Турска
| Турска Република Türkiye Cumhuriyeti (турски) | |
|---|---|
Крилатица: Мир у кући, мир у свету | |
Химна: Марш независности | |
.svg) | |
| Главни град | Анкара |
| Највећи град | Истанбул |
| Службени језик | турски |
| Владавина | |
| — Председник | Реџеп Тајип Ердоган |
| — Потпредседник | Фуат Октај |
| — Председник Велике народне скупштине | Мустафа Шентоп |
| Историја | |
| Независност | 29. октобар 1923. |
| Географија | |
| Површина | |
| — укупно | 783.356 km2 (37) |
| — вода (%) | 1,3 |
| Становништво | |
| — 2017.[1] | 79.814.871 (18) |
| — густина | 101,89 ст./km2 |
| Економија | |
| Валута | Турска нова лира |
| — стоти део валуте | 100 нових куруша |
| — код валуте | TRY |
| Остале информације | |
| Временска зона | UTC +2 (EET) UTC +3 (EEST) |
| Интернет домен | .tr |
| Позивни број | +90 |
 |
| Овај чланак је део серије о политичком систему Турске |
Турска (тур. Türkiye), званично Република Турска или Република Туркије[2][3] (тур. Türkiye Cumhuriyeti), трансконтинентална је земља која се највећим делом налази на Анадолијском полуострву у западној Азији и малим делом на Балканском полуострву у југоисточној Европи. Источна Тракија, део Турске у Европи, раздвојена је од Анадолије Мраморним морем, Босфором и Дарданелима (скупно се називају турским мореузима).[4] Турска се граничи с Грчком и Бугарском на северозападу, Грузијом на североистоку, Јерменијом, азербејџанском ексклавом Нахчиван и Ираном на истоку, Ираком и Сиријом на југоистоку, а ограничена је Црним морем на северу, Средоземним морем на југу и Егејским морем на западу. Преко Црног мора налази се Румунија, Украјина и Русија, а преко Средоземног мора Кипар, Либан, Израел, Појас Газе (палестинске територије), Египат и Либија, иако ниједна од ових земаља не дели копнену границу с Турском. Истанбул је највећи град у земљи, док је Анкара главни град. Приближно 70 до 80 посто грађана идентификују се Турцима,[5][6] док су Курди највећа национална мањина од 15 до 20 посто становништва.
Ово подручје било је насељено разноврсним цивилизацијама попут Асираца, Грка, Трачана, Фригијаца, Урартијаца и Јермена.[7][8][9] Хеленизација је почела у доба Александра Великог, а наставила се у византијско доба.[10] Селџуци су почели да се досељавају у 11. веку, а њихова победа над Византинцима у бици код Манцикерта 1071. означава почетак и оснивање Турске.[11] Румски султанат управљао је Анадолијом све до монголске најезде 1243. године, када се распадала на мале туркменске кнежевине.[12] Крајем 13. века, Османлије су почеле са уједињавањем тих турских кнежевина. Након што је Мехмед II 1453. освојио Цариград, наставило се османско ширење за време владавине Селима I. За време владавине Сулејмана Величанственог, Османско царство обухватало је већи део југоисточне Европе, западне Азије и северне Африке и постало светска сила.[13][14] У наредним вековима, држава је ушла у период пропадања, постепеним губитком територија и ратовима.[15] У намери да учврсти ослабљене друштвене и политичке темеље царства, Махмуд II је започео период модернизације почетком 19. века, доневши реформе у свим областима државе, рачунајући војску и бирократију, уз еманципацију свих грађана.[16]
Године 1913, државни удар делотворно је ставио земљу под контролу три паше. Током Првог светског рата, османска влада починила је геноциде над јерменским, асирским и понтским грчким поданицима.[upper-roman 1][19] После рата, конгломерација територија и народа који су раније чинили Османско царство подељена је на неколико нових држава.[20] Турски рат за независност, који су покренули Мустафа Кемал Ататурк и његови сарадници против окупације савезничких сила, довео је до укидања монархије 1922. и успостављања Републике Турске 1923, а Ататурк се налазио на челу исте.[21] Спровео је бројне реформе, од којих су многе уградиле различите аспекте западњачке мисли, филозофије и обичаја у нови облик турске владе.[22] Турско-курдски сукоб, оружани сукоб између Републике Турске и курдских побуњеника, на снази је од 1984, првенствено на југоистоку земље. Различите курдске групе захтевају отцепљење од Турске како би створили независну државу Курдистан или имали аутономију и већа политичка и културна права Курда у Турској.
Турска је чланица УН од самог почетка те организације, рана чланица НАТО-а, ММФ-а и Светске банке и чланица оснивач ОЕСР-а, ОЕБС-а, ОЦЕС-а, ОИС-а и Г20. Након што је 1949. постала једна од првих чланица Савета Европе, Турска је 1963. постала придружена чланица ЕЕЗ, придружила се Царинској унији ЕУ 1995. и започела преговоре о приступању с Европском унијом 2005. које је ЕУ зауставила 2018. са Саветом за општа питања ЕУ у коме се наводи да „Савет примећује да се Турска удаљавала од Европске уније. Стога су преговори о приступању Турске у мировању, а поглавља се више не могу разматрати за отварање или затварање, те се не предвиђа даљи рад на модернизацији царинске уније ЕУ и Турске.”[23][24] Привреда и дипломатске иницијативе Турске довеле су до признања за регионалну силу, док јој је локација кроз историју дала геополитички и стратешки значај.[25][26] Турска је секуларна, унитарна, раније парламентарна република која је усвојила председнички систем на референдуму 2017; нови систем ступио је на снагу председничким изборима 2018. Тренутно се налази на 110. месту од 167 земаља у индексу демократије.[27] Тренутна администрација на челу с председником Реџепом Тајипом Ердоганом из АКП-а усвојила је мере за повећање утицаја ислама и подривање кемалистичке политике и слободе штампе.[28][29]
Другог јуна 2022, захтев турског министра спољних послова Мевлута Чавушлогуа да се држава ословљава именом Туркије у званичним документима и на међународним форумима је одобрен од стране УН.[2][3]
Географија[уреди | уреди извор]
Положај[уреди | уреди извор]
Турска се географски протеже на два континента. Анадолија, азијски део државе, заузима око 97% површине Турске. Европски део који се налази у источној Тракији заузима око 3% површине државе (23.623 km²).
Свеукупне границе Турске дугачке су 9.850 km, од чега 7.200 km заузимају морске границе. На западу Турска излази на Егејско море, на југу има излаз на Средоземно море, те на северу на Црно море. На копну Турска граничи са осам земаља са укупном дужином копнених граница од 2.648 km. На северозападу граничи с Грчком (206 km границе) и Бугарском (240 km), на североистоку с Грузијом (252 km), Јерменијом (268 km), Азербејџаном (ексклавом и аутономном републиком Нахичеван, 9 km), на истоку с Ираном (499 km) и на југу с Ираком (352 km) и Сиријом (822 km). Недалеко од обале Турске налази се и Кипар који је политички подељен на међународно признату Кипарске Републике и Турску Републику Северни Кипар, коју признаје само Турска.
Север Турске је једно од сеизмички најактивнијих подручја на свету с врло честим земљотресима. Од већих градова посебно је потресима угрожен Истанбул.
Рељеф[уреди | уреди извор]
Турска је географски подељена у седам регија. То су: Мраморна регија, Егејска регија, Црноморска регија, Централна Анадолија, Средоземна регија, Источна Анадолија и Југоисточна Анадолија. Ове регије се знатно разликују по вегетацији и климатским условима.
Тракија се налази западно од Босфора, на европској страни земље. На трачкој страни река Марица представља границу с Грчком. Источно од Босфора налази се Мраморна регија. Мраморно море дели Европу од Азије, те Егејско море од Црног мора. На излазу на Средоземно море налази се теснац Дарданели дугачак 60 km. На Босфору се налази Истанбул који је највећи град у Турској. Ова брежуљкаста регија која је привредно средиште Турске прекривена је шумама и грмовитим биљем. Пољопривреда у том подручју је нарочито развијена. Недалеко од града Бурса налази се планина Улудаг која је популарно туристичко одредиште.
У Егејској регији је такође врло развијена пољопривреда. Изразито брдовити крајолик протеже се уздуж западне обале од Чанакалеа до Бодрума. Обално подручје је једно од туристички најразвијенијих у Турској. Уз чемпресе и маслине овде се узгаја и винова лоза. У овој регији налазе се многи градови из старогрчког раздобља, као нпр. Троја, Асос, Пергам, Ефез, Приена, Милет, Дидима и Еуромос.
Црноморска регија заузима северно обално подручје Турске. Ову регију карактерише блага и влажна клима. Планинско подручје ове регије прекривено је шумама. На овом врло плодном тлу узгајају се чај, дуван, кукуруз и лешник.
Регија Средишње Анадолије обухвата висораван у унутрашњој Анадолији. Овде се налази слано језеро Туз и планине високе до 3.900 m. На истоку се налази Кападокија која је позната по задивљујућим црквама и боравиштима у високим планинским пределима. Унутрашњом Анадолијом доминирају степе, а то подручје се сматра једним од најсушнијих предела Анадолије. Због тога пољопривреда у том делу земље није толико развијена. Климу ове регије карактеришу врућа и сува лета с хладним ноћима. Зими температура може пасти и испод −20 °C.
Регија Средоземног мора протеже се од планина Таурус на северу до планина Аманос на истоку. У овој регији претежно се узгајају цитруси, банане, парадајза, кикирики и памук.
Југоисточна Анадолија је најстарија културна регија Турске. Протеже се од планина Таурус. Овде се налазе реке Еуфрат и Тигар. Најзаступљеније пољопривредне културе су пшеница, јечам, винова лоза, маслине и пистаћ.
Воде[уреди | уреди извор]
![[икона]](http://web.archive.org./web/20230130150115im_/https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/1/1c/Wiki_letter_w_cropped.svg/20px-Wiki_letter_w_cropped.svg.png){kind=small} | Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Клима[уреди | уреди извор]
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Историја[уреди | уреди извор]
Рана историја[уреди | уреди извор]
Мала Азија је једна од најстаријих насељених делова света због свог одличног географског положаја. Најранији градови као што су Чаталхојук, Чајону, Невали Џори, Хаџилар, Гобекли Тепе и Мерсин сматрају се једним од најстаријих насеља на свету.[38]
Насеље Троја је настало у периоду неолита и трајало је кроз гвоздено доба. Током периода забележене историје, становници Анадолије су говорили индоевропске језике, семитске језике и карвелијске језике, као и многе језике нејасног порекла. Заправо, због старости индоевропских хетитских и лувијанских језика, неки научници су предложили Анадолију за хипотетички центар одакле су се индоевропски језици раширили по свету.[39]
Један од најзначајнијих држава у овој области било је Хетитско краљевство, а трајало је од 18. до 13. века п. н. е. Касније су превласт стекли Фригијци, индоевропски народ, чије су царство су у 7. веку пре н. е уништили Кимеријци. Најзначајније државе наследнице Фригије биле Лидија, Карија и Ликија. Језици којима су говорили Лидијци и Ликијци били су у основи индоевропски, али с много неиндоевропских елемената које су покупили током хетитског и хеленског раздобља.
Негде око 1200. п. н. е. на западној обали Анадолије населила су се грчка племена, већином Еолци. Цело ово подручје је у 6. веку п. н. е. освојило персијско Ахеменидско краљевство. Касније је 334. п. н. е. ово подручје освојио Александар Велики. Анадолија је затим подељена у велики број мањих хеленистичких држава, као што су Битинија, Кападокија, Пергам и Понт. Рим је до средине 1. века п. н. е. покорио сва ова краљевства, изузев Пергама који је постао римска провинција крајем 2. века п. н. е. Године 324. римски цар Константин Велики изабрао је Византион за нови главни град Римског царства. Након пада Западног римског царства Цариград је постао главни град Византијског царства.
Византија и Јерменија[уреди | уреди извор]
| Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Османски период[уреди | уреди извор]
У 10. стољећу Селџуци који су живјели сјеверно од Каспијског и Аралског језера, почели су се селити у источна подручја Анадолије. Селџуци су били огранак Турака Оуза, а Анадолија је постала њихова домовина након битке код Манцикерта 1071. године. Том победом почиње успон анадолијског селџучког султаната (Иконијског султаната) који је био засебни део великог Селџучког краљевства које је покривало подручје средње Азије, Ирана, Анадолије и југозападне Азије.
Године 1243. Монголи су поразили Селџуке, а њихово царство се почело распадати. Турска Анадолија је тада подељена у више мањих независних држава званих гази емирати. До 1300. гази емирати освајају већину анадолијских подручја тада већ ослабљеног Византијског царства. У то време почиње се издизати гази емират којег је водио Осман I (по њему је названо Османско царство) који је проширио своју државу све до граница с Византијом.
Османско царство је током своје историје дуге 623. године имало контаката и са западним и с источним културама. Царство је у 16. и 17. веку била најјача политичка сила на свету која се брзо ширила према средишњој Европи преко Балкана. Уз врло јаки утицај који је царство имало на промјене копнених граница у Европи, велики значај имало је и на мору. Царство је било једно од неколико сила које се борило за контролу над Средоземљем, а уз то често се сукобљавало и с португалском флотом у Индијском океану покушавајући одбранити своју доминацију над трговачким правцима између источне Азије и западне Европе. Важност ових праваца је опао откривањем Рта добре наде 1488. године.
У првој половини 19. века почео је опадати утицај царства, а коначан ударац је добило поразом у Првом светском рату у којег је ушла у савезу с Немачком. Француска и Велика Британија су раније обећале стварање јерменске државе у источном дијелу Анадолије, што је османска власт видела као удар на територијалну целовитост земље. Под изговором пресељења, велики број Јермена је убијен или су умрли од исцрпљености у сиријској пустињи. Свеукупно је између 1915. и 1917. убијено 1,5 милиона Јермена. Турска влада и данас службено пориче геноцид над Јерменима.
Након рата силе Антанте поделиле су територију царства споразумом у Севру 1920. године. Османско царство је изгубило све територије изузев Анадолије и Тракије. Територију данашње Турске подејељена је у више делова. Грчкој је обећана Смирна (данашњи Измир) и део западне Анадолије, Италија је требало да добије подручје Адане, а Француској је уз Сирију требало да припадне и Киликија. У источном делу данашње Турске где се налазе градови Карс, Ардахан и Ерзурум требало је да буде основана јерменска држава. Јужно и источно од Еуфрата требало је да буде створена аутономна курдска регија. Сви ови планови на крају нису остварени.
Савремена историја[уреди | уреди извор]
Мустафа Кемал-паша је 19. маја 1919. политички и војни устанак против ових планова. Посебно су 1920. вођене жестоке борбе с Грчком. Рат је завршен 9. септембра 1922. заузимањем Смирне која је тада већински била насељена Грцима, после чега је целокупно грчко становништво Смирне било побијено. Турска победа резултовала је малоазијском катастрофом, у којој су многи Грци и Турци остали без својих домова.
Након побједе Турака, 24. јула 1923. споразумом из Лозане промијењен је претходни споразум из Севра. Овим уговором успостављене су данашње границе Турске. У исто вријеме извршена је и размена становништва са Грчком. Након што су све стране снаге напустиле Анадолију, Мустафа Кемал је 29. октобра 1923. прогласио републику.
За време свога мандата Мустафа Кемал је покренуо низ политичких и друштвених реформи широм земље, које су претворили Турску у модерну, секуларну и европски оријентисану државу. Смернице његове политике данас се називају кемализмом. Између осталог 1922. укинут је султанат, а 3. марта 1924. и калифат. Исте године укинут је шеријатски закон, а 1925. проведена је одевна реформа којом је забрањен фес (традиционална турска мушка капа) и вео за жене, а уведено је заједничко образовање за оба пола. Године 1926. исламски календар замењен је грегоријанским, а уведен је и метрички систем.
Идућих година цели правосудни систем је промењен је по узору на европске земље. Уведена је моногамија, а 1928. је спроведена секуларизација и реформа писма у којој је арапско писмо замењено латиницом. Овим реформама је 1930. уведено право гласа женама, а од 1934. даје им се и право учествовања на изборима. Спроведена је и реформа имена грађана у којој су свима додељена презимена. Турски парламент је Мустафи Кемалу додијелио презиме „Ататурк“ (отац Турака) које је проглашено посебним презименом којег је носио само он. Мањи број Ататуркових реформи је након његове смрти укинут, као нпр. реформа којом је у џамијама уместо на арапском молитва уведена на турском.
Након Ататуркове смрти 1938, председник Турске је постао његов блиски сарадник Исмет Инени. Инени је наставио модернизацију Турске, а на спољнополитичком плану покушао је одржати неутралност. Године 1939. Турској је припојена Република Хатај која је постала турски вилајет.
Након Другог светског рата[уреди | уреди извор]
За време Другог светског рата Турска је очувала своју спољнополитичку неутралност. У рат на страни савезника ушла је симболички тек 23. фебруара 1945. Исте године потписала је повељу УН-а. Године 1946. у Турској је уведено вишестраначје. Демократска странка је под водством Аднана Мендереса је на изборима 1950. освојила већину у парламенту. Тиме је завршена владавина Републиканске народне странке која је трајала од оснивања републике.
Избијањем сукоба између истока и запада, те покушајем утицаја Совјетског Савеза на Турску, завршено је раздобље политичке неутралности за Турску. Године 1950. Турска је учествовала као део УН-овог контингента у Корејском рату, а 1952. је постала чланица НАТО пакта.
Године 1960. премијер Мендерес је донео закон који му је омогућио укидање опозиције. Војска је тада организовала државни удар и ухапсила премијера и друге политичаре, који су након суђења обешени у септембру 1961. на острву Imralı. Након што је војска исте године увела нови устав, вратила је власт народу. Инени је поново постао премијер и владао је од 1961. до 1965. године. У то време Турска је постала придружена чланица ЕЕЗ-а. То раздобље обележило је и неефикасност владе и јачање левичарских и десничарских терористичких активности, што је довело до привредног пада. Године 1971. власт је поново узела војска која је увела репресивне мере за становништво.
Након дугог низа година међуетничког насиља на Кипру, Грци су организовали војни удар у јулу 1974. у којем је свргнут председник Макариос III и постављен грчки националиста Никос Сампсон као диктатор. Турска се тада одлучила за војну интервенцију на Кипру у којој је окупирала северни део острва. Девет година касније на том подручју успостављена је нелегитимна Турска Република Сјеверни Кипар коју је признала само Турска.
Војска је 12. септембра 1980. трећи пут одузела власт изабраној влади. Узрок је била политичка и привредна нестабилност земље у 1970-им, као и терористички напади екстремне левице и деснице. Војска је под генералом Кенаном Евреном увела ратно стање у земљи и забранила све политичке странке. Хунта се пре снажно противила курдским сепаратистима и левој опозицији. Дана 7. новембра 1982. војска је представила нови устав који је прихваћен референдумом.
Од средине 1980-их најважнијим унутрашњим проблемом земље сматра се сукоб с Курдима. Турска је дотад водила политику асимилације која је резултовала потискивањем курдске културе и идентитета. Као реакција на ову политику 1978. основана је Радничка партија Курдистана) с Абдулахом Оџаланом на челу. Странка је 1984. почела оружани сукоб на југоистоку Турске с циљем оснивања социјалистичке државе Курдистан. До 2007. године, у сукобима између турске војске и ПКК-а погинуло је око 40.000 особа.
У фебруару 1998. турска тајна служба је ухватила Абдулаха Оџалана у Кенији и довела га у Турску где је осуђен на смртну казну (која је укинућем смртне казне промењена у доживотни затвор). Тада је Радничка партија Курдистана прогласила прекид ватре који је прекршен 2004. године.
За време мандата премијера Еџевита (1999.–2002) уведене су нове реформе грађанског права са свеукупним повећањем људских права (као што су нпр. право на окупљања и протесте). Ове реформе су касније настављене, а довеле су између осталог и до укидања смртне казне, забране мучења и увођења културних слобода курдском становништву. Данас је допуштена и употреба курдских дијалеката у школству, као и пренос радијских и телевизијских канала на курдском. Турска државна телевизија данас уз турски емитује и на курдском, арапском, српском и другим језицима. Турска је, након 40 година покушавања приближавања, 3. октобра 2005. започела преговоре о чланству у Европској унији.
Политика и државно уређење[уреди | уреди извор]
Турска је световна парламентарна република заснована на начелу деобе власти на законодавну, извршну и судску. Устав је врховни закон државе.
Председник је шеф државе и шеф владе, бира се најмање двотрећинском већином Велике турске народне скупштине (тур. Türkiye Büyük Millet Meclisi; TBMM), познатије као Меџлис, на једнократни, седмогодишњи мандат. Да би био подобан за ову функцију, кандидат мора бити турски држављанин старији од 40 година, мора бити подобан за избор у TBMM, и мора имати високу стручну спрему. Председник председава Националним саветом за безбедност и врши функцију врховног команданта. У време рата, начелник Генералштаба врши функцију врховног команданта у име председника. Председник је овлаштен проглашавати законе или их слати назад у парламент на поновно разматрање, расписивати јавне референдуме, расписивати парламентарне изборе, ратификовати и објављивати међународне споразуме итд.
Извршна власт је у рукама председника и Савета министара, којим председава председник. Председник кандидује министре, чије именовање мора одобрити Велика турска народна скупштина. Пре општих избора, министри правде, унутрашњих послова и комуникација морају се повући из кабинета, а именују се независни и неутрални (без политичких веза) министри. Савет министара издаје правила о примени закона и осталим питањима, уз услов да се не косе са постојећим законима, које тада проверава Државни савет. Велика турска народна скупштина може сменити владу изгласавањем неповерења.
Према уставу из 1982, законодавна власт припада Великој турској народној скупштини (Меџлис), која заседа у Анкари. То је једнодомно тело са 550 места које се бира по систему пропорционалне заступљености општим правом гласа одраслих, на петогодишњи мандат. У Скупштини су заступљене само странке које су сакупиле више од 10% гласова у земљи. Велика турска национална скупштина доноси, мења, допуњава и опозива законе; надгледа рад Савета министара и овлашћује га да издаје одлуке о посебним питањима које имају снагу закона; ратификује међународне споразуме и одлуке везане уз штампање новца, објаве ратног стања, те учествовање државних оружаних снага у операцијама у иностранству; одлучује о питањима везаним уз одобравање амнестија и помиловања итд.
Уставом из 1982. проглашена је независност државних судова и судија. Турска има јединствени правни систем грађанских и војних судова, од којих сваки има апелациони суд са седиштем у Анкари. Уставни суд преиспитује уставност закона и одлука са снагом закона, као и правила процедуре Велике турске националне скупштине. Његове одлуке се одмах објављују у Службеном листу, па су обавезујуће за све, укључујући законодавну и извршну власт. Судије именује председник. Високи апелациони суд је последњи степен преиспитивања одлука и пресуда које су донели судови. Судије бира Врховни савет судија и тужилаца. Државни савет је највиши управни трибунал. Три четвртине судија именује Врховни савет судија и тужилаца, а једну четвртину председник. Уставом из 1982. прописано је успостављање судова за безбедност који се баве нападима на национални и територијални интегритет Турске, демократски поредак, нападе на унутрашњу и спољашњу безбедност државе итд. Ту је још и много нижих грађанских и војних судова.
Административна подела[уреди | уреди извор]
Турска је административно подељена на 81 вилајет (тур. il). Вилајети у већини случајева носе име по свом седишту, са три изузетка:
 |
Становништво[уреди | уреди извор]
Турци су евроазијски народ, тачније његова посебна група, са око 83,81 милиона припадника,[40] који живе распоређени на два континента. Највећи део их живи у Малој Азији (Турска са око 49 милиона), на Балкану, и то у: Бугарској (815.000), Грчкој (130.000), Македонији (81.000), Румунији (150.000), и непознат број у земљама наследницама бивше Југославије, као и на Кипру (135.000). Већи део Турака живи у Ираку (200.000 до 300.000), Сирији (100.000) као и у делу земаља Азије, где се зову Туркмени. Више од три милиона Турака живе у западној Европи, од чега само 1,2 милиона у Немачкој. Први пут се спомињу у 6. веку, а потомци су туркијских народа, који су у 11. веку продрли у Анадолију, мешајући се постепено са осталим народима у том делу света: Грцима на западу, Јерменима и Курдима на истоку, и Грузинима на североистоку, а делом и са Словенима на југоистоку Европе. Данашња Турска признаје све Турке као своје држављане, не само држављане Турске, већ се исто тако дичи својом јаком дијаспором, али и „етничким Турцима“ (Турцима у етничком смислу), који представљају националне мањине у суседним државама.
Највећи градови[уреди | уреди извор]
| № | Град | Територија | Популација | № | Град | Територија | Популација | ||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Истанбул  Анкара |
1. | Истанбул | Истанбул | 13.820.334 | 11. | Кајсери | Кајсери | 880.255 |  Измир  Бурса |
| 2. | Анкара | Анкара | 4.474.305 | 12. | Ескишехир | Ескишехир | 670.544 | ||
| 3. | Измир | Измир | 2.828.927 | 13. | Гебзе | Коџаели | 582.352 | ||
| 4. | Бурса | Бурса | 1.769.752 | 14. | Шанлијурфа | Шанлијурфа | 551.511 | ||
| 5. | Адана | Адана | 1.645.965 | 15. | Денизли | Денизли | 540.000 | ||
| 6. | Газијантеп | Газијантеп | 1.465.019 | 16. | Самсун | Самсун | 523.192 | ||
| 7. | Конија | Конија | 1.138.609 | 17. | Кахраманмараш | Кахраманмараш | 458.628 | ||
| 8. | Анталија | Анталија | 1.027.551 | 18. | Адапазари | Сакарија | 449.290 | ||
| 9. | Дијарбакир | Дијарбакир | 906.013 | 19. | Малатија | Малатија | 425.000 | ||
| 10. | Мерсин | Мерсин | 898.813 | 20. | Ерзурум | Ерзурум | 381.104 | ||
Привреда[уреди | уреди извор]
Привреда Турске или економија Турске је по бруто домаћем производу 17. највећа економија света, а по паритету куповне моћи је 13. највећа економија на свету. Турска је један од највећих произвођача сребра, злата, нафте и природног гаса у југозападној Азији. Турска је велики извозник хране, одеће, накита и пластике, сировина, гума, лепкова, машинских и моторних делова итд. Турска производи и бави се прерадом и даљом производњом памука, чаја, кафе, дрвета. Велики је извозник и произвођач пистаћа, бадема, ораха, диња, мантија, баклава, ратлука, алве и туне. Истанбул је највећи финансијски и економски центар у Турској. Турска лира је национална валута Турске. Туризам је веома значајан, позната турска летовалишта су Бодрум и Анталија док Истанбул посети скоро милион људи годишње. Анталијска област генерише највећи број туриста из целог света а посебно из Немачке, Русије, В. Британије, Румуније и Пољске. Летовалишта у Анталијској области су: Анталија, Лара, Алања, Кемер, Белек и Сиде.[41] Друга позната летовалишта су још Кушадаси, Мармарис и мање место Саримсакли. Поред ових области које обилују туристима током летње сезоне веома битна област после Истанбула је Кападокија.[42]
Државни празници[уреди | уреди извор]
- 1. јануар — Нова година
- 23. април — Дан деце
- 19. мај — Дан независности, омладине и спорта
- 30. август — Дан победе
- 29. октобар — Дан републике
- верски празници (и државни) — Рамазански бајрам, Курбан-бајрам
Галерија[уреди | уреди извор]
.jpg)
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган изјавио је: „Наш став према јерменском питању био је јасан од почетка. Никада нећемо прихватити оптужбе за геноцид”.[17] Научници наводе неколико разлога за такав став Турске, урачунавши очување националног идентитета, захтеве за накнаду штете и територијалне проблеме.[18]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Национална агенција за статистику”. Архивирано из оригинала на датум 08. 11. 2017. Приступљено 24. 09. 2015.
- ^ а б „Турска постаје Türkiye, држава која припада моћнима”. Радио-телевизија Србије. 2022-06-08. Приступљено 2022-06-10.
- ^ а б „Turska zvanično menja ime: UN odobrile zahtev Ankare, evo od kada novo ime važi”. Nova S. 2022-06-02. Приступљено 2022-06-14.
- ^ National Geographic Atlas of the World (7th изд.). Washington, DC: National Geographic. 1999. ISBN 978-0-7922-7528-2. „Europe” (pp. 68—69); „Asia” (pp. 90—91): „A commonly accepted division between Asia and Europe … is formed by the Ural Mountains, Ural River, Caspian Sea, Caucasus Mountains, and the Black Sea with its outlets, the Bosporus and Dardanelles.”
- ^ „Toplumsal Yapı Araştırması 2006” (PDF). KONDA Research and Consultancy. 2006. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 15. 02. 2017. Приступљено 21. 2. 2015.
- ^ „Turkey”. The World Factbook. Central Intelligence Agency]]. Архивирано из оригинала на датум 20. 09. 2017. Приступљено 13. 10. 2016.
- ^ Howard, Douglas Arthur (2001). The History of Turkey. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-30708-9.
- ^ Sharon R. Steadman; Gregory McMahon (2011). 7ND_CE9If3kC The Oxford Handbook of Ancient Anatolia: (10,000–323 BC) Проверите вредност параметра
|url=(помоћ). Oxford University Press. стр. 3—11, 37. ISBN 978-0-19-537614-2. Приступљено 23. 3. 2013. - ^ Casson, Lionel (1977). „The Thracians” (PDF). The Metropolitan Museum of Art Bulletin. 35 (1): 2—6. JSTOR 3258667. doi:10.2307/3258667. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 03. 05. 2019. Приступљено 07. 12. 2019.
- ^ David Noel Freedman; Allen C. Myers; Astrid Biles Beck (2000). Eerdmans Dictionary of the Bible. Wm. B. Eerdmans Publishing. стр. 61. ISBN 978-0-8028-2400-4. Приступљено 24. 3. 2013.
- ^ Gürpinar, D.; Gürpinar, Dogan (2013). Ottoman/Turkish Visions of the Nation, 1860—1950. Springer. ISBN 978-1-137-33421-3.
- ^ Mehmet Fuat Köprülü&Gary Leiser. The origins of the Ottoman Empire. стр. 33.
- ^ Masters, Bruce (2013). The Arabs of the Ottoman Empire, 1516—1918: A Social and Cultural History (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-03363-4.
- ^ Somel, Selcuk Aksin (2010). The A to Z of the Ottoman Empire (на језику: енглески). Scarecrow Press. ISBN 978-1-4617-3176-4.
- ^ Marushiakova, Elena; Popov, Veselin Zakhariev; Popov, Veselin; Descartes), Centre de recherches tsiganes (Université René (2001). Gypsies in the Ottoman Empire: A Contribution to the History of the Balkans (на језику: енглески). Univ of Hertfordshire Press. ISBN 978-1-902806-02-0.
- ^ Roderic. H. Davison, Essays in Ottoman and Turkish History, 1774—1923 — The Impact of West, Texas 1990, pp. 115—116.
- ^ „Erdogan: Turkey will 'never accept' genocide charges”. Deutsche Welle. Приступљено 7. 2. 2018.
- ^ Tatz, Colin; Higgins, Winton (2016). The Magnitude of Genocide. ABC-CLIO. ISBN 978-1-4408-3161-4.
- ^ Schaller, Dominik J.; Zimmerer, Jürgen (2008). „Late Ottoman genocides: the dissolution of the Ottoman Empire and Young Turkish population and extermination policies—introduction”. Journal of Genocide Research. 10 (1): 7—14. ISSN 1462-3528. doi:10.1080/14623520801950820.
- ^ Roderic H. Davison; Review „From Paris to Sèvres: The Partition of the Ottoman Empire at the Peace Conference of 1919—1920” by Paul C. Helmreich in Slavic Review, Vol. 34, No. 1 (March 1975), pp. 186—187
- ^ „Turkey, Mustafa Kemal and the Turkish War of Independence, 1919–23”. Encyclopædia Britannica. 2007. Приступљено 29. 10. 2007.
- ^ S.N. Eisenstadt, "The Kemalist Regime and Modernization: Some Comparative and Analytical Remarks, " in J. Landau, ed., Atatürk and the Modernisation of Turkey, Boulder, Colorado: Westview Press, 1984, 3—16.
- ^ „EU Council issues strong message about Turkey's obligations”. Cyprus Mail. 26. 6. 2018.
- ^ „EU will Zollunion mit der Türkei nicht ausbauen” (на језику: german). Die Zeit. 27. 6. 2018.
- ^ „The Political Economy of Regional Power: Turkey” (PDF). giga-hamburg.de. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 10. 02. 2014. Приступљено 18. 2. 2015.
- ^ , M.B (4. 11. 1939). „The Political and Strategic Importance of Turkey”. Bulletin of International News. 16 (22): 3—11. JSTOR 25642612.
- ^ The Economist Intelligence Unit (8. 1. 2019). „Democracy Index 2018: Me Too?”
. The Economist Intelligence Unit. Приступљено 13. 1. 2019.
- ^ Nordland, Rod (17. 11. 2016). „Turkey's Free Press Withers as Erdogan Jails 120 Journalists”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 24. 4. 2018.
- ^ Ackerman, Elliot (16. 7. 2016). „Atatürk Versus Erdogan: Turkey's Long Struggle”. The New Yorker. ISSN 0028-792X. Приступљено 24. 4. 2018.>
- ^ Yıllık Toplam Yağış Verileri - Meteoroloji Genel Müdürlüğü
- ^ Meteoroloji Genel Müdürlüğü
- ^ „Historical Weather for Ankara, Turkey”. Weatherbase. Приступљено 30. 3. 2010.
- ^ MGM
- ^ MGM
- ^ MGM
- ^ MGM
- ^ MGM
- ^ Thissen, Laurens. „Time trajectories for the Neolithic of Central Anatolia” (PDF). CANeW – Central Anatolian Neolithic e-Workshop. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 5. 6. 2007. Приступљено 30. 3. 2010.
- ^ Balter, Michael (27. 2. 2004). „Search for the Indo-Europeans: Were Kurgan horsemen or Anatolian farmers responsible for creating and spreading the world's most far-flung language family?”. Science. 303 (5662): 1323. PMID 14988549. doi:10.1126/science.303.5662.1323.
- ^ Turkey Population (2020) - Worldometer
- ^ „Турска летовалишта”. Дреам Ланд травел. Приступљено 15. 2. 2021.
- ^ „Кападокија”. Дреам Ланд травел. Приступљено 15. 2. 2021.
Литература[уреди | уреди извор]
- Mango, Andrew (2004). The Turks Today. Overlook. ISBN 978-1-58567-615-6.
- Pope, Hugh; Pope, Nicole (2004). Turkey Unveiled. Overlook. ISBN 978-1-58567-581-4.
- Reed, Fred A. (1999). Anatolia Junction: a Journey into Hidden Turkey. Burnaby, B.C.: Talonbooks [sic]. стр. 320. ISBN 978-0-88922-426-1.
- Revolinski, Kevin (2006). The Yogurt Man Cometh: Tales of an American Teacher in Turkey. Çitlembik. ISBN 978-9944-424-01-1.
- Roxburgh, David J., ур. (2005). Turks: A Journey of a Thousand Years, 600–1600. Royal Academy of Arts. ISBN 978-1-903973-56-1.
- Turkey: A Country Study . Federal Research Division, Library of Congress. 1996. ISBN 978-0-8444-0864-4.
- Cîrlig, Carmen-Cristina (2013). Turkey's regional power aspirations (PDF). Library of the European Parliament.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Турска на сајту DMOZ (језик: енглески)
- Турска на сајту The World Factbook (језик: енглески)
- Председништво Турске
- Парламент Турске
- МОД Турске
- Обавештајна служба Турске
- Званична туристичка презентација Архивирано на сајту Wayback Machine (13. фебруар 2009)
Географски подаци везани за чланак Турска на сајту OpenStreetMap
Турска (Викиатлас)
Турска туристички водич са Википутовања
Географски подаци везани за чланак 
Географски положај | |
|---|---|
|
| Историја | |
|---|---|
| Структура | |
| Људи | |
| Чланице | |
| Спољни односи | |
