Да ли нам је потребна „западнобалканска царинска унија“? Еврофанатици, како овдашњи, тако и они из Брисела, спремно ће објаснити да је то све у циљу обезбеђивања дугорочног мира и стабилности, повећавања међусобне трговине и на добробит свих. И томе слично. Међутим, аргументација коју смо до сада чули и која ће у истом контексту бити представљена, једноставно није тачна.
Прво, што се тиче политичке стабилности и изградње добросуседских односа, безброј пута се у историји испоставило да то нема никакве везе са економским односима или повећавањем трговинске размене. Два најсвежија примера то јасно показују. Од 1986. до 2014. обим спољнотрговинске размене између САД и Кине је повећан за невероватних 77 пута. За свега 12 година, од 2002. до 2014. повећан је за четири пута. Иако је обим трговинске размене између две земље растао, а економски односи постајали све шири и комплекснији, политички односи нису постали бољи. Напротив. Две силе су почеле све отвореније да се сукобљавају по многим питањима, а новоизабрани председник Доналд Трамп је Кину маркирао као највећу претњу безбедности САД.
Још драстичнији је пример у односима између ЕУ и Русије. Континуални раст обима размене у 21. веку је био само накратко прекинут 2009. године због последица глобалне економске кризе, али је после тога настављен и 2011. је достигао рекордних 338,5 милијарди евра. Никада у историји, посматрајући и релативне и апсолутне показатеље, није забележен оволики обим размене европских држава са Русијом. Да је овим темпом настављено, до 2015. би премашио 400 милијарди. Ипак, и поред повећавања дошло је до оштре конфронтације због кризе у Украјини, па зато политички односи Москве са западноевропским престоницама нису били гори још од седамдесетих година. То што више тргујемо, не значи и да ћемо дугорочно обезбедити стабилност. Царинска унија сама по себи није довољна за стабилност региона.
Друго, када је о ефектима реч, ми још увек немамо никаква прецизнија предвиђања о томе како би се формирање царинског савеза одразило на нашу економију. У таквим аранжманима често се појављују губитници и победници. Пример безглавог јурцања појединих источноевропских држава ка ЕУ, које је резултирало стварањем неодрживог спољнотрговинског дисбаланса са осталим партнерима унутар те царинске уније (ЕУ је, такође, и царинска унија) је најбоља опомена. Треба прво све прорачунати.
А када смо код рачуна, треба додати да се мора укалкулисати и наш споразум о слободној трговини са Русијом (као и са свим осталим државама). Формирањем царинске уније са Албанијом губимо могућност да извозимо без царина на тржиште Евроазијског савеза. Србија је једина држава западно од постсовјетског савеза која такву привилегију има. Руси нису спремни да је дају и државама које су у НАТО (Албанији и Црној Гори), па тако ни потенцијалном царинском савезу. Јер, када једна држава ступи у царински савез, она се у потпуности одриче самосталне царинске политике. То значи да чланице не само међусобно укидају царине, већ и дефинишу јединствену царинску тарифу за робу из трећих држава. У томе и јесте кључна разлика у односу на зоне слободне трговине, пошто у њима уговорне стране међусобно укидају царине (или највећи део њих), али задржавају сопствену политику према трећим државама сходно интересима које имају.
На Балкану, иначе, функционише ЦЕФТА, зона слободне трговине, захваљујући којој можемо да ширимо обиме размене и учвршћујемо економске односе. Ако већ треба направити корак напред, било би најбоље креирати програм „ЦЕФТА плус“, регулисати питања као што су фитосанитарне контроле, проширивање граничних прелаза, увођење јединственог информационог система и још низа техничких детаља захваљујући којима камиони на прелазима не би чекали дуго, па би транспорт робе био и краћи и јефтинији. Засада, то би било довољно. Царинска унија би нам у овом тренутку донела губитке на источним тржиштима, а велико је питање да ли би могли да их компензујемо на Балкану.
