Svetski poznati ratni reporter i dokumentarista levičarske orijentacije Džon Pildžer (75) uspeo je da proteklih dana opet uzburka javnost u Velikoj Britaniji. Po svemu sudeći, novi lider Laburističke partije Džeremi Korbin (66) našao se na tapetu kritičara, ovog puta zbog pozivanja na Pildžerov članak o zločinima na Kosovu. Politički protivnici iskopali su epizodu iz 2004. kada je na sednici parlamenta Korbin javno pohvalio tekst Džona Pildžera u kojem osuđuje intervenciju NATO-a na SR Jugoslaviju. U „inkriminišućem” članku Pildžer je pisao o nenadoknadivom broju izgubljenih života koje je odnela „humanitarna” misija na Kosovu pod patronatom NATO-a i SAD „uz svesrdnu pomoć Velike Britanije”.

Na naše pitanje da li bombardovanje Jugoslavije možda ima zajedničkih tačaka sa nedavnim događajima u Ukrajini ili Grčkoj, ili sa drugim takozvanim humanitarnim ratovima’ koji su se odigravali u Avganistanu, Iraku, Libiji i drugim zemljama, Džon Pildžer kaže:

„Postoji zajednička tema moći koja povezuje te epizode. Nezakoniti napad NATO-a na Jugoslaviju bio je udar na sam koncept suverene i ekonomske nezavisnosti u jednom, po američkom i EU receptu skrojenom, ’globalnom’ svetu. Nešto slično, samo u različitoj formi, predstavlja i trenutni napad na Grčku – bombe ne padaju na Atinu, ali agresija ima slične ciljeve. Isto važi i za sankcije nametnute Iranu. Nezavisnost u bilo kom obliku ne može se tolerisati. Jugoslavija je predstavljala drugu vrstu nezavisnosti – konfuzna u post-Titovo vreme, ali nezavisna. ’Tajni’ dodatak sporazumu u Rambujeu je to jasno pokazao.”

Rambujeovski sporazum je takođe bio protiv suverenosti?

Miloševiću je bilo naređeno da pristane na kompletnu vojnu i ekonomsku okupaciju zemlje, ili da bude bombardovan. To je bio jedan mafijaški ultimatum. Kao i danas u Grčkoj, nemačka ekonomska moć odigrala je glavnu ulogu u rasparčavanju Jugoslavije – podstičući Hrvatsku da se otcepi. U Ukrajini, puč koji su organizovali SAD, NATO i EU odigrava se po sličnim pravilima. Ono što je tim silama najnepodnošljivije jeste nezavisnost Rusije. Pod Jeljcinom, Rusija je bila vazal. Pod Putinom ona je ponovo nezavisna. Još gore, Rusija demonstrira svoju nezavisnost sklapajući saveze koji dovode u pitanje hegemoniju SAD. Pomenuli ste Libiju. Libijski „zločin” bila je nezavisnost koju joj je Gadafijev režim godinama omogućavao. Gadafi je postajao sve popustljiviji, a zadržao je tu nezavisnost... Napad NATO-a na Libiju i agresija prema nezavisnoj Siriji pomogle su da se stvori ultimativna „pretnja” – Islamska država, dar propagandnih laži koje su se kasnije i ostvarile. Ono što nam sve ovo govori jeste da najveća sila na svetu pati od suštinskog nedostatka pouzdanja; njena dominacija je dovedena u pitanje. Obratite pažnju na sve učestaliju propagandu koja u Kini vidi „pretnju”. Opasnost po sve nas trebalo bi da je očigledna.

Vaš film „Rat koji ne vidite” govori nam o aktivnoj ulozi koju mediji imaju u promovisanju rata. Možete li nam reći nešto više o medijskom ratnom huškanju pre i tokom NATO bombardovanja Jugoslavije?

NATO bombardovanje opravdavano je time da su Srbi sprovodili „genocid” nad pripadnicima albanske narodnosti u secesionističkoj pokrajini Kosovo. Dejvid Šefer, američki ambasador sa specijalnim zaduženjem za ratne zločine, izjavio je da je možda čak „225.000 albanskih muškaraca između 14 i 59 godina” bilo pobijeno. Toni Bler prizivao je predstave o holokaustu i „duhu Drugog svetskog rata”. Sve je to bilo još pojačano u medijima i retko kad dovođeno u pitanje od strane novinara. Kad je NATO bombardovanje okončano, međunarodne ekipe spustile su se na Kosovo da ekshumiraju taj „holokaust”. FBI nije uspeo da pronađe nijednu masovnu grobnicu, i vratili su se odakle su došli. Španski forenzički tim prošao je isto, a njegov vođa besno je osuo paljbu na račun „semantičkih pirueta ratne propagandne mašine”. Godinu dana kasnije Del Pontin tribunal objavio je konačni broj mrtvih na Kosovu: 2.788. To je bio ukupan broj ubijenih boraca sa obe strane, i Srba i Roma koje je pobila Oslobodilačka vojska Kosova. Nije bilo genocida na Kosovu. Optužba za „holokaust” bila je laž; NATO napad bio je zasnovan na prevari. Tim lažima legitimnost su dali mediji – kao što je nepostojeće oružje za masovno uništenje Sadama Huseina postalo medijska laž koja je u smrt odvela čitav milion ljudi.

Napisali ste da je Grčka postala kolonija i da je evro kolonijalna valuta. Takođe ste veoma davno napisali da imperija ne očekuje ništa manje sem da joj se kompletno preda suverenitet drugih zemalja. Kako gledate na današnju situaciju u Grčkoj i pritisak Evropske unije?

Grčka je primer kako spoljne sile nameću svoju volju nasuprot volji naroda. Grčka je danas u suštini kolonija centara finansijske moći u Evropi. Iznad svega, Grčka predstavlja izdaju navodno levičarske vlade, koja je učinila suprotno od onoga što je Grčki narod zahtevao od nje. To je najvažnija lekcija Grčke. Siriza se promovisala kao „radikalna” stranka. Nije bila ništa nalik tome; to je tipično za političke stranke ukorenjene u dobrostojećoj srednjoj klasi, okupljene oko jednog istaknutog lidera. One su, za pripadnike radničke klase, politički neprijatelj iznutra. Britanska Laburistička stranka, australijska Laburistička stranka, skoro sve socijaldemokratske stranke u Evropi manje ili više odgovaraju tom opisu. One nisu „levičarske”; one zastupaju interese establišmenta dok tvrde nešto sasvim drugo i zagovaraju principe tog pozajmljenog „identiteta”.  Kako se vaš kritički stav prema medijima odrazio na vaš novinarski i režiserski rad?

Liberalne medijske organizacije preosetljive su na kritiku; suviše toga su uložile u sopstvenu sliku o sebi kao bastionima slobodne misli i neprijateljima cenzure. Jedno vreme sam sarađivao sa rimskim „Manifestom” – časopisom sa gordom radikalnom prošlošću. Kad sam napisao članak o Obami tokom njegove izborne kampanje, ukazujući na to da ne zaslužuje toliku odanost liberalnih medija, moj rad je odbijen i rečeno mi je „Moramo mu dati šansu”. To je čista cenzura. Nešto slično dogodilo se i sa ostalim liberalnim listovima – naročito u pogledu Ukrajine. „Njujork tajms”, „Vašington post”, „Gardijan” nastojali su svim silama da poreknu činjenicu da je Ukrajina žrtva američkog državnog udara. Za njih se hladni rat nikad nije završio i problem je bio samo ruska agresija. Moji članci, koji su zastupali drukčije gledište, nisu bili dobrodošli. S pozitivne strane, internet je otvorio pristup publici o kojoj nisam ni sanjao; nikada nisam imao više čitalaca.

Aktivno ste učestvovali u odbrani Džulijana Asanža i Edvarda Snoudena. Šta nam situacija u kojoj se trenutno nalaze govori o strukturama moći u svetu?

Živimo u svetu gde informacije o nama nikad nisu bile dostupnije i podložnije zloupotrebi. Edvard Snouden je to raskrinkao, kao što su Džulijen Asanž i „Vikiliks” raskrinkali laži i ratno huškanje „naših” vlada. Oni su heroji našeg vremena. Raskrinkali su američke epske zločine u Avganistanu i Iraku: ubistva desetine hiljada civila, koja su pokušali da zataškaju, kao i američki prezir prema suverenitetu i međunarodnom pravu, što se jasno vidi u diplomatskim depešama koje su procurile.