB stranice Obscure metal i Avantgarde metal. Posebno bih se zahvalio malobrojnim bendovima koji su i objavili da su izašli u fanzinu, a da su s ovih prostora (znaju oni ko su). Takođe, spomenuo bih i Kancelariju za mlade Grada Subotice, koja nam je bez ikakvih pitanja izašla u susret oko umnožavanja prvog broja, a među njima nema fanzinaša uopšte. :D

HC: Koliko je danas fanzinaštvo na (s)ceni i da li je prevazideno i zastarelo pojavom interneta?
Andrej: Sumnjam da je fanzinaštvo zastarelo. Možda više nije toliko dobar osećaj kao pre ere Interneta, kad je jedina mogućnost bila pošta, ali ne bih baš rekao da je izumrla stvar. Saradnja se i dalje nastavlja bez ikakvih granica.
Desya: Fanzina svih oblika na ovim prostorima ne manjka, čak imamo i ultra-produktivnu fanzinašku scenu u Srbiji (bilo papirnih, elektronskih ili “hibridnih”), koja se ponekad opet osvrće za minulim radom prošlosti, uz mali dodatak sujete. Govorim iz ličnog iskustva, mnogi se možda ne slažu sa tim, ali ja volim da učestvujem i pomognem svima koji to zatraže od mene. Moj jedini preduslov je poštovanje mog ličnog vremena i mogućnosti. Zato se moje ime pojavljuje u većini fanzina, što kao saradnik ili član uredništva. Kao što se može videti, Internet je tu minorni problem. Više međusobne saradnje i samopoštovanja, bez egotripova i mirna Bačka. :D

HC: Koja je politika i kriterijum da bi se neko pojavio u fanzinu?
Andrej: Volja za saradnjom, ljubav prema muzici, nesebičnost što se tiče novca, jer ovde nema profita.
Desya: Andrej je rekao osnovne stvari, a ja ću dodati da recenzije budu ultra-kratke i sadržajne, što je ponekad teško postići i, naravno, da pokrivaju death/black metal i grind izdanja, andergraund pre svega. Naravno, ja ne bih bio ja da ponekad zaobiđem sopstvena pravila, a i Andrej sa mnom, pa smo u #6(66) napisali recenzije bendova koji uopšte ne dotiču metal (Aphrodite’s Child i Perturbator), a zašto – otkrijte sami.
Sve recenzije možete slati na FB stranici Nekrsta, objavićemo vrlo rado, ukoliko zadovoljavaju minimalne kriterijume navedene gore.

HC: Za kraj, po vama, šta fanzinu fali i na čemu ćete raditi u nekom narednom periodu?
Andrej: Fanzinu fali fanova na Fejsbuku. ☺ Šalu na stranu, fale nam možda intervjui i tako te sitnice što uglavnom ima svaki fanzin. Nisam 100% siguran oko tog pitanja, jer mi ovo volimo ovako i smatramo sasvim originalnim, šta donosi budućnost - saznaćemo! Hvala ti puno što si izdvojio vremena za nas!
Desya: U planu su nam specijalni brojevi Nekrsta, čiji će sadržaj, za sada ostati tajna. Takođe, do kraja leta su u planu ‘elektronci’ #8, #9 i #10, kao i fizička izdanja #2 i #3, ako sve bude kako bi trebalo. Slažem se da koncept valja dopunjavati i menjati s vremena na vreme, ali je za sada zajednička ideja da pržimo sa recenzijama i da to bude naše znamenje. Andrejeva energija je nemerljiva običnim fizičkim instrumentima, tako da meni preostaje jedino da ga pratim najbolje što mogu. ;)

Zahvaljujem webzinu Helly Cherry na intervjuu i prilici da kažemo šta imamo. ☺

HC: Hvala i vama momci.. ☺

"Novi Princip je izasao. Momci ulaze u drugu godinu izlazenja, broj je lepi, jubilarni peti. Autori nisu jubilarni, nisu ni lepi, ni peti, ali imaju Princip."

Ovako nekako sam se zezao na fejsbuku kad je pre neki dan izašla petica. Autori fanzina mi naravno nisu zamerili jer znaju da ja to u najboljoj nameri. A i zašto bi kad dobar deo redakcije piše i za ove stranice, a taj isti dobar deo podseća me na mene u tim godinama kad je ono HC tek počinjao, pa se tu stvara neki čudan odnos, kao "nekada davno u dalekoj dalekoj galaksiji" između imperatora Palpatina i mladog Anakina. Jes', Anakin je u ovom našem slučaju onaj mali Dejvi koji je prešao na "tamnu stranu".

Šalu na stranu, al' sam ovaj Princip možda najželjnije iščekivao. Bilo je kod mene ono u fazonu "kad će?". Valjda su hteli-ne hteli konačno našli pravi tempo. Prethodni "broj na dva meseca" je možda bio ubitačan za sve njih, ali je čini mi se možda bio i previše za same čitaoce. Jer kad nečeg ima previše, brzo se ljudi zasite. Ovako se čitaoci i užele. A i smanji se verovatnoća da sami autori fanzina zbog prezasićenosti, stresa isl dignu ruke od svega.

Za peticu nam se nešto Gavrilo umusio, nije mu ni do čega. Valjda idu izbori pa i ne čudi. No hajmo na sadržaj. Lepo reče Škara u uvodu, nema ovde bajatog sadržaja, a neki je svež čak i za pojmove neta. Tipa razgovor sa Mićom iz Otvorenog Preloma. Album tek što je izašao, a uz to češljaju se teme anegdota, razvoja benda, lokalne scene i ostalo. "Skrivena poruka slobodnih zidara na spomeniku Joakima Vujuća" je još jedna od onih zanimljivih fb strana koje povremeno posećujemo, šerujemo i uvek smo se pitali ko stoji iza njih. Evo, Dejvi se lepo setio i uspeo da dođe do admina ove stranice. Generalno super ideja da se predstave i tako neki likovi van priče, a koji su na neki način tu uvek oko nas. A takve stranice su i svojevrsni fenomeni. Neke su, kad je to postalo trend, prestale sa radom i iz protesta nestale, poput neprežaljene "Nadežde".

Nakon vjua idu kolumne, komentari, eseji, razmišljanja, a ja bih se uhvatio za onu o recenziranju. Šta ja znam, valjda se kao neki urednik i sam svakodnevno susrećem sa tim problemima. A nek' svet vidi koliko su neki muzičari sujetni, pa konstruktivne kritike nit' usvajaju, nit' priznaju. E da, kaže autor kako čitajući domaće portale stiče se utisak da imamo predobru scenu na svetskom nivou, jer su sva izdanja super. Hmmm, sa jedne strane jeste tako, ali bih isto voleo da vam odam jednu tajnu vezanu za ovaj naš sajt. Kada su Frankelija, inače starog vuka i najiskusnijeg u HC redakciji pitali zašto su mu sve (tj većina) recenzije pozitivne jednostavno je rekao: "zato što nemam vremena da pišem o lošim izdanjima". Ne znam da li je to slučaj kod drugih portala, ali mi se uglavnom (ponavljam UGLAVNOM) držimo te filozofije.

Ako vam je do proze, obratite pažnju na gos'n Tonija. Piše on slične tekstove i pod pseudonimom Dirty Old Bastard te potražite njegov blog. "Spokoj" je recimo pomogao da ga doživim na jedan drugačiji način. Nije da nisam slutio, no većinu vremena provodimo pričajući o muzici, pa nekako ta druga strana ličnosti ostane u zapećku. A o muzici kad ne piše na HC stranicama piše na svojoj Ciklonizaciji.

Od knjiga su ovoga puta zastupljene dve zbirke aforizama. DIB je aktivan na toj sceni i možda će i dalje gurati ovu priču na Principovim stranicama. Od recenzija muzičkih izdanja pažnju su mi privukli "Engleski kao drugi jezik", kompilacija nadolazećeg talasa srpskih amerikana / indi rok bendova i autora.

I ne, to nije sve što vas čeka u ovom broju. Ja sam izdvojio svoje favorite, a vi svoje potražite ovde.

Nenad

Dragana Vukovića na našim stranicama možete sresti gotovo svake druge nedelje. Već godinama (u stvari DECENIJAMA) je autor i voditelj radio emisije "Anatomija zvuka" koja je nedavno predstavila i svoje 200. izdanje i proslavila 20. rođendan. Priznaćete, nije malo. Pored toga, vlasnik je i koncertne agencije Repeta koja je za sve ove godine rada na naše prostore dovela veliki broj kvalitetnih i pomalo skrajnutih bendova. No ni ovde nije kraj njegovim interesovanjima i aktivnostima.

Dragan ima, moglo bi se reći zanimljiv hobi. Njuškanje po andergraundu nam je svima zajedničko, inače ne bismo ni čitali ove redove. No Dragan se posebno interesuje za duo bendove. Nisam siguran koliko dugo traje ova njegova strast, ali znam da je pre nekoliko godina organizovao prvi i jedini festival duo bendova "Kluka22". Možda se upravo tada rodila ideja za jednim ovakvim izdanjem.

“U novembru 2015. godine sam obeležio dvadeset godina kako uređujem radio emisiju o domaćoj muzičkoj sceni „Anatomija Zvuka“, koja se trenutno emituje na BH Radio 1. Kroz dvadesetogodišnji istraživački rad primjetio sam manjak enciklopedijskog gradiva koja pokrivaju, na kreativan način, različite muzičke pravce, te različita muzička udruživanja. Zato sam odlučio da pokrenem kreativnu ediciju knjiga i gradiva pod imenom ‘Da se ne zaboravi’ sa ciljem arhiviranja jednog dijela naše bogate muzičke zaostavštine, sa naglaskom na underground“ - rekao je Vuković.

"Enciklopedija domaćih duo bendova" dolazi na 36 luksuznih, masnih (mirišljavih za nas booksniffere) i u boji A4 stranica. Iako vam se to možda čini malo, i po broju stranica više podseća na fanzin, ipak se radi o izdanju dokumentarnog tipa koje sadrži čak 115 bendova od 1982. do danas. Svaki od bendova predstavljen je pratećom fotografijom i osnovnim podacima: odakle dolaze, da li su aktivni ili ne, diskografija, link do sajta ili stranice i biografija pisana na maternjem jeziku. Sam autor napominje da bendovi poput Discipline Kičme i Borhesie nisu ovde pomenuti jer se mogu naći u Enciklopediji Ju roka Petra Janjatovića. Oni pažljivi mogu primetiti da fale i bendovi Denis i Denis, ali i Gymnastics koji su deo karijere proveli kao dvojac. No i sam autor je bio svestan da lista nije konačna, te će ukoliko se bude ukazala potreba biti urađeno i drugo dopunjeno izdanje.

Bendovi zastupljeni u encikopediji su: 2 Totems, Arkul, All Strings Detached, Bag of Dicks, Basheskia & Edward EQ, Bite, Borisedečkoborise, Blank Disc, For bi for, Architectonica, Banana Smrti, Blaž + Simon, Bojler, Crno Dete, Berlusconi, Beta Baroque, Basta, Bicalko, Brio, Chocojazz, Dekolaž, Crustalno Jasno, Demencija Prekoks, Demek, Demeter, Dinamizem, Dharma, Hereza, Dolly Bad, Duo Trojica, Drumartica, Dubble, Duo Zlatni Zubi, Duo List, Gone Bald, Gatuzo, Foto, Franolić & Ćulap, Florence Foster Fan Club, Gudron, Harmelogic, Howling Owl, Harmonija Haosa, Hulje, Hexenbrutal, Mezoi, Hton, K.N.N.T., Kill The Scum, Kimiko, Jastuk, It’s Everyone Else, Incurabili, Kweefpossum, Leifert, MO, M.I.G. Pussy, Max & Intro, Kvaka 22, Machina, LP Duo, Marko i Darko, Mimic, Najoua, Monowi Twins, Ooral Sea, New Wave Syria, Owl Oxydant, Margina, Plastic Knives, Omladinac 11, Onli-tu, Ola Horhe, Natriletno Kolobarjenje S Praho, Ponton, Only Bass And Drum, Multietnička Atrakcija, Psihokratija, Radical Improvisation Duo, Seine, Revolts, Sonic Diptych, Dance Mamblita, Random Logic, Ruins Matador, Tilt, Siz, The B.Bees, Silence, Side Project, Spiral Frequency, Space, Spock Studios, Stuttgart Online, Supersoul Connection, The Dwarphs, Temple Texas, The Yellow Buzz, The Jackals, Supernaut, TI, The Kojn, Tus Nua, Tidal Yield, Transeen, Treptači Svemira, Vaginal Herpes, Vuneny, Wanda & Nova Deviator, Vvhile, Zgobečena Shagoma, Jeanne Fremaux, Huxdexaa.

Već sada je jasno da smo dobili jedno jako značajno izdanje. Nadam se da će proći dobro kod čitalaca jer je autor najavio izdanja sličnog tipa (u okviru iste "Da se ne zaboravi" edicije) koja će se možda baviti nekom drugom vrstom muzike ili fenomenom na našim prostorima.

Na kraju, ako se sve vreme pitate "zašto baš duo bendovi", možda će vam reči Siniše Stanića dati odgovor: "Duo bendovi imaju naročitu alhemiju - na prvi pogled deluju krhko i nestalno, ali ako se balans i harmonija ostvare, dostižu najviši stepen slobode i kreativnosti. Jer, za ljubav je potrebno (samo) dvoje!".

Svoj primerak možete potražiti na:kpa.repeta@gmail.com.

Dana 27. januara (simbolično, na dan Sv. Save), fanzinaška scena u Srbiji je postala bogatija za jedno novo ime. „Fušeraj zine“, zajednički projekat Desye iz „Librarion-a“ i Dejvida iz „Princip-a“ koji su, umesto split izdanja svoja dva „zinaška čeda“, podarili ljubiteljima pisane reči novu alternativnu luku za odmor od tabaka svakodnevne žute štampe.

Na samom početku ću reći šta mi se ne sviđa (i što je jedini minus): vidljivost fonta. Veoma mi se sviđa kako je zamišljeno to: žuta pozadina, radi davanja privida novinarskog papira, onog žućkasto-sivog, kao i izgled slova (font) koji je baš kao sa pisaće mašine (i onaj na ćirilici i onaj na latinici). Dobra je ideja, da deluje kao da je mastilo slabo, te se zbog toga tekst slabije vidi, ali je naporno na ekranu čitati (barem meni) - verujem da bi na papiru to bilo učinkovitije. Zanimljivo je to što me je takav koncept neverovatno podseća na „Resident Evil“ serijal (sa „Soni keca“), kada se nailazi na raznorazne beleške i izveštaje tokom igranja. Nekog će možda asocirati na nešto drugo i to je odličan način da se „kupe“ čitaoci. Stoga ću onako učiteljski namršteno preći preko tog jednog minusa koji sam naveo.

Posle uvoda, nenametljivog, sadržajnog (ali ne i preopširnog) i posle prve (od mnogih) montipajtonovskih slika (o njima ću pisati kasnije), kreće prvi tekst, i to kakav! „Provokacija“ od samog naslova, od samog početka, pa sve do kraja. Ako nekome smeta korišćenje vulgarnih zamenica za penis i testise i ako smatra da je njihovo preterano korišćenje degutantno i nepotrebno, onda je trebalo da skrene levo kod Lajkovca, 'mesto desno. Prava prkosna, sirova pankeraška energija izbija iz svake reči koja savršeno opisuje mesto običnog čoveka u haosu današnje Srbije (i regiona). Prst u oko u 13 redova samo, 13 redova instant-stvarnosti: pljuvačka istine koja se razliva po TV ekranu dok je na programu „Dnevnik 2“.

Sledeći tekst, praćen sa dve „pesmice“ istog autora (Ivana Tomića) ima nešto manju snagu nego prethodni, ali je po kvalitetu rame uz rame. Da, i tu je učestalo korišćenje zamenice za „produkt nužde broj dva“, ali ne bez potrebe i ne preko potrebe. Nivo vulgarnosti je odlisno nivelisan i odlično ukomponovan sa stilom pisanja, direktnim i bez pardona, neuvijenim. Pesmice su uvrnute, zanimljive, sa onom dečijom veselošću. Perfektan početak.

Pesmu Dalibora Radovanca karakteriše „s neba, pa u rebra“ ton i poovski stil - ne radi imitiranja, već radi omaža. „Nikad više, gospođice“ na sledećoj strani smenjuje leskovački „Don Kihot“, pričica-dijalog Stefana Tićmija. Veoma lep i šaljiv ton pisanja, sa nekim odličnim delovima koji su dušu dali da se nađu u svojstvu statusa na „Fejsu“ – smeh i podizanje raspoloženja zagarantovani. Ono „nastaviće se“ na kraju obećava, te se unapred radujem.

O priči „U magli“, a koja je moga uma delo, (logično) neću pisati, već ću samo napomenuti da je čitalac može tumačiti na više načina. Khm... Šest strana pauze (osam ako računate i dve strane sa slikama), pa onda tri pesme; dve koje potpisuje Tamara Pantović i jedna koju potpisuje Ljubiša Jovanović. Setan i tužan ton ih odlikuje, težak za dušu, odlično ukomponovan sa mojom pomalo depresivnom pričom.

Olja Vagner se sa dve pesme: jednom o ljubavi i jednom o smrti. Eros i Tanatos isprepletani, nerazdvojni. Nekako prirodno deluje da pesmu o ženi koja voli i koja ljubav dobija na kašičicu prati pesma zloslutnog tona koja, koliko god ona bila o smrti, ipak govori o životu. Tragedija bitisanja u dva poglavlja.

Violeta Eta Tomić se predstavila sa tri odlična dela. Prva dva („Znamo ali ćutimo“ i „Razmak između dva reda“) su poezija u prozi (meni veoma drag stil), naročito efektna zbog svoje direktnosti i odsečnosti. Predstavljanje današnjice u redovima u kojima se i sami možemo prepoznati, bez namere da se da odgovor ili rešenje, već kao upozorenje da se probudimo, da vidimo gde smo i da sami shvatimo šta nam je činiti. Treće delo, pričica „Zagrizla sam jabuku – nešto je puklo“, me je oduševilo tim epsko-dudarimskim narativom, šaljivim i ozbiljnim u isto vreme. Čitajući, bio sam svestan osmeha na svom licu. Po završetku sam shvatio da je u pitanju kiseli osmeh, onaj koji na „zaleprša“ kada se sve izjalovi i kada sebi kažemo: „Može biti i gore“. Odlično napisano!

Arhaična pesma Bogdana Boće Miloševa je dušu dala kao deo monologa neke predstave. Jasno mogu da zamislim glavnog junaka, tragičara, koji sam stoji na bini, diskretno samo on osvetljen, kako u verterovskom stilu sa prazninom deli jade svoje mladalačke.

„Bomba je deaktivirana“ Antonie Padovan je storija (barem se meni tako čini) o samospoznaji. Zanimljivo napisana, sa pokojom rimom i malo haikua preko. Delo koje se mora nekoliko puta pročitati da bi se (možda) tačno razumelo.

Petodelni haiku Jasminke Nadaskić-Đorđević, pod nazivom „Kotrljam-ljam-am-mmm“ je... logičan? Hm... Ne mogu naći bolji opis od tog – logičan. Tera da se zamislite. Nasmeje vas. Oda piscu, pesniku? Epitaf čak? Sasvim moguće. Ako je oda – dobro je. Ako je epitaf – i onda je dobro.

„Koreni“, priča Nikole Popadića, druga strana novčića koji deli sa pričom „U magli“. Teška tema, o teškoj sudbi glavnog lika. Svaku opisanu scenu je lako zamisliti, toliko detalja ima, da vam se u glavi sam od sebe stvori film. Prava drama, depresivna. Čamotinja jednog bića, utučenost duha nejgovog. Tragičan svršetak. Dižem kapu piscu...

...i, ne samo njemu, već svima koji su uzeli udela u ovom projektu. Uživao sam čitajući svaki red svakog naslova. Uživao sam i u „karikaturama stvarnosti“, vizuelnom podsmehu upućenom ikonama mas-medija: delima koja imaju određenu poruku ili određenu metu i koja se odlično uklapaju u ceo koncept fanzina, savršeno ga dopunjujući. Desya Lovorov, Kristina Radojčin, Knut Von Brijs, Bojana Jarošenko, Marta O i Ivana Radenović su glavni „krivci“ za te montipajtonoske slike (kako sam ih nazvao). „Šizoidno-apstrakni“ strip koji su uradili Nenad Popović (tekst) i Kostja Popović (crtež) me je, ni sam ne znam zašto, asocirao na „Dosije X“. Samo je falilo da sama od sebe sa zvučnika krene pesma „The Final Chapter“ od „Hypocrisy“ i trip bi bio potpun.

Elem, „Fušeraj fanzin“ je po ideji, sadržaju i kvalitetu sve samo ne fešerajski odrađen – pravi je prototip antonima. Najiskrenije se nadam da će zaživeti makar kao kvartalni specijal svojih matičnih glasila.

Antonio Jovanović

Nažalost, do sad nismo imali priliku da ispratimo prethodne brojeve ovog fanzina, iz prostog razloga zato što nismo ni bili obavešteni da postoji. Naknadnim istraživanjem došao sam do prethodnih izdanja u elektronskom formatu i ono što mogu da kažem na prvu – sadržinski i vizuelni kvalitet ide uzlaznom putanjom sa svakim novim brojem. Kod prošlih brojeva smetala mi je obimnost, tj. preveliki broj strana, a na četvorci je to smanjeno na podnošljivih 76. Mišljenja sam da je i to previše i da bi možda bilo bolje da se fanzin pojavljuje na 40-52 strane i da samim tim izlazi u kraćim vremenskim razmacima.

Nego, da zavirimo u sadržaj najnovijeg broja. Pits of Utumno nije ograničen samo na domaću scenu, već se u fanzinu pojavljuju i strani bendovi i njihovi albumi. Takođe, obuhvaćen je širi spektar metal podžanrova, što je takođe pohvalno. Nakon prvog prelistavanja uočavaju se tri jasno izdvojene celine (ili rubrike): intervjui, izveštaji sa svirki i recenzije albuma. Što se tiče intervjua, u ovom broju zastupljeni su bendovi: Redenik, Battalion, Nadimač, Bodyfarm, Temple of Gnosis, God Dementia. Takođe, putem razgovora sa urednicima, predstavljene su i delatnosti medija Celtic Slavic Webzine i izdavača Grim Reaper Records. Poseban segment ili podrubrika je i razgovor sa ljudima iz manjih gradova u Srbiji, koji bi tim putem trebalo da predstave metal scenu u svom gradu. Za ovaj broj, razgovarano je sa Lukom Miloševićem iz Čačka. Svi intervjui su obimni, informativni, svaki započinje dobrim uvodom iz koga možemo naslutiti kako će teći razgovor. Pitanja su raznovrsna, ne ponavljaju se i nisu biografska i šablonska, što je najvažnije.

Izveštaji sa svirki su prevaziđena kategorija u fanzinima iz dobro poznatog razloga – veoma brzog gubitka na aktuelnosti. Svedoci smo da se dan nakon svirke pojave izveštaji i fotografije na internetu, ali, ja bih iskreno pohvalio entuzijazam za ovu rubriku u fanzinu. Ako ništa drugo, ovaj segment se može posmatrati i kao odlomci iz dnevnika gde je autor pisao o svojim doživljajima na svirkama. U svakom slučaju, iako neaktuelni, uvek će dobro doći budućim čitaocima koji nalete na fanzin da se podsete kako je protekla neka svirka. Što se tiče konkretno ovog broja, izveštavano je sa dve svirke ne tako dalekih datuma (decembar 2015. i januar ove godine).

Za kraj su ostavljene recenzije, meni lično jedan od najdražih delova svakog fanzina. Ako se ne varam, autor svih osvrta na albume je urednik Vlad (kao uostalom i celokupnog sadržaja u fanzinu). I ovaj deo je sasvim korektno urađen, iz tekstova se vidi da su albumi dosta preslušavani, kao i da je autor dosta istraživao o bendovima. Nijedna recenzija nije skarabudžena i napisana reda radi, što je još jedan bitan plus.

Na kraju, zaista nemam nekih bitnih zamerki. Dizajn je korektan, sve je pregledno i čitljivo, a što je najbitnije – sadržinski informativno i zanimljivo. Što se tiče sugestija, voleo bih da tekst bude poravnat i sa leve i desne strane, kao i da se razmisli o ubacivanju zaglavlja na svaku stranu. Mislim da bi na taj način fanzin dobio na prepoznatljivosti, jer znamo da bendovi vole da printskrinuju deo u kome se nalazi tekst o njima i da tako dele na društvenim mrežama. Takođe, ne bi bilo loše da se možda malo povećaju margine, jer u štamparijama ili kopirnicama često rade ljudi koji neće da se bakću sa tim, pa fanzin ne bude najbolje odštampan. Pošto Pits of Utumno nema sponzore, za sada, izlazi samo elektronski, a ljudima je ostavljeno na volju da sami odštampaju sebi primerak. Svoj primerak u pdf-u možete besplatno preuzeti na ovom linku, a što se tiče dodatnih informacija o nastupajućim aktivnostima fanzina ili stupanja u kontakt sa urednikom, posetite grupu na fejsbuku.

Dejvid

Fanzinaška kriza izgleda drma i susednu Hrvatsku. Ništa čudno. Fanzini izgleda zaista pokazuju svoje poslednje trzaje pa se to odrazilo i na naše susede.

Ne mogu se setiti kada sam pročitao neki fanzin odatle, ima tome sigurno godinu dana. To je bio neki poslednji talas i sada nam jedino ostaje nada da je četvrto izdanje Pajsera Šmajsera najava nekog novog.

Četvorka ovog hardkor pank fanzina je bila odavno spremna, ali iz brojnih razloga znanih svim fanzinašima kasnilo je i ovo izdanje. Da li se isplatilo? Hmmm, moglo je i bolje. Vremena je bilo, tema sigurno još više. Sa druge strane znam koliko je tu cimanja potrebno, a znam koliko je nekad teško naterati sebe i na mnogo lakše stvari od ove rabote. Ponekad se pitaš vredi li, za koga, ima li smisla, ali na kraju je to jače od tebe i broj izađe u nekom obliku. Prosto, to je potreba. I to se kod Ivana u ovom broju oseća. Kao da je fanzin više pravio za sebe, da to izađe iz njega, bez obaveze prema bilo kome.

Ako je već takva situacija, voleo bih da više čitam Ivanovih kolumni jer se tu jako dobro snalazi. Ima tu dobrih tema i forica. Čak i kada piše o sopstvenom bendu priča ide iz totalno subjektivnog ugla, i taj segment predstavljanja bendova mi je puno bolji od onih kraćih, u par rečenica infosa. "5643" je isto dobra ideja za neka naredna izdanja, umetnost protiv antiumetnosti, Lenon protiv Anal Cunta. To je ono što mi je najviše privuklo pažnju. Generalno, brzo se pročita, a brz pregled sadržaja možete naći i na samoj naslovnoj.

Pred kraj, moram se pohvaliti da je do mene stigao prvi primerak, još vruć od kopir aparata - hvala matori. :)

Eto toliko za ovo PŠ izdanje. Nadam se da će u narednom periodu biti novina, više ličnih tekstova i više sadržaja generalno. Naredni broj možda izađe za mesec dana, možda za koju godinu, ali će ga svakako biti, navodi autor. Besa i nezadovoljstva ima, i to navodi kao svoju pokretačku snagu.

Svi brojevi su dostupni po ceni kopiranja na benzorex@gmail.com.

Nenad

Samo dva meseca nakon drugog broja pojavilo se i treće, kod mnogih i presudno izdanje. Bendovi pate od čuvenog "sindroma drugog albuma" a fanzinaši od "sindroma trećeg broja". Nekako je to kod većine prelomna tačka, ili batale celu priču nezadovoljni odzivom publike, promenom interesovanja ("prerastanjem"), ili dignu stvari na jedan viši nivo.

Princip je stigao do ove druge tačke. Iako je uvodnik drugog broja kod jednog od urednika nagoveštavao upravo zasićenje ("entuzijazam koji teži negativnoj beskonačnosti"), drugi urednik je preuzeo stvari na sebe, i naložen dobrom reakcijom čitalaca na drugi broj pritegao konce i ostale saradnike, i nakon samo dva meseca napravio sadržajniji i vizuelno drugačiji broj. Da ne bude nedoumica, čitava ekipa je i dalje na broju, samo su okolnosti i obaveze te koje diktiraju ko će se više iscimati trenutno.

Vizuelna promena je najuočljivija. Nakon drugog broja fanzin je dobio profi dizajnera koji je postao deo ekipe, i pobrinuo se za vizuelni deo fanzina. Princip je dobio novo ruho, rubrike svoje "ikonice", a PDF verzija (koju možete skinuti ovde) i interaktivni deo u vidu linkova. Već u samom broju, ako listate elektronsko izdanje moćićete da pogledate i promo video.

Sadržinski je priča ostala ista, s tim da je manje poezije a više osvrta na knjige, i prvi put čini mi se i na filmove. Nova rubrica "face" donosi citate statusa pojedinih ljudi sa scene. Ne bih dalje prepirčavao sadržaj, samo bih skrenuo pažnju na kolumne: "Zašto je moj bend sranje", "Serijski program", i "Free download - za i protiv" - (momci, slobodno neka ih bude više).

Na kraju bih se osvrnuo sa poslednju stranicu koja je ostavila utisak. Upravo to je razlog zašto nju koristim kao ilustraciju za tekst umesto naslovnice i nadam se da mi ekipa neće zameriti. Na njoj Gavrilo Princip zapušten i sa stomačinom sedi ispred kompjutera i uz alkohol "diže revoluciju" preko foto šopa i interneta. "Punks dead". Precrtavanjem reči "not", i vidno razočaranim izgledom lica i pogledom poručuje: "Pank je mrtav, ali i vaše revolucije!"

Zaista sjajna provokacija i prozivka svih "internet revolucionara" koji svoju želju za promenom i nemirnu savest umiruju klikom i šerom, misleći da čine nešto konkretno za ovo društvo.

E da, ako će neko da pomisli da se radi o grupi nacionalista zbog imena fanzina i Principovog lika, navešću podatak da je autor ove ilustracije momak iz Hrvatske, a to nije jedino što u ovom broju dolazi iz "kiflaste zemlje".

Nenad

"Ovog puta je tema „Strah“, nešto što nas čini ljudima, ranjive, nesigurne, ali i uvode u svet realnosti. Nema tu neke kritike, samo ogoljene duše ušuškane u izrazito modernu poeziju, kratke prozne forme, eseje, zanimljivosti."

Ovako počinje predstavljanje poslednjeg broja fanzina Librarion Desya, njegov urednik. Nakon "žene", "smrti", "religije" i slobodne teme u pilot izdanju, Lovorov je rešio da nas suoči sa nama samima. Ipak je strah od sebe možda najveći. A svako od učesnika ovog broja je svesno ili nesvesno kroz svoje pesme, kratke priče, kolaže ili druge likovne radove otkrio možda i najintimniji i najranjiviji deo sebe.

Nije lako suočiti se sa sobom. Možda je upravo zato ovaj broj najviše "kasnio". Dobro, tu su i objektivne okolnosti i radosni trenuci urednika, ali i na fejsbuk stranici po Desyinim pozivima se videlo da se ljudi "plaše" da učestvuju. Možda je to strah i od otkrivanja svog straha, vid ogoljavanja sebe pred drugima ma koliko ono bilo sakriveno iza reči, linija i zvukova.

Da, zvukova, jer i ovo izdanje prati kompilacija. Možda je zvuk bio najlakši način da se odgovori na ovu temu jer je muzički deo broja brzo dobio svoj krajnji oblik. Ovoga puta (očekivano) u vidu eksperimentalnih, noiz i sličnih zvukova.

...
Upravo u trenutku pisanja razgovaram sa Desyom i zanimljivo je da sam o temi ovog broja najviše razmišljao do sada, a najmanje o njoj mogu (ili smem) da kažem. Ali čitajući broj više sam razmišljao o samim učesnicima koje ne poznajem. Skontao sam: "Plašim se i nisam sam. Pa to je super!" I onda dalje skontam koliko je strah dobar. Zbog njega smo uspeli da preživimo kao vrsta. Strah nas tera da čuvamo sebe i drage ljude.

Znam, odlutao sam od samog broja. Ali i vi ćete kada se zapitate: "Koji je moj najveći strah?" Neka vam putokaz i istraživanju sebe bude upravo Librarion trojka nabavljiv ovde. Tema četvrtog broja će uskoro biti objavljena, a ne sumnjam da će biti "pipkava". Jer takav vam je Desya dečkonja, natera vas da se zamislite. :)

Nenad

Pratite nas na Fejsbuku

Najčitanije

Arhiva