Бијели покрет
Бијели покрет (рус. Бе́лое движе́ние), познат још и као Бијело дјело или Бијела идеја, био је војно-политички покрет разних политичких снага, формираних у Руском грађанском рату од 1917. до 1923. године, ради борбе против совјетских снага.
У покрету је било представника умјерених социјалиста и републиканаца, као и монархиста, сједињених око заједничке борбе против бољшевичке идеологије, а дјеловали су на основу принципа „Велика, Јединствена и Недјељива Русија“. Бијели покрет је био највећа антибољшевичка војно-политичка сила за вријеме грађанског рата, а упоредо са њим су дјеловали и други антибољшевички демократски покрети, националистички сепаратистички покрети у Украјини, Сјеверном Кавказу, Криму и басмачије у средњој Азији. Појам „Бијели покрет“ је настао у Совјетској Русији, а од 1920их је у сталној употреби у руској емиграцији.[1]
Многе могућности су разликовале Бијели покрет од остатка антибољшевичких снага из грађанског рата:
- Бијели покрет је био војно-политички покрет против совјетске власти и савезнике те политичке структуре, а његова непомирљивост у односу према совјетским властима искључила је миран или компромисан крај грађанског рата.
- Бијели покрет у ратном времену поставља приоритет власти једне особе над власти колегијума, а војне над грађанском. За бијеле власт[3] карактерише одсуство јасне подјеле власти, представничких тијела, која ако постоје не играју никакву улогу или је њихова улога само савјетодавна.
- Бијели покрет је покушао свој легитимитет широм земље, представљајући свој контуитет од претфебруарске и претоктобарске Русије.
- Признањем свих регионалних власти бијелих широм земље адмирал Александар Колчак је постигао јединство политичког програма и координацију војних дејстава. Рјешења аграрног, радничког, националног и других питања била су веома битна.
- Бијели покрет је имао своју симболику: бијело-плаво-црвену заставу, грб и званичну химну „Коль славен наш Господь в Сионе“.[4]
Идеолошка појава Бијелог покрета се води од Корнилове побуне у августу 1917. године. До организационог формирање Бијелог покрета је дошло након Октобарске револуције и ликвидације Уставотворне скупштине од октобру 1917. до јануара 1918. године и завршено је послије доласка на власт адмирала Колчака и признања Врховне владе Русије у главним средиштима Бијелог покрета на сјеверу, сјеверозападу и југу Русије.
Упркос чињеници, да је у идеологија Бијелог покрета било озбиљних разлика, у њему је преовладавала жеља за успостављање демократског, парламентарног устројства у Русији, као и приватне својине и слободних тржишних односа. Бијели покрет у потпуности, упрско политичким идејама: републиканаца, монархиста, неопредјељених, представља војно-политички покрет који је у потпуности подржавао вриједности Стољпинове Русије.
Садржај
Поријекло и настанак[уреди]
Неки учесници дешавања су сугерисали да је Бијели покрет настао у прољеће 1917. године. Миљуков је тврдио да је Покрет првобитно настао у љето 1917. године као једини антибољшевички фронт од социјалиста до кадета. Генерал Дењикин је повезао појаву Бијелог покрета (антивладиног или антибољшевичког) са радњама које су одржане почетком маја 1917. године у Могилевом официрском конгресу, на коме је генерал Алексејев формулисао главни слоган - „Спас отаџбини!“ (рус. Спасать Отечество!). Према теорији руског контрареволуционара, генерала Генералштаба Николаја Головина позитивна идеја покрета је била у томе, што је настао ради спречавања рушења државе и војске.
Неки од учесника дискусије о настанку Бијелог покрета видјели су први корак настанка у Корлиновој побуни у августу 1917. године. Глани учесници ове побуне (Корнилов, Дењикин, Марков, Романовски, Лукомски и др.), касније Бихавски затвореници, постали су водеће личности Бијелог покрета у јужној Русији. По генералу Алексејеву Покрет је настао након доласка на Дон 15. новембра 1917. године.
Већина истраживача се слаже да је Октобара 1917. почео пад самовоље развојем контрареволуције у жељи спречавања пропасти државе и иницирао је њену идеју у противбољшевичку снагу, која је обухватала најразличитије, чак и непријатељске скупине.
Бијели покрет одликује државотвоство. То је протумачено као неопходно и обавезно да би се повратио ред и владавина закона у име очувања националног суверенитета и одржања међународног ауторитета Русије.[5]
Поред борбе против Црвене армије, Бијели покрет је водио борбу против зелених и сепаратиста у грађанском рату од 1917. до 1923. На тај начин, борба Бијелих се дијелила на сверуску (борба Руса између себе) и обласну (борба Бијеле Русије, скупљајући снагу на простору неруских народа, како против Црвене Русије, тако и против сепаратиста који су се покушали одвојити од руских народа).
Припадници покрета су називани „бјелогардејцима“ или „бијелима“. У бјелогардејце се не убрајају анархисти (Махно) и тзв. „зелени“, који су се борили и против „црвених“, и против „бијелих“, и национално-сепаратистичке оружане формације, створене на територији бивше Руске Империје, које су имале за циљ добијања независности појединих националних територија.
По мишљењу дењининовог генерала Залеског, и са њим сагласног вође кадета Миљукова, поставити ову идеја на основу своје концепције грађанског рата и рада „Русије на прекретници“,[5] бјелогардејци (или бјелоармејци, или просто бијели) су били приморани да узму оружје и организују бјелогардејски фронт, због тога што су бољшевици из свих слојева руског народа,[6] чинили убистава и насиље над њима.
Окосницу Бијелог покрета чинио је официрски састав старе руске армије. При томе, већина млађих официра, а и кадате је дошло из сељачких породица. Поријекло са села су имале и водеће особе Бијелог покрета - генерали Алексејев, Корнилов, Дењикин итд.
Руководство[уреди]
У првом периоду борбе - вође Покрета су били генерали Руске императорске армије:
- Генерал Лавр Корнилов;
- Генерал Михаил Алексејев;
- Адмирал Александар Колчак;
- Генерал-пуковник Антон Дењикин;
- Генерал коњице Петар Краснов;
- Генерал коњице Алексеј Каледин;
- Генерал-пуковник Евгениј Милер;
- Генерал пешадије Николај Јуденич;
- Генерал-пуковник Василиј Болдирев;
- Генерал-пуковник Михаил Дитреихс;
- Генерал-потпуковник Иван Романовски;
- Генерал-потпуковник Сергеј Марков;
Током грађанског рата многи су напредовали у служби до чина генерала:
- Генерал-мајор Михаил Дроздовски;
- Генерал-потпуковник Владимир Капељ;
- Козачи атаман и генерал коњице Александар Дутов;
- Генерал-потпуковник Јаков Слашцов;
- Генерал-потпуковник Андрија Бакић (Србин);
- Генерал-потпуковник Андреј Шкуро;
- Генерал-потпуковник Григориј Семенов;
- Генерал-потпуковник и барон Роман Федорович фон Унгерн-Штернберг (Балтички Немац);
- Атаман сибирских козака и генерал-мајор, Борис Аненков;
- Генерал-мајор и кнез Павел Бермонт-Авалов;
- Генерал-мајор Николај Скоблин;
- Генерал-мајор Константин Сахаров;
- Генерал-мајор Викторин Молчанов.
Команданти коју су се покрету приључили касније, а из различитих разлога се нису прикључили на почетку борби:
- Генерал-пуковник и барон Петар Врангел, будући Главнокомандујући Руске армије на Криму и
- Генерал-пуковник Михаил Дитерхис, камдант Земске војске.
Поријекло појма[уреди]
Поријекло појма „бијели“ је повезан са употребом црвене и бијеле боје у политичке сврхе почетком 20. вијека. За вријеме Француске револуције монархисти (тј. противници револуционарног покрета) су користили боју француске краљевске династије - бијелу - како би изразили своје политичке ставове.[7]
У руској историји појам „бијели ...“ означава присталице антиреволуционарних снага, који је први пут кориштен током борби у октобру у Москву — група московске студентске омладине, која је узела оружије како би спријечила бољшевичке говоре, носила је бијелу траку на рукавима и постала позната као „бијела гарда“ (као супротност бољшевичкој „црвеној гарди“).[8]
Различите побуњенике, који су се борили против бољшевика, како у самој Совјетској Русији, тако и у пограничним областима земље, бољшевици су називали „бјелобандитима“, иако они у основи нису имали никакав међусобни однос. Код именовања страних оружаних јединица, било да су пружали подршку Бијелом покрету или да су самостално дјеловали против совјетске војске, бољшевици су користили и употребљавали префиске „бијели“: „бјелочеси“, „бјелофинци“, „бјелопољаци“, „бјелоестонци“. Аналогно је примјењивана и назив „бјелокозаци“. Такође, потребно је напометнути да је у совјетској штампи сваки контрареволуционарни покрета назван „бијели“, без обрзира која је идеолошка и политичка припадност покрета (изузев „зелених“).
Историчар Давид Фељдман је примјетио, да су бољшевички идеолози и пропагандисти намјерно многе своје противнике називали „бијели ...“, а то се покушавало путем слике са траком бијеле боје као симбола монархиста-конзервативаца, преданих путу ка повратку у аутократију, који су се противили напредним револуционарним промјенама, иако су у антибољшевичком покрету монархисти били у знатној мањини, и да сами себе нису називали „бијелима“. Бијела боја је у овом случају историјски повезан са монархистима — противницима Француске револуције, а отуда се прати и поријекло црвене боје, као боје револуције у својој најрадикалнијој фази. Ове историјске конотацији обје боје се у бољшевичком пропагандном материјалу не изражавају, иако су биле познате у том времену. Према Фељдману, овај пропагандни трик се показао као веома ефикасан — у очима савременика „бијела“ је постала веза са повратком на старо, са слијепом жељом за обновом аутократије.[7]
Циљеви и идеологија[уреди]
Значајан дио руске емиграције двадесетих и тридесетих година 20. вијека, коју је предводио политички теоретичар Иван Иљин, главнокомандујући Руске армије генерал-потпуковник барон Петар Врангел и кнез Павле Долгоруков, ставио је знак једнакости између „Бијеле идеје” и „државне идеје”. У својим радовим Иљин је писао о огроном духовном покрету снага противбољшевичког покрета, који се појавио „у несвакодневној страсти ка домовини, и љубави према Русији као истинског вјерског храма”.[9] Савремени научник и истраживач Зимин истакао је у свом научном раду:[10]
„ | За њега Бијела идеја је идеја религије и истовремене борбе ’за дјело Божије на земљи’. Без идеје о ’честитим патриотама’ и ’руском националном јединству’, по убјеђењу руског филозофа, ’бијела’ борба би била обични грађански рат. | ” |
Генерал-потпуковник барон Врангел је током свог говора поводом формирања антисовјетског Руског совјета рекао, да Бијели покрет „неограниченом жртвом и крвљу најбољих синова” жели да врати у живот „боживотно тијело руске националне идеје”, а присталица књаза Долгорукова је тврдио, да Бијели покрет, чаки и у изгнанству, мора да води идеју државних власти.
Бијели покрет и Национална уставотворна скупштина[уреди]
Овај одељак треба проширити. |
Војна дејства[уреди]
Овај одељак треба проширити. |
Биијели покрет у емиграцији[уреди]
Овај одељак треба проширити. |
Однос према Бијелом покрету у постсовјетској Русији и рехабилитација припадника покрета[уреди]
Овај одељак треба проширити. |
Види још[уреди]
Извори[уреди]
- ↑ Шаблон:Статья
- ↑ Двухнедѣльный военный и военно-морской журналъ «Часовой»: органъ связи русскаго воинства за рубежомъ подъ ред. В. В. Орѣхова и Евгенія Тарусскаго, — Paris, 1 мая 1932. — № 79.
- ↑ Чьи государственные институты «мало чем отличались от походных управлений» [1].
- ↑ Цветков В. Ж. (2008)
- ↑ 5,0 5,1 Зимина В. Д. (2006)
- ↑ Залесский П. И. Возмездие: (Причины русской катастрофы). Берлин, (1925). стр.222
- ↑ 7,0 7,1 Шаблон:Статья
- ↑ . Москва. ISBN 978-5-8112-2904-8.
- ↑ Ильин И. А. Идеология и Белое движение // Возрождение — Париж, 15 мая 1926.
- ↑ Зимина В. Д. (2006). стр. 33.