Смена власти нема никаквог смисла уколико не исходи темељним политичким променама. Све друго би биле пуке персоналне промене, „дупликат политике садашње власти“ – сјаши Курта, да узјаши Мурта. Не улазећи у оцену које опозиционе странке се истински залажу за суштинске промене политичког система, спољне и унутрашње политике и очување интегритета и суверенитета Србије, а малобројне су и није их тешко препознати, позабавимо се методама њихове борбе за власт, односно актуелним питањем бојкота избора. Не улазим, дакле, у анализу мотива те борбе за власт и могуће, већ разматрам искључиво са становишта сврсисходности: да ли у постојећим околностима бојкот, који је средство, а не циљ, може да буде успешан? Наравно, није спорно да су изборни услови такви да се избори не могу оценити као фер и поштени, па се странке које су их пре две и пре четири године прихватиле и на изборе изашле данас залажу за бојкот, уводећи нову „безалтернативност“, овога пута бојкота, а делећи уверење са Вучићем да је такав и пут у ЕУ. Оставимо по страни застрашћујућу и за коначни расплет опомињућу чињеницу да се опозиционе странке окупљене у СЗС (о политички дилетантским кафић-мислиоцима да не говорим) понашају једнако Вучићевој СНС, захтевајући прихватање диригованог опозиционог једноумља и проглашавајући неистомишљенике по питању метода борбе, у овом случају оне који су скептични у погледу успешности бојкота избора, лажном опозицијом. Док Вучићева камарила издаје сертификате привржености интересима државе изједначавајући је са приврженошћу режиму, дотле СЗС, једнако меродаван, издаје сертификате опозиционог статуса. Једноумље нема алтернативу – то још једна тачка блискости ове две жестоко супротстављене, а мало различите политичке скупине.
.jpg)
