ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXVIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Četvrtak, 9. juni 1983. godine.
Ekscentrična demokratija. Noć engleskih izbora. 

Engleski parlamentarni izbori. Kod nas dolazi Puvačić i Palavestra na gledanje televizije, nerviranje i spavanje. No Palavestra ubrzo odlazi u krevet sledeći staro svoje uverenje da je za njega meritorna jedino sudbina Toda Kurtovića.

Ja, Ljiljana i Puvačić ostajemo do jutra uz viski i besni na engleski izborni sistem koji našem konju – savezu liberala i socijal-demokrata – daje šačicu poslanika, a laburistima sa svega nekoliko stotina hiljada glasova više u nacionalnim razmerama blizu dve stotine.

Moralna pobeda je na strani saveza, ali ovaj za sada sa njom može obrisati tur. Margaret Tačer dobija tzv. landslide, poraz laburista je katastrofalan. Ekstremnost programa, konfuznost kampanje i fizički izgled Futa, združili su se da održe laburistima lekciju. Problem je jedino u tome hoće li oni da je shvate.

Lično ne bih voleo, jer samo uporno i neshvatanje laburista raspoloženja glasača i katastrofalnog razarujećeg stanja u vlastitoj stranci, daje izgleda savezu liberala i socijal-demokrata da na idućim izborima probiju barijeru postavljenu ovim sumanutim engleskim parlamentarnim sistemom, procentualnu barijeru koja bi im omogućila da u parlamentu dobiju više poslanika nego do sada, odnosno da na neki način broj njihovih poslanika odgovara broju glasova u nacionalnim razmerama.

Da je engleski parlamentarni sistem k svetu, da je demokratski uistinu, situacija bi danas bila sasvim drukčija. Ta barijera bi bila probijena i Engleska bi morala imati ili nove izbore ili koalicionu vladu, jer bi konzervativci dobili naravno najveći broj poslanika, ali ne toliko veliki da imaju većinu i protiv združenih liberala, socijal-demokrata i laburista.

Socijal-demokrati i liberali dobili bi nekoliko poslanika manje nego laburisti, i tada bi bili kadri da obrazuju zajedno sa njima vladu ukoliko bi laburisti na to pristali. Takođe bi mogli obrazovati vladu i sa konzervativcima i tako bi postali socijal-demokrati – ono što je Engleskoj neophodno, jedna moderirajuća stranka između levice i desnice.

Dakle prava stranka centra koja bi mogla u stvari da se večno zadržava na vlasti i da, zadržavajući se na vlasti, urazumljuje ekstremne tendencije desnice i levice.
 Ujutru se rastajemo neraspoloženi, odlazimo u krevet s namerom da sutra svi zajedno odemo na Marksov grob, koji se nalazi na jedno četrdesetak minuta šetnje od naše kuće. Ali da taj odlazak izgleda prirodno, mi ne idemo na Marksov grob, nego da potražimo grob našeg Dimitrija Mitrinovića koji je sahranjen na hajgetskom groblju.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXVII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Ponedeljak, 6. juni 1983. godine
O moralnoj nezavisnosti. 

Ako dopustim da po povratku budem vraćen u histerično i duhovno infaustno stanje iz koga sam pobegao, ako dopustim da me tuđa histerična stanja kao nekada opet zarobe, a tuđi ciljevi koji i načelno mogu biti i moji, ali u nevreme, tuđi projekti opet sebi podrede, onda je moj povratak odlazak u duhovnu, moralnu, pa možda i fizičku smrt.

Ja znam da je stacioniranje u Dubrovniku pokušaj da se ta proba odloži i modelira i da je to uprkos beogradskoj zagađenoj klimi, onoj stvarnoj, mislim, ne duhovnoj, kukavičluk. Ali se nadam, da već i to što ne nudim sebi alibi, već uočavam gde je moj pravi problem, da to predstavlja dobru bazu za odbranu.

Neću izbegavati da učinim ništa na šta me upućuje moj moral, ma mi to i štetu nanosilo, ma koliko me to koštalo. Ali neću dopustiti da mu značenje, obim ili momenat ispoljavanja određuju drugi, ma koliko me i to koštalo.

U Jugoslaviji je sada u toku novo duhovno, moralno i političko buđenje, ko zna koje po redu, pored onog od 1948. i od 1968, da spomenem samo ova dva, bilo pa prošlo. To je lepo za one koji se tek sada bude i oni su dužni da to vlastito buđenje dovedu do vlastitog kraja. Lično nikada nisam spavao, pa se nemam šta ni buditi. Spreman sam da tome dam podršku, ali ne i saradnju.

Spreman sam da branim ljudska prava, ali ne i ljudska mišljenja. Da branim svačije pravo na mišljenje, ali ne i svako mišljenje. Zajedničke akcije u okvirima Ustava kako ga ja shvatam, akcije na moralnom, duhovnom, idejnom, kulturnom planu dolaze u obzir isključivo sa ograničenim brojem ljudi i to ljudi od apsolutnog poverenja, koji dele moja bazična uverenja.

Sve ostalo može se pratiti sa blagonaklonošću, dati se tome moralna podrška, ali se s time ne može sarađivati, u tome se ne sme učestvovati. Sem u krajnjim slučajevima za koje ne vidim u čemu bi se mogli sastojati.

Zajedničke peticije se više neće potpisivati. Ako imam protivu čega da protestvujem, činiću to sam pismom ili na drugi način, i na način koji meni odgovara, sa argumentima koji su moji, s idejama koje su moje, i sa posledicama koje mogu da padnu samo na mene.
 Sit sam kolektivnog morala, kolektivnih činova i kolektivnih zabluda. Vraćam se svom moralu, svojim činovima i svojim zabludama. Međusobno podupiranje pomaže jedino slabima. Mogu ih podupirati, ali mi njihova potpora ne treba. Žid i Niče su, bar ovde, bili u pravu.

Priznajem da je ovo stanovište sebično, ali želim da broj stvari zbog kojih bih se na samrti morao izvinjavati bude što manji. Pogotovu ne želim da provedem ostatak života u objašnjenju njegovog prvog dela, u izvinjavanju njegovih zabluda i opravdavanju njegovih grešaka.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXVI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Četvrtak, 2. juni 1983. godine.
Kamenje iz Morkamba. 

Šetamo po Morkambu. Prvi put vidim i vodu zaliva, masnu, tamnu, neprijatnu, ne vodenu. Na poslednjem izletu sa Ljiljanom ovde jedina voda koju sam u Morkambu video bila je ona iz slavine. More se u zalivu zadržava kratko, jednom u 24 sata, zatim nastaje oseka, ostavljajući golo kopno s tragovima ljudi u mulju. Za vreme oseka Morkamb zaliv se može proći, ali uz vodiča.

Deluju nestvarno te putanje koje se beskonačno ukrštaju po rubu zaliva. Nestvarno poput tragova neke izumrle civilizacije. Nešto manje vodeno deluju ljudi, bledi, prozračni, umotani u miris fish & chips-a tog smrada, karakterističnog smrada Velike Britanije. Kreću se oni između automata za zabavu postavljenih duž cele rive. Svaki zrak sunca vredi ovde funtu.

Morkamb je mesto, kaže Puvačić, gde ljudi dolaze da umru. Ima se taj utisak, oseća se ta istina.

 Na obali s koje je iščezla voda primećujem izvanredne primerke kamenja. Skupljam ih, svaki od njih ima svoju lepotu i nema nijednog koji bi bio isti sa bilo kojim drugim. Šetnja tako dobija svoj ljudski smisao. Nešto što je trebalo da bude zabava, postaje rad. Taj smisao je naravno izopačen. Pritoda se ne gleda, nego krade. Pitam se šta bi ostalo od obale kada bi svi kao ja nosili kući njeno kamenje.

U Londonu kod kuće kamenje će biti oprano, klasifikovano, zabeležiće se odakle je uzeto, a zatim po svoj prilici zaboravljeno. Na obali imalo je to kamenje svoju funkciju, kod mene u vitrini imaće samo svoju lepotu, osim naravno ako ne pokušam sa najvećim od njih nekoga ubiti. To je samo mali deo našeg opšteg nesporazuma sa prirodom.
Uveče na televiziji slušamo izbornu kampanju. Palavestra se dosađuje. Smeje se našem entuzijazmu, našem interesovanju, našem duševnom učešću. Mi mu kažemo da zavisimo od gospođe Tačer. „U redu od gospođe Tačer,“ kaže on, „ali ja zavisim od Toda Kurtovića.“

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 1. juni 1983. godine.
Izlet u Lankaster. 

Sa Palavestrom na petodnevnom izletu kod Puvačića u Morkombu. Polazimo sa Justona u 10,20, posle jedan smo u Morkambu. U vozu razgovaramo opet o svemu i svačemu i opet Palavestra ima inicijativu. Prepuštam mu je, jer govori dobro, jer se opet mahom podudaramo da stvarnost još uvek ništa ne znači, ima ona svoja podudaranja.

Ukoliko ga više poznajem, Palavestra mi se sve više dopada. Dopada mi se njegov samopouzdani mir, on je možda stečen, stvar samokontrole, a ne temperamenta, ali ja o njemu isuviše malo znam da bih sudio.

 Puvačič nas čeka na lankasterskoj stanici. Zatim opet razgovori do duboko u noć. Palavestra me nagovara na povratak, ali svojim pričama o situaciji ništa ne čini da me za to i stvarno pridobije. Međutim, to nije potrebno. Odluka je doneta. O Jugoslaviji slušam kao bivši robijaš o novoj robiji koja ga čeka. Manje-više ravnodušno. Sve što oni doživljavaju izdržaću ja i na kibli.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXIV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota 21. maj 1983. godine.
Svet bez memorije(nastavak)

 Doslovno u jednom dramskom smislu, u jednoj dramskoj situaciji to bi značilo da ja sa vama razgovaram i dok sa vama razgovaram ja u glavi držim i predmet razgovora i sve ono što ste mi vi pre toga kazali, pri čemu naravno kada je u pitanju drama tu ne bi trebalo da bude reč o idejama nego o jednoj dramskoj situaciji u kojoj bi izvesna fakta igrala važnu ulogu.

Onoga momenta međutim kada sad uđe jedno treće lice, tog momenta mi kompletno gubimo pamćenje, ali isto tako gubi ga i ono treće lice iz neke prethodne situacije i u vezi sa bilo čime o čemu je razgovarao sa nama dvojicom. Javlja se potpuno nova situacija za koju ja još ne vidim načina da se ona dramski izvede.

Koliko mi se čini evidentno je da drama mora biti suludo komična, ali naravno da iz te komične situacije, komičnih odnosa proizađe ona suštinska otuđenost naša, koja je između ostaloga i bazirana na neadekvatnom radu naše memorije, odnosno na nesposobnosti takođe naše inteligencije, da iz naše memorije izvlači konzekventne zaključke.

Glavna prepreka u pisanju ove drame i zamišljanju uopšte ovakve situacije je to što pod datom pretpostavkom ja ne vidim kako bi se ikakav dijalog mogao odvijati, kako bi se uopšte bilo kakav odnos mogao uspostaviti, jer u sukcesiji tih gubitaka memorije mi bismo u svakoj novoj situaciji bili zapravo tabula raza. Drama se prema tome izgleda uopšte ne može napisati. Što ne znači da pokušaj ne bi vredeo truda.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota 21. maj 1983. godine.
Svet bez memorije.

Jedna beleška povodom zapisa u dnevniku od 18. maja pod naslovom – „Zaboravljena godišnjica braka i kraj civilizacije“. Ova bi međutim beleška mogla da se zove: svet bez memorije. Ovde je reč o ideji drame koja bi se dešavala u jednom svetu bez memorije, u jednom svetu u kome sposobnosti memoriranja ili ne postoje ili su radikalno ograničene.

Sasvim ne mogu ne postojati, prosto zato što se u okviru takvih uslova jedna drama ne bi mogla odvijati. Ona naime ne bi mogla da ima ni onaj minimalni kontinuitet koji dopušta da se makar kako ograničena radnja uopšte logički prati. To znači da bi načelo sveta bez memorije moralo dokazivati njegove posledice, ali ne u onom vidu u kome bi osnovna pretpostavka bila uopšte nesposobnost sećanja, odnosno memoriranja.

Dakle naša memorija bi onda znači morala biti ograničena na dva načina. Odnosno moguće su dve varijante, koliko mi sada pada na pamet, a verovatno postoje neke bolje do kojih bi čovek došao, ako bi se upustio u rad na takvoj jednoj drami, možda radio-drami u prvom redu. Prvi uslov bio bi da živimo u jednom svetu u kome je naša sposobnost pamćenja ograničena jednim obrtom zemlje oko sunca, odnosno traje 24 sata od ponoći do ponoći u mistično, magijsko vreme ponoći gubimo pamćenje.

 Sada mi pada na um jedna ideja, a o kojoj ću govoriti kasnije, jedna pretpostavka koju takođe moram uzeti u obzir u jednoj razradi ovakve jedne drame. Druga, za sada čini mi se bolja ideja, jeste, da naše memorisanje, zapravo njegova sposobnost, nije ograničena ovako striktno, ovakvim spoljnim mehaničkim uslovom, nego da naše trajanje, naše pamćenje traje samo toliko koliko je jedna data situacija bazično ista.

Onog momenta kada se ta situacija bilo na koji način promeni, tog momenta mi gubimo svaku vezu sa onim što smo doživeli ranije.

NAGRADA BORISLAV PEKIĆ ZA ESEJ 2017.

NAGRADA BORISLAV PEKIĆ ZA ESEJ 2017. GODINE KOJA SE 
DODELJUJE UČENICIMA SVIH BEOGRADSKIH GIMNAZIJA 

Poštovane dame i gospodo, poštovani dobitnici Pekićeve nagrade,

 Imao sam prijatnu dužnost da pročitam ukupno 29 eseja prispelih na konkurs, ali i odgovornost da među tim radovima izdvojim i za nagradu predložim one najbolje. Nije to bio nimalo lak zadatak, jer bar trećina radova pokazuje zrelost misli njihovih autora i sposobnost da na relativno nevelikom obimu teksta kažu nešto novo, izvorno i bitno o temi kojom se bave.

 Otuda i poruka mladim esejistima koji nisu među nagrađenima: ne treba odustajati, treba saznavati, produbljivati misao i usavršavati izraz.

 Tematika radova u žanru eseja i ove je godine bila uglavnom posvećena piscima i njihovim delima, ređe filozofskim pitanjima ili opštijim, kako se nekada kaže slobodnim temama. Razume se, katkad su teme i područja ukršteni povezivanjem u analizi književne i filozofske problematike, mada i u spoju sa drugim graničnim disciplinama kao što su psihologija, antropologija i ostale humanističke nauke.

Kako bilo, u celini su radovi autora sa konkursa, dakle učenika, dosegli vrednosti koje preporučuju mlade pisce i profesore posvećene njihovom intelektualnom i književnom sazrevanju. I njima mala molba: bilo bi dobro da pre slanja tekstova na konkurs pažljivo pregledaju radove kako bi se izbegle retke, a ipak vidne pravopisne i druge jezičke manjkavosti koje ponekad pokvare utisak i kod veoma dobrih radova.

 Kratko o tri nagrađena eseja:

 Prvonagrađeni je rad "Utvarologija u evropskoj književnosti" Milanke Orlić, učenice Trinaeste beogradske gimnazije. Uzimajući za temu dela četvorice velikih evropskih pisaca, odnosno problem utvarnog sveta, kojem je bio blizak i stvaralački nerv Borislava Pekića, autorka na zanimljiv i interpretativno produktivan način pokazuje kako se utvarologija ostvaruje u bliskom susretu prošlog i sadašnjeg, realnog i fantastičnog. Po tim vrednostima ovog eseja Mladenka Orlić zaslužuje prvu nagradu.

 Drugu nagradu dobio je rad sa naslovom "Dužina ljudskog života samo je tačka u vremenu" autorke Nevenke Nogo, učenice Filološke gimnazije. Na jednoj misli Marka Aurelija sadržanoj u naslovu eseja autorka gradi mali misaoni sistem.

U njemu pokušava da nađe mesta za čoveka koji je samo jedna tačka u vremenu i prostoru. U svakom slučaju, zanimljiv, misaono provokativan i hvale vredan ogled o graničnoj situaciji ljudskog postojanja.

Treći u redu nagrađenih je rad "Motiv očiju u književnosti" autora Jovana Mihojevića, učenika Gimnazije "Sveti Sava". Ovaj rad je uspešan pokušaj sinteze na primeru jednog motiva koji je posebno čest u poeziji. Autor tome pokušaju daje širi smisao pošto ga utemeljuje filozofskim nasleđem u čemu posebnu ulogu imaju Platon i Niče.

Analitičku građu u radu čine srpski pesnici Dučić, Dis, Pandurović i Popa. Rad zaslužuje nagradu koliko sposobnošću sinteze toliko i analitičkim darom njegovog autora.

 Iskrene čestitke nagrađenima i njihovim profesorima.

 Prof. dr Petar Pijanović

Konkurs za poeziju 2017 beogradskih gimnazija

Konkurs za poeziju 2017 beogradskih gimnazija 

NAGRADA BORISLAV PEKIĆ ZA POEZIJU 2017. G. 
KOJA SE DODELJUJE UČENICIMA SVIH BEOGRADSKIH GIMNAZIJA 

 Ove godine na Konkurs za Nagradu Borislav Pekić stigle su 82 pesme što znači da poezija ostaje izazov mladosti, izazov pred kojim pesnička imaginacija mladosti ne posustaje! Šta bi na to rekao naš veliki pisac Borislav Pekić? To mogu samo da pretpostavim, ali verujem da bi rekao: Argonautika duha stvaranja začinje se u mladosti, jer je radoznalost mladosti najveća, a osećajnost najdublja.

  Prvu nagradu dobila je pesma „Atlantida“ koju je napisala Ana Vukazić iz odeljenja II/4 IV beogradske gimnazije. Pesnikinja Ana se odlučila za najveću zagonetku antičkog sveta – Atlantidu, i to je nadahnuto prizvala, pa kaže: „kao da sam sve sanjala“ čime otvara onu drevnu, pa i dilemu Laze Kostića: šta je u životu san, a šta java?

Pitanje koje su sebi postavljali najveći pusci, od Šekspira i Španca Pedra Kalderona de la Barke, do našeg već rekoh Kostića, Adrića i samog Pekića. Mlada pesnikinja Ana uspeva pesmom „Atlantida“ da nam ukaže na istinu da su najveća životna stremljenja izložena propasti poput idealnog ostrva Atlantide, ali otkriva još nešto, možda važnije: da „Za sreću je potrebna samo mrvica“! 

Ovo otkriće, tako veliko u njenim mladim godinama, donelo je sada Ani Vukazić Prvu nagradu „Borislav Pekić“.

 Drugu nagradu za pesmu „Odustajanje“ dobila je Martina Lukić iz razreda II/6 takođe IV beogradske gimnazije. Nagrađena pesma „Odustajanje“ zrači tonom skepse, promišljanja i takta koji nisu svojstveni mladosti nego zrelosti. Ali šta bi to moglo da znači? Iskušenje strpljenju ili životno skrivenu nagradu pravovremenom odustajanju? Ova dilema dalekosežno iskrsava u svakom ljudskom životu jer Martina u prvoj strofi nadahnuto kaže:

Nekad treba odustati 
Koliko god bilo teško 
Jer, zašto terati nekoga 
Da sudbinu svoju preokrene 
Zbog bezazlene odluke? 

 Pesnikinja Martina progovara glasom koji svojom ranom zrelošću puno obećava. A to znači da život ne treba da je odvoji od poezije koja je vrhunac stvaralačke moći duha i jezika!
 Treću nagradu za pesmu „Posustajem ovde“ dobila je Anđelka Stanimirović iz odeljenja II/4 opet IV beogradske gimnazije. I ova pesma iznenađuje tako ranim iskustvom koje zaprepašćuje – jer nas, ni manje, ni više, direktno upućuje na poslednje stihove iz Šekspirove drame „Bura“! To je visoki kompliment. Jer dok Šekspirov Prospero kaže –

Izgubih sve što mađija mi dala; 
Ostala mi samo moja snaga mala, 

 Anđelini prvi stihovi teku ovako:

Posustajem ovde 
Na kraju svog sna 
Nemam više snage, 
 Tama me povlači 
A pravim se da sam hrabra 
 I ne dam srcu da me izda. 

 Zaista izvrsno! U poetičkoj složenosti suočavanja sa velikim izazovima životnog iskustva između ove pesme Anđelka Stanimirović i drugonagrađene pesme Martine Lukić sa prvonagrađenom pesmom „Atlantida“ Ane Vukazić, moram priznati, razlika nije veća od tananog lista biblijske hartije! Skoro da su sve tri mogle dobiti prvu nagradu!

 Neobično je da su sve tri nagrade istovremeno otišle u IV beogradsku gimnaziju, a da su prva i treća nagrada za poeziju dodeljene baš gimnazijalkama-pesnikinjama iz istog razreda II/4. I na kraju, prijatno zbunjuje i lepa slučajnost da su sve tri nagrađene pesnikinje, zapravo, jednakih godina – dakle vršnjakinje!

 Čestitam trima beogradskim gimnazijalkama, zasluženo nagrađenim pesnikinjama koje – bez obzira za čime sada čeznu i bez obzira šta će im život doneti – treba da istraju prema uzvišenim dozivima poezije i – za lepotu poezije!!

Mirko Magarašević

KONKURS ZA PROZU 2017 BEOGRADSKIH GIMNAZIJA

KONKURS ZA PROZU 2017 BEOGRADSKIH GIMNAZIJA 
NAGRADA BORISLAV PEKIĆ ZA PROZU 2017. GODINE 
KOJA SE DODELJUJE UČENICIMA BEOGRADSKIH GIMNAZIJA 

 Pre nego što pročitam imena nagrađenih učenika, želela bih da odam poštu našem vernom prijatelju književniku Radoslavu Bratiću (1948-2016), koji je bio ne samo glavni inicijator „Nagrade Borislav Pekić“ nego i član ovog žirija od samog početka ustanovljenja, a koji nas je nažalost napustio prošle godine. Njegov nesebičan i neumoran rad i požrtvovanje kojim se založio da nagrada dođe ne samo u prave ruke učenika, nego i da se održi najviši standard koji nagrada zaslužuje.

I pored svih svojih obaveza i velike produkcije značajnih romana, priča, radio i TV drama uvek je nalazio vremena za nove ideje koje će da podignu značaj ove svečanosti. Zahvaljujući Bratićevoj ideji i inicijativi nastala je knjiga Pekićeva klupa izdata 1999, u koju su skupljeni kako nagrađeni radovi učenika, tako i reminiscencije Pekićevih prijatelja. Radoslav Bratić je bio svestan koliko je važno ostaviti štampani trag bez koga se sve zaboravlja.

 „Nagrada Borislav Pekić“ se dodeljuje svake godine od 1995 godine, s napomenom da su te 1995. učestvovali samo učenici Treće beogradske gimnazije, a posle toga se konkurs proširio na sve beogradske gimnazije. Utvrdila sam da je do sada nagrađeno preko 200 đaka, što je već jedan pozamašan broj laureata ovog priznanja. Tradicionalno se dodeljuje u ovoj gimnaziji i na ovom mestu već 22 godine.

Od početka je odlučeno da budu tri kategorije u kojima će se učenici takmičiti a to su: poezija, proza i esej. Uvek su u materijalu koji je pristizao pesme bile najbrojnije, a na početku je esej bio najslabije zastupljen. Verovatno su se učenici uplašili od samog naziva, smatrajući da treba da proizvedu neki specijalno značajan rad. Sada se taj broj ipak ujednačio, mada i dalje poezija prednjači.

U svakoj kategoriji daju se tri nagrade, što nije uvek lako odabrati, ali takve su propozicije i one se ne mogu menjati. Svi radovi se šalju pod šifrom, tako da je nepristrasnost apsolutno zajamčena.

 Ove godine je pristigao impozantan broj radova. Od toga 54 priče razne dužine i kvaliteta. Taj broj se za prozu u užem odbiru sveo na 12 da bi na kraju bila odabrana 3 rada koja najviše zaslužuju nagradu. Uvek je problem kada dođe do najužeg izbora. Radovi se čitaju i iščitavaju po nekoliko puta. Oni su svi dobri ali ipak na kraju prevagnu tri priče koje u svakom pogledu najviše zadovoljavaju.

 Prva nagrada za prozu dodeljuje se radu pod naslovom NEMIR, poslat pod šifrom BARKA, učenici Milici Janković, IV2, Zemunske gimnazije.

 Druga nagrada za prozu pripala je radu sa naslovom UMETNIK, pod šifrom KNEZ PASKAČ učenici Milici Vitomirac, II1, Treće beogradske gimnazije.

 Treća nagrada za prozu se daje za rad TI, pod šifrom JANUAR učenici Fani Spalević, III5, Treće beogradske gimnazije.

Rad pod naslovom Nemir je jedan zreo i studiozan tekst. To je priča koja bi mogla da uđe u svaku zbirku kratke priče. Ona je puna uzdržanih emocija. Sentimentalnost je naznačene na jedan veoma suptilan i posredan način. To je klasična priča u najboljem smislu. Poseduje i lirsko i dramsko u odličnoj proporciji.

 Radi se o istoriji jedne ljubavi koja se odigrava na našem tlu sa svim implikacijama koje se iskazuju na bazi istorijske realnosti u vremenu turske okupacije Crne Gore. Pitkim stilom, a uzbudljivog zapleta, ova priča se izdvaja od ostalih, jer nas ne ostavlja ravnodušnima do samog kraja. Sa malo reči data je vrlo sugestivna fabula koja se čita bez predaha. To je naša priča Romea i Julije, ali sa puno strasti, osvete i brutalnog stradanja.

Briljantna novela odlično vođena, i predstavlja jednu zaokrugljenu celinu. Na malom prostoru je prikazana ljudskost, moral, prijateljstvo, vernost i značaj tradicionalnih vrednosti.

 Priča pod naslovom Umetnik je lirska priča, crtica odnosno odlomak, nekoliko sati u životu jednog slikara. To je opis sa izvanrednim detaljima koji dočaravaju mozaik uhvaćenog trenutka koji doživljava jedan mladić, a u koji nas priča uvlači, i uvodi u jedan događaj koji se pred nama razvija.

Samo u naznakama a ipak dovoljno jasno ukazuje nam se pejzaž u kome se odigrava scena nekog sveta koji možemo da zamislimo od opisanih predmeta koji su nam dati. To je više stvar mašte i naše imaginacije, atmosfere, a ipak je sve tako sugestivno da ostajemo sa tim scenama i kada prestanemo da čitamo tekst koje je pred nama.

 Priča pod naslovom Ti je jedna mladalačka priča koju bi sigurno volela da pročita svaka mlada osoba i koja bi u njoj svakako našla sebe. Ovo је savremena, urbana priča, slika iz života mladih ljudi. U mnogim detaljima oslikava se mladost, smeh, radost, nade, želje. Ona je puna optimizma, životnih lutanja, detalja. Rastrzanost mladosti koja ide od jedne do druge krajnosti i raspoloženja, ali to je sve njihov život, igra koja nas obuzima.

 Čestitam svima koji su na konkursu učestvovali i želim im više sreće sledećeg puta, a dobitnicima nagrade želim da nastave sa pisanjem, jer samo upornim radom mogu da razviju i obogate svoj talenat.

 Sutra ću objaviti imena dobitnika za poeziju a posle toga i imena dobitnika za esej.

Objava o nagradi i ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXII

Na današnji dan već 22 godine se dodeljuje nagrada „Borislav Pekić“. Na konkursu učestvuju đaci svih beogradskih gimnazija. Nagrade će biti uručene dobitnicima u III beogradskoj gimnaziji u 18,30 časova. Ulaz je slobodan. 

 ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 19. maj 1983. godine
Socijalizam i istorijska dekadansa. 

Nekada je svaki grad želeo da ima svoga heroja, zatim svoju fabriku, danas svaki želi imati svoj skandal, svoju aferu. Ako je ona umetnička, onda je to često jedini doprinos grada našoj kulturi. Ali ima osim brzine u tome i nečeg prirodnog. Socijalizam očigledno ulazi u fazu istorijske dekadanse.

No Grčkoj su trebali vekovi da izađe iz sveta protoistorije i sveta heroja i polubogova u svet sitnih političkih i društvenih skandala. Za rimski republikanski svet, skandal Klodije je bio nešto iznenađujuće i novo.

Za par stotina godina cezarizma, od skandala je napravljen osnovni istorijski sadržaj rimskog života. Tada je već počeo kraj, kraj Rima, koga su ljudi zamenjivali za napade severnjačkih hiperborejskih naroda ili za davanje cenzusa građanima nekada osvojenih teritorija. Moralni raspad prethodio je spremnosti Rima da svima da građanstvo, a i njegovoj spremnosti da se nagađa sa neprijateljima.
 U čemu se ogleda budućnost ovih naših skandala, još treba videti. Ako ona ima, ako ta budućnost nosi u sebi političke posledice moralnog rasula, onda bi čovek teoretski mogao očekivati i neku obnovu, kroz obnovu političke svesti i obnovu morala. Međutim na Balkanu ništa nije izvesno.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXXI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Sreda 18. maj 1983. godine.
Zaboravljena godišnjica braka – kraj civilizacije. 

Pre izvesnog vremena odlučili smo bili Ljiljana i ja da proslavimo 25-tu godišnjicu braka. Ona je bila 11. maja, a mi smo na nju potpuno zaboravili. Toliko smo bili zaokupljeni drugim poslovima, da se jednostavno nismo setili tog datuma. Koliko takvih stvari prolazi u životu, dok čovek misli da živi, živi sada, dok zaboravlja ne znajući u stvari da tim zaboravljanjem ubija sebe. I sebe i drugoga u sebi.
Treba zamisliti jedan svet u kome pamćenje ne bi postojalo. U kome sve što se dogodi onoga momenta bilo bi za budućnost izgubljeno. Kakav bi to svet bio, da li bi u njemu moglo da se živi, zapravo da li bi ljudska zajednica mogla da funkcioniše? Svakako ne.

Ako to pamćenje ne bi zamenio jedan pogodan instikt da drži na okupu tu zajednicu čistom intuicijom, gubitak pamćenja značio bi kraj civilizacije. Ukoliko rasa starija biva utoliko njeno pamćenje slabi. Zbog toga i naša civilizacija pati od nepamćenja odnosno od zaboravljanja onoga što je u njenom razvoju bilo bitno, otuda se i približavamo njenom kraju.
 Odsustvo pamćenja, slabljenje pamćenja, znak je kraja naše civilizacije. Isto onako kao što je znak kraja jednog individualnog života. U tom izumiranju prošlosti ima neke kobne sličnosti sa izumiranjem energije koja nadahnjuje materiju pokretom, sa crnim rupama u kojima nestaje svet.

Izgleda mi da sem tog pamćenja, koji hrani našu inteligenciju analogijama, ili protivrečnostima, koje je razvijaju, sem tog pamćenja nema ništa što bi nas stvarno u svet uvlačilo, što bi nas duboko vezivalo za svet, i da bez tog pamćenja mi ne bismo bili ono što jesmo danas.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXX 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 11. maj 1983. godine.
Strukturalizam i debili 

Ugledni profesor, jednog uglednog srednjevekovnog engleskog univerziteta poznatog po hiperprodukciji sovjetskih špijuna, tvrdi da je književnost mrtva i da je stvarno živa jedino nauka o književnosti.

Profesor je po shvatanju, a i pomalo po naravi - strukturalist. To je isto kao kada bi vam lekar rekao da vas ne može izlečiti, jer je medicina kojom se on tek titularno bavi – mrtva; da je živa samo obdukciona tehnika, da morate umreti da bi se saznalo šta vam fali. Mogao bi naravno dodati da pravi problem nauke i nije u tome da vas izleči nego da objektivno ustanovi od čega ste umrli.

Ubeđeni integralni strukturalist liči na čoveka koji, pošto je slučajno dospeo do noža, drži da ga u svakoj prilici mora upotrebiti. Dosledni strukturalist takođe liči na lekara koji se jedino snalazi u obdukciji leševa.

Knjiga se u strukturalističkoj kritici tretira u najboljem slučaju kao srećan proizvod piščevih nesposobnosti i kritičarskog genija. Knjiga se tu najpre mora ubiti da bi se objasnila. Ali se ne objašnjava njen smisao, već forma u koju je jedan nepoznati smisao stavljen. Najviše što kao pisac možete očekivati od jednog strukturalističkog kritičara jeste da vas blagonaklono tretira kao debila koji nije kriv za svoje ograničenosti.

Za strukturalističku kritiku smisao jedne knjige nije sasvim beznačajan, on je irelevantan. U najboljem slučaju on je zanemarljiv, u onom najgorem predstavlja izvesne teškoće koje se međutim srećno izbegavaju raznim semantičkim trikovima.

Oduvek je problem kako bio glavni problem literature. I u tom smislu strukturalizam je umereno primenjivan i spojen sa drugim metodama mogao pomoći u tumačenju književnosti. Međutim radikalni strukturalizam zaboravlja da pitanje kako u književnosti može značiti nešto i važiti jedino ako je vezano sa pitanjem šta. Dakle pravo pitanje je kako šta napisati. Ne samo kako napisati bilo šta.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXIX 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 6. maj 1983. godine.
Temporalnost u Zlatnom runu, izvod iz pisma prof. Anđelković

Ovo su nekoliki izvodi iz pisma gospođi Anđelković, profesorki iz Novog Sada, koja piše magistarski rad o problemu vremena u mojim delima. U ovom pismu joj skrećem pažnju da se upravo u Zlatnom runu problem vremena rešava na jedan sintetički način i da se tu najbolje vidi moje shvatanje vremena, koje je prilično polovično, nedovršeno u drugim mojim knjigama. Izneću ovde samo dva izvoda koji su od interesa i ulaze u beleške o Zlatnom runu.

„(...) Vreme je,“ kažem, „uistini jedna od konstruktivnih tema mojih romana, da u Zlatnom runu možda postane bitna. Moj bi Vam savet dakle bio, da se u prvom redu koncentrišete na tu knjigu u kojoj je ne samo sinteza shvatanja vremena, već i pokušaj njegovog uzdizanja u ontološku sferu pretvaranja vremena u osnovni uslov života i smrti.

Nažalost tome se istavlja jedna ozbiljna smetnja. Suština rešenja problema vremena postavljenu kroz V knjigu Runa, a dovršenog u smislu postavljanja u VI, koju pišem, nalazi se tek u VII, na kojoj takođe upravo radim. Bez VII knjige mislim da je moje shvatanje vremena teško ispravno razumeti, gotovo nemoguće objasniti. Imam utisak da prvih šest knjiga navode na izvesna mehanička objašnjenja, u kojima će forma nužno zamenjivati, pa možda i izneveravati sadržaj.

Ako postoji tema na kojoj sam najviše povodom Runa radio bila je tema vremena, u mom literarnom dnevniku, pisanom kao izgovaran u diktafon, nije posvećeno mnogo reči, a ti dnevnici su zapravo jedini autentičan i legitiman izvor za shvatanja ne samo mog odnosa prema vremenu kao kategoriji, već i procesa u kome je taj odnos nastao i nastaje, jer sam proces još nije završen premda se obrisi te moje ’filosofije’ već sasvim dobro naziru. Krug je postavljen i iz njega se neće izlaziti, pitanje je samo njegovog obima i njegove funkcije.

Za mene je nemoguće za sada da kristalno jasno formulišem sve svoje definicije vremena i interakcije tih definicija u okviru proze, osim ako ne bih hteo da improvizujem. Improvizacije su korisne samo ako su spontane, dakle nastale kao nuzprodukt praktičnog rada na rukopisu, a takve su one iz mog dnevnika, sve bi ostale bile veštačke i neumesne. (...)“

Dalje slede predlozi kako bih mogao da joj pomognem u radu, a zatim sledeći izvod:

„(...) Ipak želim najilustrativnije i simplifikovano da Vam pružim uvid u teme VI i VII knjige Runa što se tiče vremena. Na kraju VI knjige umire Gazda Simeon Njegovan konačno. (...)“

(Moja primedba. Ovo nije sasvim tačno, on zapravo ne umire. Umire u fizičkom smislu, u onome u kome mi na smrt gledamo.)

„VII knjiga počinje stilski na sasvim nov način. Pričam iz praistorije o izvesnom mladiću iz roda pelaških Kentaura, po imenu Noemis, što je anagram od Simeon, i događa se u vreme u kome još nije postojala istorijska hronologija. Bežeći pred Heraklom dolazi Noemis u Elevsis, tamo u susretu s boginjom Demetrom koja je izgubila Persefonu, ćerku, ulazi u oblast granice između paraistorije i mita putem uzimanja svete elevsinske droge.
 Ako ste čitali ’Homerovsku himnu Demetri’ znate o čemu je reč. Ja ne ulazim u elevsinski ritual koji se tek tu pred nama ustanovljava, već u sam mit Demetre i Persefone, mit o smrti i ponovnom rađanju. Droga prenosi Noemisa u Jolk i on se ukrca na Argo u kome stvarni polubogovi i heroji, ne Grejvsove racionalizacije, polaze u potragu za zlatnim runom, ne zlatom, već velikom tajnom između života i smrti.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXVIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 4. maj 1983. godine.
Beleška za esej „Umetnost i stvarnost“ (Nastavak 4.) 

Tamo gde nema političke slobode, pravog, a ne prividnog političkog pluralizma, ne može biti ni umetničke slobode. Ako je ima ona je uslovno dodeljena, arbitrarna, a ne prirodna posledica jedne prirodne slobode.

Politička javnost je osetljiva na disonantna, alternativna shvatanja, ono što se pogrešno, simplifikovano, zove opozicionarnim u jednom umetničkom delu i kada ona nisu izraz piščevih shvatanja nego nužna, konzekventna posledica umetničke stvarnosti u delu, dakle nerazlučivi deo lika literarnog junaka.

 Nema političke slobode ako je politička javnost preosetljiva i na takva shvatanja u građanskom životu. U jednoj demokratskoj zemlji, buržoaskih standarda, nemoguće je zamisliti nekog uglednog političara koji će polemisati sa ličnostima i shvatanjima nekog literarnog junaka. Kod nas je to nemoguće. Kod nas se to zapravo gotovo uvek i dešava.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CXVII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 29. april 1983. godine.
Kruševačka afera.(nastavak) 

Trpko mi šalje „Politiku“ od subote 23. aprila 1983. godine. U rubrici kulturni život pod naslovom „Kako objasniti ’Obešenjaka’“, piše se o premijeri moje drame u Kruševcu. Podnaslov: „Premijera koja je uzbudila Kruševac“, „Drama Borislava Pekića u režiji Nebojše Bradića“, „Savremena i antidogmatska predstava“. Članak glasi, potpisan sa S. Žikić:

„Posle dve kontrolne probe i odlaganja premijere i najzad posle očigledno bespredmetne rasprave između jednog broja kulturno-političkih i kulturnih radnika u Kruševačkom pozorištu, konačno je izveden Pekićev ’Obešenjak’ u režiji mladog reditelja Nebojše Bradića.

Tekst, da odmah kažemo, nikad nikada bio sporan, a vršilac dužnosni upravnika Kruševačkog pozorišta Ljiljana Đoković-Simonović tvrdi da ni sada nije sporan. Izvestan broj društveno-političkih radnika odgovornih za kretanja u kulturi i umetnosti smatrao je da predstava ne nudi filozofiju nade, pa su u tom pravcu išla i rediteljska i glumačka ’pojašnjavanja’ teksta.

’Tačno je, bilo je sučeljavanja mišljenja političara i kulturnih radnika, ali izvođenje predstave ni jednog trenutka nije došlo u pitanje’, kaže Ljiljana Đoković-Simonović. Predstavu nisu odložili političari. Uostalom ona javno nije ni bila najavljena, nego je bila interno u pozorištu planirana premijera za 5. april. Pošto je reditelj prihvatio neke primedbe izrečene na kontrolnim probama, normalno je bilo da se premijera odloži.

Posle premijere osnovan je utisak da stvarno ničeg neuobičajenog i spornog nema, sem rediteljevih ustupaka jednom broju drugova odgovornih za kulturno-umetnička zbivanja koji su u ’Obešenjaku’ dobro zapazili odsustvo svake nade, ali su to pogrešno povezali sa našim društvenim kontekstom.

Jer i rediteljski postupci i vanvremenski i vanprostorno intonirane scenografije i kostimografije istina nude ironičan pristup prema svakom ’obešenjaku’ i ’obešenjaštvu’, dakle šeretluku, prema svakom dogmatizovanom i samodopadljivom cilju i nameri. ’
Nismo želeli da napravimo predstavu kao kritiku bilo kojeg društva, pa ni ovog našeg’, rekao nam je reditelj Nebojša Bradić. ’Reč je o zajednici koja ni jednog trenutka nije identifikovana. Vešanje u tom imaginarnom društvu ne predstavlja smrt, nego traganje za smislom akcije koja se preduzima. U suštini reč je o problemu čovečnosti, o razračunavanju sa raznim vrstama dogmi’.“