2016: AMERIČKI SAN
U
2016. godini zaživeli su podsticaji stranim producentima koji snimaju na tlu
Srbije. U tom procesu, podsticaji su odobreni i srpskim produkcijama čime je
kinematografski horizont zaličio na američki. Još su daleko dani kada će se
Beograd zbog povoljnijih cena snimati u Nišu, premda se epoha već sada vrlo
često snima u Valjevu, ali ostaje nada da će lokalne samouprave preuzeti
inicijativu i podsticaje prilagođavati ekonomskom stanju, kao što je slučaj u
Americi. Posle uragana Katrina usledila je poplava filmova snimanih u Luizijani
i Nju Orleansu, sa idejom da se kroz podsticaje filmskoj produkciji ožive
razoreni delovi zemlje. Kosovo i Metohija prvi padaju na pamet kao teritorija
gde bi podsticaji mogli biti veći ali ni druga mesta u Srbiji ne zaostaju po
svojim potrebama.
Posle
kulture državnih podsticaja filmskim produkcijama, 2016. nam je donela još
jednu američku filmsku tradiciju – to je mogućnost mladih i neafirmisanih
autora da bez državne pomoći i uglednih producenata, sami snime filmove i tako
započnu svoju karijeru. Tehnički, niko im ni pre nije branio da sami snimaju
ali je ozbiljna karijera ostajala izvan domašaja šta god da snime. Ranije je
bilo nekoliko slučajeva, ali Stevan Filipović kao pionir tog pristipa najbolji
je primer kako je autorima takvih filmova ulazak sa zaslužena mesta u esnafu
bitno otežan ili čak suptinski onemogućen. Filipović je tek sa trećim uspešnim
filmom snimljenim u gerilskim uslovima uspeo da se izbori za kakav-takav
respekt.
U
2016. međutim dva filma su uspela da kao debi izbore dobru poziciju svojim
autorima – OTVORENA Momira Miloševića i INKARNACIJA Filipa Kovačevića donele su
svojim mladim rediteljima nivo afirmacije kakav nije bio dostupan u vreme
ŠEJTANOVOG RATNIKA. Klima u kinematografiji se promenila i reklo se da ipak postaje
važno šta je čovek snimio iako je i dalje važnije čiju je podršku obezbedio.
Iduće
sezone čeka nas premijera AFTERPARTIJA Luke Bursaća koji je je najvećim delom nastao
„mimo institucija“, slično kao OTVORENA i INKARNACIJA- Bursaćev energični stil
donosi komunikativniji film podjednako značajnog bioskopskog i festivalskog
potencijala i od ovog naslova očekujemo da će preokrenuti neke stvari.
U
Holivudu je ranije važila maksima, „You’re only as good as your last picture“ i
ona je ove godine odnela svoju prvu žrtvu kod nas. Izuzetan film Miloša
Radovića DNEVNIK MAŠINOVOĐE ostaje i neprepoznat i nepogledan jer je po spisku
ekipe suviše ličio na mučne i aljkave produkcije iz sredine dvehiljaditih. A
zapravo, nije im bio nimalo sličan. Reč je o izvanrednoj crnoj komediji kakvu
smo dugo čekali, filmu po kakvim je naša kinematografija bila prepoznatljiva i
zbog kojih je publika voli.
Nova
pretnja koja bi nas mogla kazniti su svakako bioskopske predstave izmontirane
iz televizijskih serija. MONTEVIDEO je bio izuzetak zahvaljujući svojoj
produkcionoj ambiciji a onda su VOJNE AKADEMIJE i druge koještarije to pokušale
da pretvore u pravilo.
Vrhunac
je dostignut VOJNOM AKADEMIJOM 3 koja čak nije ni izmontirana iz serije već je
nastala pukim spajanjem dve epizode. Reditelj serije napravio je častan gest
nepotpisavši se na ovom spoju i VA3 je prikazivana bez potpisa reditelja na
špici i pratećim materijalima. Nota bene, VA2 nije imala potpisanog scenaristu.
Ovaj
slučaj, pored bestidnog varanja publike, pokazao je da kod nas još nema tela
koje bi se bavilo zaštitom elementarnih industrijskih standarda, a da ona koja
bi to trebalo da rade, recimo Asocijacija reditelja, ne reaguju na takve
stvari. Pre pedeset godina lomila su se koplja ko je autor filma a danas smo
dočekali da se koncept autorstva u potpunosti odbaci i ne brani.
Ovakvi
ekscesi bi mogli obeshrabriti publiku u vrlo osetljivom trenutku – taman kada
je Filmski centar Srbije prepoznao potrebu da se podrži repertoarski film i
kada su STADO i JESEN SAMURAJA na tu podršku uzvratili očekivanim uspehom i
gledanošću.
U
2017. godini čekaju nas novi plodovi regionalnoig trenda dugotrajnog
finansiranja filmova. Naime, projekti koji dobiju novac na konkursu u matičnoj
zemlji, provode godinu ili dve skupljajući ostatak javnog novca a potom se
godinu dana realizuju i onda kreću u lov na festival gde će započeti život, a
to ume da potraje još godinu dana. Stoga, u 2017. godini nećemo videti mnogo
filmova koji su podržani sredstvima FCSa u proteklih godinu-dve dana kada se
finansijska situacija stabilizovala. Ovakav ritam rada je poguban za autore
koji prave neverovatno duge pauze među filmovima i trebalo bi nešto uraditi tim
povodom.
Posle
izuzetno bogate sezone na svim frontovima, od nastupa na festivalima (DOBRA
ŽENA, VLAŽNOST) i izazovnih poetika (OTVORENA, SVI SEVERNI GRADOVI) preko povratka
otpisanih (DNEVNIK MAŠINOVOĐE) i ozbiljnih komercijalnih rezultata (STADO,
JESEN SAMURAJA), čeka nas jedna tiša sezona. U njoj je važno da se ne zaboravi
ono što je u 2016. bilo dobro.
U
novoj godini dakle možemo poželeti da bude dobra kao prošla.
Srećna
Nova 2017.