Ема Голдман

Ема Голдман
Ема Голдман 1910. године
Датум рођења	(1869-06-27)27. јун 1869.
Место рођења	Ковно Руска Империја
Датум смрти	14. мај 1940.(1940-05-14) (70 год.)
Место смрти	Торонто Канада
Утицаји од	Ралф Валдо Емерсон

Ема Голдман (хебр. אמה גולדמן, енгл. Emma Goldman; Ковно, 27. јун 1869 — Торонто, 14. мај 1940) је била анархисткиња и социјални филозоф.

Биографија

Ема Голдман је рођена у јеврејској четврти Ковна у Русији, данас Литванији, 27. јуна 1869. Међу успоменама на детињство јесте и сведочење о насиљу над женама и децом, угњетавање сељака од стране земљопоседника, гетоизација Јевреја, који су често били присиљени да се селе у потрази за послом, те бескрајни низ ситних корумпираних службеника који изнуђују мито од беспомоћног народа. Њен породични живот није био једноставан. Свом оцу, кога описује као “ноћну мору свога детињства”, била је омиљени повод за честе провале беса. Њена мајка, која је умела да речито и уверљиво говори у име младића које је руска војска хтела да регрутује, била је емоционално удаљена од своје деце и често депресивна.

Са тринаест година заједно са породицом сели се у јеврејски гето Санкт Петербурга, где је атмосфера била наелектрисана идејом револуције. Руски популисти и нихилисти запалили су њену машту и усадили јој веру да се неправди може и мора супротставити. Као горљива читатељка, Ема Голдман је упијала забрањене романе и политичке трактате, а узор је открила у младим женама оданим револуцији. Очајнички је желела да помогне у стварању новог света једнакости, правде и породичног склада.

Њен отац није делио такву визију њене будућности, већ је био одлучан да је младу уда и да је присили да води конвенционалан живот. Његови напори да јој, са петнаест година, осигура веридбу, убрзали су њен бег од куће. Она и њена старија сестра из Русије беже у Америку. Пуна оптимизма Ема Голдман долази у нову земљу, за коју је веровала да ће јој омогућити бег од традиционалних препрека женској слободи, тако јаких у стварном свету. Године 1885. заједно са рођацима, насељава се у јеврејском гету у Рочестеру, у држави Њујорк. Нажалост, открила је да се породични живот у јеврејском гету Рочестера и мукотрпан рад у фабрици текстила не разликују битно од оног што је оставила за собом у Русији. Тражећи нову слободу интимног живота у Америци, Ема Голдман се убрзо заљубљује у фабричког радника и одлучује да се уда за њега.

Године 1886. један шокантан политички догађај мења јој живот. Да би се супротставили бруталном гушењу штрајка у фирми Макормик Харвестер, раднички и радикални активисти одржавају масовни митинг на тргу Хејмаркет у Чикагу. Експлодирала је бомба, која је усмртила седам полицајаца и ранила многе демонстранте у гужви. За тај инцидент је оптужено осам анархиста, седам на смрт вешањем и један на петнаест година затвора. Иако су докази на суђењу били неодрживи и непотпуни, четворица оптужених су погубљени (остали су помиловани неколико година касније). Када је сазнала за политичко суђење и уверења анархиста, одмах је препознала сличности између њихових идеја и идеја руских популиста. Почела је да чита све што је о анархизму могла пронаћи. Свесно је одлучила да свој живот посвети идеалима анархизма, како би доказала да порука мученика са трга Хајмаркет није умрла заједно са њима.

Како се кристалишу њене политичке идеје, тако наступају промене и у њеном приватном животу. Прихвативши стигме развода, Ема Голдман напушта мужа и креће у нови живот, најпре у Њу Хејвен, а потом у град Њујорк. Годину дана касније, живи у комуни са осталим руским анархистима, међу којима је и њена прва велика љубав и доживотни сапутник, Александар Беркман. Двадесетогодишња идеалисткиња убрзо постаје истакнута чланица емигрантске анархистичке заједнице Њујорка.

Та новонастала стабилност поткопана је 1892. када је Хенри Клеј Фрик из компаније Карнеги Стил изазвао крвави сукоб са радницима током штрајка у фабрици Кернеги у Хомстеду, Пенсилванија. Беркман и Голдманова одлучују да узврате: Беркман одлази у Хоумстед да убије Фрика, да би свету показао да насиље изазива насиље и да радници више неће прихватати бруталност власника капиталистичких фабрика. Тај чин је одјекнуо – Беркман је ранио Фрика, али га није убио. Одслужио је казну од четрнаест година затвора, не као херој радничке класе, већ као катализатор поновног оживљавања страха од анархиста у читавој нацији. Недовољни докази за саучесништво при покушају убиства Фрика спасили су Ему Голдман од затвора, но њену опште познату везу с Беркманом штампа је искористила и направила сензационалистички портрет “Црвене Еме”, страшног демона необуздане сексуалности и насиља.

Та насилна слика поново је на снази 1901, када је на председника Вилијама Макинлија извршио атентат Леон Чолгош, тврдећи да је анархиста који делује под утицајем Еме Голдман. Иако није познавала младића, који је очигледно слушао неко од њених предавања, сместа је ухапшена као саучесница у злочину. Стигма те повезаности била је толико јака да је, чак и након што је због недостатка доказа пуштена, прошло још неколико година пре но што се са сигурношћу смела појављивати у јавности под властитим именом. Но чак и тада, изазивала је судбину настављајући да се појављује на одабраним састанцима. До тренутка када се поново појавила у јавности, њена су предавања имала предзнак сумње у ефикасност тактика индивидуалних чинова политичког насиља, с једним позивом публици: молила их је да се одупру склоности одбацивања политичких затвореника чије се тактике можда разликују од њихових. На темељу свог све чвршћег уверења да је “најнасилнији елемент друштва незнање”, оснива политички и књижевни часопис Мајка Земља (Mother Earth), који је излазио од 1906. до 1917. Часопис није био само форум анархистичких идеја и новости о међународним кретањима, већ и прилика за објављивање песничке и драмске критике. Упознавао је своје претплатнике с драматурзима попут Ибзена, Стриндберга и Шоа, те политичким илустраторима и уметницима попут Мен Реја. Часопис се дистрибуирао и изван Америке. Како је растао међународни углед Еме Голдман, тако се постепено Европом ширио и утицај часописа и његова читалачка публика.

Ема Голдман проширила је свој утицај у Сједињеним Америчким Државама преко националне предавачке турнеје, одржане у име часописа. Готово 10 година, од 1908. до 1917, на путовањима јој је помагао шармантни и екстравагантни менаџер, доктор Бен Рејтман. Ема и Бен прокрстарили су земљом појављујући се пред све бројнијом публиком, која је желела да зна све о њеним политичким и друштвеним изазовима, ценећи подршку коју је пружала свим тадашњим локалним радничким и политичким биткама. На пример, на турнеји 1910. године Ема је говорила 120 пута за 25 000 људи, у 37 градова у 25 држава.

Њени говори су били разноврсни и о разноликим темама. За њу није било неуобичајено да једно вече говори о “посредничком полу: расправа о хомосексуалности”, а следеће о “друштвеној вредности модерне драме”. Ценећи књижевност и драму као моћне покретаче за буђење друштвених промена, посебно по питању пола и рода, Ема је прихватила изазов и покушала да скрене пажњу и образује америчку јавност о важности модерне европске и руске драме. Сматрала је да је образовање процес који траје читав живот, те да јавне школе често из свог програма искључују провокативне расправе које доводе у питање статус кво. Као представница покрета Савремена школа (Modern School), који се залагао за независност и креативност, често је тврдила да су школе под покровитељством државе “за дете исто што и затвор за оптуженика, касарна за војнике, места на којима се користе сва средства да се сломи воља детета, те да га се обликује, меси и гњечи у нешто сасвим страно себи самом”.

То њено веровање у важност ширења искуства појединца имало је посебног значаја за жене. Ема Голдман биће упамћена због свог пионирског рада на ослобађању жена, утврђивању контроле зачећа као основног елемента у већој бици за сексуално и економско ослобађање жена. Ема Голдман је веровала да је закон који женама онемогућава приступ средствима контроле рађања симптом опште друштвене и економске неправде, као и посебан вид тлачења жена. Била је политичка менторка младе Маргарет Сангер, премда се она на крају раздвојила од Еме Голдман, усредсредивши се на један прагматични циљ, добијање законског права дистрибуције информација о контроли рађања. Ема Голдман наставила је да инсистира на свом ставу да је битка за женску контролу над својим телом тек део шире борбе против социјалних, економских и политичких разлога који подстичу и одржавају неједнакост.

То није једина прилика у којој се Ема Голдман разилазила с осталим феминисткињама свога доба. Критиковала је и женски покрет сифражеткиња, које су тврдиле да је гласање најбоље средство које може осигурати једнакост жена, указујући на то да право гласа неће на прави начин одговорити на питање ослобођења жена из радничке класе, нити ће осигурати бољи облик владавине.

Ема Голдман је речито говорила о политичким димензијама приватног живота и жене из круга сифражеткиња и изван њега окупљале су се на њеним предавањима. Посебно је било занимљиво њено предавање “Љубав и брак”, у коме је, у односу на положај жене, анализирала и уобличила ослобађајући потенцијал слободне љубави насупрот крутим аспектима брачног живота. Као анархисткиња надала се да ће пружити живи пример својих идеала. Но, приватно је патила, исцрпљујући се сумњама да је њен властити љубавни неуспех разлог због кога не заслужује да буде гласница те поруке. Страствена писма написана за време љубавне приче са менаџером Бен Рејтманом, откривају тамна осећања љубоморе, која су настала истовремено са речитим говорима за говорницом о потрошном учинку који посесивност има на љубав. Слично је писала Бену и о својој чежњи за сигурношћу и одмором, док је истовремено постала симбол и носилац потпуне независности жене. Њене унутрашње сумње и страхови нагнали су је да напише Бену да, ако остане “покорни роб љубави”, поднеће “оптужбу пред судом свог властитог разума”.

Њена речитост о темама из приватног живота и његовим везама са политичким и друштвеним снагама делимично су кључ њене популарности. Осетивши претњу њене анархистичке политике, њене моћи уверавања у расправама о темама које су често биле сматране табуом, полиција и локалне власти често су забрањивали њена предавања. Нужно је уследила расправа о слободи говора. Њено неуморно наглашавање критичке важности права на слободу говора у демократском друштву на послетку је утрло пут примени права наведених у Првом амандману (мисли се на амерички устав). Рушећи огромне препреке на путу ка слободи говора, Ема Голдман је платила за своје принципе. Већину свог живота као одрасла провела је под надзором, безброј је пута ухапшена и затварана, а поседњих 18 месеци у Америци провела је у затвору под оптужбама. Њена најдужа затворска казна била је директна последица организованих напора против недобровољног регрутовања младића у војску. Неколико недеља пошто је Америка ушла у Први светски рат, Ема Голдман и њен стари пријатељ Александар Беркман помогли су у организовању Лиге против регрутације, за образовање и охрабривање приговарача савести. Раније се Ема Голдман противила америчкој експанзији у шпанско-америчком рату, те је осуђивала британски империјализам у боерском рату, но патриотска грозница која је пратила Први светски рат стварала је озбиљну нетолерантност према неистомишљеницима, сматрајући такво противљење рату “јасном и опасном претњом” нацији. Осуђени су на две године затвора, уз могућност депортације након пуштања. Уплашена радничким покретом након Првог светског рата и све чешћим бомбашким нападима, Вилсонова администрација се организовала против најосетљивијих и најнапреднијих организација. Тек што је пуштена из затвора 27. септембра 1919, Ему је поново ухапсио млади Џ. Едгар Хувер, директор обавештајне службе Министарства правосуђа. Пишући извештај и градећи парницу против Еме Голдман, Хувер је у сенци роварио како би уверио судство да јој одузму право држављанства и да је депортују. Двадесет првог децембра 1919. Ема Голдман, Беркман и још 247 радикала рођених изван Америке послати су у Совјетски Савез.

Уз изузетак кратке предавачке турнеје 1934. године, преосталу 21 годину живота Ема Голдман провела је изван Америке. Током тог раздобља живела је у Русији, Шведској, Немачкој, Француској, Енглеској, Шпанији и Канади, не успевајући да пронађе политички “дом” изван Сједињених Држава. Нигде се није осећала спутанијом него у родној Русији. Била је шокирана безобзирном ауторитарношћу бољшевичког режима, суровом опресијом над анархистима и непоштовањем личних слобода. Будући да је била међу првима који су гласно с левице критиковали Совјетски Савез, удаљила се од многих својих следбеника у Европи и Америци. Године 1920. састала се са Лењином, кога је испитивала о недостатку слободе говора и штампе у Совјетској Русији. Изгубивши све илузије о смеру којим се револуција кретала, Голдманова и Беркман најзад напуштају Русију.

Изгнана, лутајући од земље до земље, Ема се осећала спутаном и често депресивном. Током 20-их и 30-их година, борећи се за економско преживљавање, упуштала се и у разноврсне књижевне пројекте. Најзахтевнији производ тог раздобља самоиспитивања је њена дирљива аутобиографија на 1000 страница, “Живећи свој живот” (1931).

Ема Голдман имала је 67 година када је у јулу 1936. избио Шпански грађански рат. Када су шпански саборци затражили да води њихову енглеску пропагандну кампању, посећивала је колективизиране градове и фарме у Арагону и Леванту и била је одушевљена оним што јој се чинило да је почетак прве истинске анархистичке револуције. Пољуљана, али не и поражена Франковим тријумфом, почетком 1939. године Ема се сели у Канаду, где је последње године свог живота посветила осигуравању политичког азила за жене и децу избеглице из Шпаније, објављујући чланке о законским ограничењима слободе говора у Канади, те водећи кампање у име странаца радикала којима прети депортација у фашистичке земље.

Након њене смрти 14. маја 1940, амерички досељенички биро дозволио је да се њено тело пренесе у Сједињене Државе. Сахрањена је на гробљу Валдхејм у Чикагу, недалеко од анархиста с Хајмаркета који су је толико инспирисали.

Литература

Феминизам - Есенцијални историјски списи, Мирјам Шнер, Едиција Винтаж књига. 1994. ISBN 978-0-679-75381-0.