Порез

Порез је недобровољно плаћање држави које није праћено противуслугом коју би од ње примио платилац пореза.

Сврха опорезивања

Основна сврха убирања пореза је финансирање буџета и прописаних надлежности државе и њених јединица. Порези су најважнији извор буџета и без њих држава не би могла да функционише и финансира јавна добра и заједничке потребе, као што су одбрана, заштита својине и права грађана, јавни ред и мир, образовање, здравство, инфраструктура и слично.

Важна особина појединих пореза је врста пореске стопе. Она може бити пропорционална, када стопа остаје иста без обзира на раст дохотка, прогресивна, када стопа расте са повећањем доохотка, и регресивна, када се стопа смањује са повећањем дохотка.

Историја пореза

Од када постоји држава, постоји и потреба да се она финансира. Начин њеног финансирања се веома мењао током времена.

У старија времена (антика и средњи век), порези су били мање важни него данас, а држава и владалац више су се ослањали на приходе од крунске земље и рудника племенитих метала, који су се налазили у владаочевој својини. Владалац је, као власник свега постојећег, користио и рад поданика за своје и државне потребе, а без опорезивања. Снажније државе наплаћивале су трибут од покорених држава.

Ипак, и тада су постојали извесни порези, односно дажбине. У Египту се помињу порез на уље за кување и главарина, у Грчкој царина и главарина на робове и странце, у Риму главарина у ранијем периоду, а касније порез на наслеђе и на промет (жито, со), као и царина.

И у средњем веку приходи од крунских домена остају важан извор прихода владаоца и државе, али се шире порези у облику главарине, пореза на земљу и наслеђе и разних других дажбина. Део пореза плаћа се у натури, као део жетве или у стоци. Црква стиче велике приходе кроз разне дажбине.

Појава и раст многих пореза чврсто је везана за ратове и потребу коју они доносе да се у кратком року знатно повећа државни приход. Тако је први порез на доходак грађана уведен у Енглеској 1799. године како би се финансирао рат са Наполеоном. И касније су скокови у опорезивању резултат ратова (на пример, I и II светског), после којих порески терет није у потпуности враћан на пређашњи ниво.

Прогресиван порез на доходак уведен је први пут у Пруској 1853, а затим у другим земљама (Британија 1907, САД 1913, Француска 1917).

У Енглеској је у средњем веку наплаћиван порез и за сваки прозор на згради. Порески обвезници су зато зазиђивали прозоре да би плаћали мањи порез. Последица такве пореске политике се и данас може видети на неким зградама у Лондону.

Током ропства под Турцима, Турци су наплаћивали чак и порез који се звао „жвакалица“. Због ропства под Турцима, и дан данас многи Црногорци не плаћају потребне порезе држави, јер поистовјећују плаћање пореза са плаћањем данка, које сматрају за велику срамоту.

Типови пореза

Основна подела пореза је на непосредне и посредне. Непосредни порези су они које плаћају порески обвезници који их и сносе (порези на доходак грађана, добит предузећа и слично), док се код посредних пореза (порези на промет, царине и слично) унапред зна да ће их порески обвезних (трговинско предузеће или увозник) пребацити на неког другог (потрошача). Подела је ипак непотпуна и нејасна, будући да постоји преваљивање и непосредних пореза, па није увек јасно ко их сноси.

Основни порези су:

Порез на доходак грађана, који покушава да обухвати све приходе једног грађанина (или понекада породице). Погодан је за редистрибуцију и обично прогресиван, како би се јаче захватили дохоци најбогатијих. Знатна прогресиваност из првих деценија после II светског рата (маргинална пореска стопа и до 70%) напуштена је у већини земаља, јер се показала негативно са становишта продуктивног рада, инвестирања и одлива капитала из земље. Сада је прогресија обично умерена, или је чак нема. Од укупног прихода обично се одбијају неке ставке да би се дообио опорезиви доходак, као што су издржавање чланова породице, здравствени трошкови, донације и слично. Наплату пореза олакшава техника звана опорезивање по одбитку, где аконтацију пореза не уплаћује сам обвезник, већ онај ко њему уплаћује приход/доходак, као што је послодавац за порез на плату или исплатилац ауторског хонорара.

Порез на добит предузећа, који плаћају предузећа на профит који остваре у једној години. Добит се третира као разлика између укупних прихода и трошкова пословања. Могућа су и додатна умањења, на пример за извршене инвестиције, убрзану амортизацију и слично. Стопа је увек пропорционална. У Србији је 2004—2006. године 10%

Порез на промет је монофазни порез који се наплаћује у малопродаји. И даље постоји у САД.

Порез на додату вредност је порез на промет који се наплаћује у свакој фази промета. Идеја је да се узајамном контролом платилаца пореза, а у сопственом интересу, смањи степен избегавања плаћања пореза. Први пут примењен у Француској, а данас га користи велика већина земаља у свету. Србија га је увела 1. јануара 2005. године.

Акциза је додатан и висок порез на промет који се обично наплаћује на робу са ниском еластичношћу тражње, као што су алкохол, дуван, нафта и деривати.

Порез на имовину је порез којим се обично обухватају непокретна имовина и, понекад, вредносни папири. Обично припада локалним властима.

Порез на наслеђе. Идеја са овим порезом је да се макар повремено, у тренутку смрти власника, опорезује укупан капитал поједица или породице. У Србији су наследства најближих рођака изузета од пореза.

Порез на капиталне добитке је порез који се плаћа у тренутку продаје неке имовине (некретнине, вредносни папири итд) на њену увећану вредност од тренутка набавке.