Председник ДСС-а др Милош Јовановић рекао је у Лесковцу да је та странка, новим изборима “ставила тачку на један период од 25 година постојања, као и на један прилично турбулентан период у протеклих 2-3 године”.
“Коначно смо, заправо, отворили могућност да створимо један нови ДСС. Остали смо верни оним темељним начелима и политичким опредељењима наше странке. Једну нову снагу представљаће смена генерације и руководства, али и спремност да направимо биланс ових 17 година и погледамо у ком се стању Србија налази и да понудимо нека коренитија решења за политички систем у Србији који дефинитивно није дао резултате. За то смо, чини ми се, сви ми колективно криви као људи који имају одговорност за државу, народ и Србију,“ рекао је Јовановић.
Јовановић је прокоментарисао и избор премијерке, рекавши да ДСС није задовољан избором председника Александра Вучића, јер Ану Брнабић ништа не квалификује да води Владу Србије.
„Њено радно искуство указује на то да је она у великој мери везана за САД, радила је за разне консултантске фирме, за низ организација на које утицај има запад. У том смислу нема никакве гаранције да њени бивши послодавци неће да имају утицај на њу. Даље, она је особа са врло скромним политичким искуством и питање је како ће моћи да води једну коалициону владу као што је влада која се најављује. И коначно, мада то није политички коректно рећи, али када читате страну штампу некако изгледа да је једини квалитет који је квалификовао за то место њена сексуална оријентација. Ми у ДСС-у немамо ништа против тога, не коментаришемо приватни живот људи и то нас не занима, али ако се све своди на то и да је то једини квалитет, онда мислим да постоји проблем, нарочито у земљи која није потпала под, назовимо то тако, постмодернистичко лудило запада. Србија је још увек традиционална земља, у оном најбољем смислу те речи, тако да неке приватне преференце људи који је воде не могу баш бити без значаја,“ рекао је Јовановић.
Најаве још два нова министарства Јовановић је оценио као нешто чиме власт показује да следи политику Демократске странке из 2008. године.
„Та политика се може сажети у пароли да Европска унија нема алтернативу. Самим тим да Косово има алтернативу, да треба постепено али ипак признавати сецесију дела територије. Ова иста власт је 2012. укинула Министарство за Косово и Метохију и направила Канцеларију за Косово и Метохију, а данас, 2017. године од Канцеларије за европске интеграције прави Министарство за европске интеграције. Ми смо против тога, јер сматрамо да је питање европских интеграција за Србију беспредметно. ЕУ је у озбиљној кризи и она се неће ширити барем наредних десет година. Друга ствар, ЕУ не само да је у кризи, него је и створена да погодује крупном капиталу, а не грађанима Европске уније. И тамо су велики проблеми, раслојавање је толико велико да неке земље, старе чланице из првог проширења, мислим на Велику Британију, данас излазе из ЕУ. Коначно, а то је наша, српска, специфичност, да бисмо постали део ЕУ, морамо да се одрекнемо Косова и Метохије и то је више пута речено и елементарна логика налаже тако нешто. Мислимо да је погубно по нас да се одрекнемо нечега за рад ничега. Том предајом ми бисмо само погоршали свој геополитички положај који је ионако врло тежак. Имамо искуство уназад 25 година, које показује да свака предаја само доводи до нових проблема, нових територијалних претензија. Често кажем да се Косово бранило у Српској Крајини. Кад је пала Крајина отворио се пут за даље претензије, тако да сутра, ако се предамо на Косову, имаћемо низ проблема који ће се отварати када неке земље, које нису нама наклоњене, то буде хтеле да раде. Да ли је то питање Војводине, југа Србије, Рашке области, да сад не нагађамо… Иначе, ових дана смо видели да Дачић тражи да, пошто он није премијер, да се то његовој странци надомести кроз већи број министарства. Нама то не треба, јер данас је ту СПС, сутра ће бити неко други, а држава трпи због изборног система,“ рекао је Јовановић.
На питање како објашњава то што су опозиционе странке , све до једне, око цензуса, да прилично тешко враћају бираче, Јовановић је рекао да је то “прилично логична последица”.
„То је последица једног болесног политичког система у овој земљи. То се назива партитократија, што је италијански израз који се дефинише као стање дегенерисаног парламентаризма, где политичке партије имају прекомеран утицај на све, на јавни, политички, финансијски, економски живот… То Србија има мање-више од 2000. године, с тим што је то кренуло од 2008. године са оним јаким резултатима ДС-а, а после се просто оголело великим резултатима СНС-а и попримило невиђене размере. Ситуација кад је страначка књижица важнија од било ког другог документа никада није дала добре резултате. Економска ситуација нам је лоша, демографска благо катастрофална, да је практично наш биолошки опстанак доведен у питање, људи су разочарани… Не можете да нађете једног грађанина који цени своју политичку елиту у овој земљи! Сви знамо да људи све наружније говоре и мисле о људима који воде ову земљу. Ја сам не могу да објашњавам да нису сви људи исти, јер је то тешко и доказати. Али, то што нам је политичка елита таква каква је, директна је последица изборног система који имамо. У много земаља где је овакав систем постојао је довео до истих проблема – много странака, одсуство стабилне већине у парламенту, сталне коалиционе владе, што се претвори у борбу за ресурсе, што значи да се држава схвата као плен. Мора се проментити изборни систем како би нестала и негативна селекција на посланичким листама. Људи гласају за странке, а онда се они на листама додворавају челницима странке како би на тим листама били на што вишем месту… Да идемо свако са својим именом можда би та наша политичка елита била боља. Ту има аргумената и за и против, али верујемо да је разлог због чега су људи разочарани и у томе. Данас многи гласају само зато да би сачували или добили радно место, да би добили неки новац… Ретко ко воли неког политичара и то мора да се мења. Из тог разлога ја идем по Србији и покушавам да објасним људима да ми најчасније и најбоље радимо свој посао. На крају, сваки народ заслужи власт коју има. Ја народ да мењам нећу, јер је то мој народ, али… Народ гледа „Парове“, што ја не гледам, али уз пуно енергије, воље и вере ћу се борити за тај народ.“
