Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор

Срби

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Срби (вишезначна одредница).
Уколико сте тражили Северне Србе, погледајте чланак Лужички Срби.
Српкиња преусмерава овде. За остала значења види Српкиња
Срби
Civil Flag of Serbia.svg
SRBI X.jpg
Укупна популација
13 — 14 милиона[1][2]
Региони са значајном популацијом
 Србија (без КиМ) 5.988.093 (2011)[3]
 КиМ 146.128 (2013)[4]
 БиХ 1,086,733 (2013)[5][6]
 САД 1.000.000 (2012)[7][8]
 Немачка 700.000—800.000 (2014)[9][10][8]
 Аустрија 300.000—350.000 (2012)[8][11]
 Канада 200.000—250.000 (2012)[7][8]
 Аустралија 200.000 (2013)[7][12]
 Швајцарска 187.554 (2008)[13]
 Хрватска 186.633 (2011)[14]
 Црна Гора 178.110 (2011)[15]
 Француска 120.000 (2014)[16]
 Шведска 120.000 (2008)[17]
 Уједињено Краљевство 80.000 (2012)[18][8]
 Русија 80.000 (2014)[19]
 Турска 70.000 (2010)[20]
 Италија 70.000 (2012)[8]
 Холандија 53,845 (2005)[21]
 Словенија 38.964 (2002)[22]
 Република Македонија 35.939 (2002)[23]
 Албанија 30.000—100.000 (2014)[24]
 Аргентина 30.000—70.000 (2012)[25]
 Јужна Африка 25.000 (2014)[8]
 Румунија 22.562 (2002)[26]
 Бугарска 20.000 (2014)[27]
 Грчка 15.000 (2012)[8]
 Мађарска 10.038 (2011)[28]
 Норвешка 10.000 (2012)[29]
 Данска 10.000 (2012)
 Луксембург 8.581 (2009)[30]
 Бразил 8.000 (2014)
 Чешка 7.000 (2014)
 Нови Зеланд 7.000 (2012)
 Шпанија 7.000 (2012)
 УАЕ 6.000—15.000
 Словачка 5.000 (2012)[31]
Језици
Српски језик
Религија
Доминира православна,
али има и муслимана, католика, протестаната и атеиста
Сродне етничке групе
Јужни Словени
Словени (Лужички Срби)

Срби су јужнословенски народ који претежно живи на Балканском полуострву и у Панонској низији: у Србији, где чини око 84,5% (2011) становништва (без Косова и Метохије), Босни и Херцеговини (око 38 %) и Црној Гори, где их има 28,73 %. У мањем броју, Срба има и у Хрватској, Мађарској, Румунији, Републици Македонији, Бугарској и Албанији, као и у разним земљама у дијаспори.

Срби су већином православне вероисповести. Говоре српским језиком, којем су готово идентични бошњачки, хрватски и црногорски, а који припада групи индоевропских словенских језика, конкретно њеној јужнословенској подгрупи.

Географија

Геополитички простор Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, подручје на којем је данас настањена већина Срба

Традиционални српски етнички простори су данас политички подељени између неколико држава, у којима се положај српског народа разликује. Матична држава српског народа је Србија. Поред тога, Срби су признати као један од три конститутивна народа Босне и Херцеговине. У самопроглашеној Републици Косово, коју Србија не признаје и коју сматра делом своје територије, положај Срба је регулисан у смислу да су албански и српски равноправни службени језици ове самопроглашене државе. Црна Гора је дефинисана као грађанска држава. У њој статус Срба није посебно дефинисан, али се Срби у овој држави не сматрају ни националном мањином.[32] У осталим државама које покривају традиционалне српске етничке просторе, Срби имају статус националне мањине.

У самој Србији, Срби чине већину становништва у Војводини (67 %), Београду (91 %), Шумадији и западној Србији (89 %) и Јужној и источној Србији (89 %). На Косову и Метохији Срба има 7 % и други су народ по бројности, после Албанаца. У току је процес формирања Заједнице српских општина, која би требало да укључи општине на Косову и Метохији са српском већином.

У Републици Српској, једном од два ентитета Босне и Херцеговине, Срби су већински народ (88 %), а чине и релативну већину становништва (43 %) у Брчко Дистрикту. У другом ентитету БиХ, Федерацији Босне и Херцеговине, Срби чине највећи део становништва у 4 општине Босанске Крајине.

У Црној Гори, Срби чине доминантно становништво у једном броју општина на северу Црне Горе и Боки Которској.

Око 190.000 Срба данас живи у Хрватској. Срби у Хрватској су били конститутивни народ до 1991. године, када их је било преко 580.000. Срби су у великом броју (350.000) протерани из те земље у операцијама Олуја и Бљесак 1995. године. Данас Срби чине већину становништва у једном броју општина Хрватске у северној Далмацији, Лици, Кордуну, Банији, Славонији, западном Срему и Барањи. Део ових општина на истоку Хрватске укључен је у Заједничко веће општина.

У Румунији, Срби чине највећи део становништва у општинама Свињица, Пожежена и Соколовац у Банату.

Етимологија

Најранији помен Срба (Серби) налази се код античких писаца међу којима су Тацит 50. године н. е., затим Плиније Старији 77. године н. е. (Naturalis historia) те Клаудије Птоломеј (Geography, 2. век н. е.) у конотацији са Сарматским племеном Серби са северне стране Кавказа и на доњем току реке Волге. Римски историчар Амијан Маркелин (325—391) у својим делима Карпате назива именом Montes Serrorum (Српске планине) што Хрватски писац Анже Жупанич сматра раним поменом Срба (Serri). Вибијус Секвестер (4. век) у својим делима такође помиње Србе под називом "Serbs".[33] Прокопије из Цезареје (500-565) је користио назив Sporoi (Sorroi, Sorri) као заједничко име за словенска племена Анти и Склавијани. Међу разним историчарма постоји веровање да је ово искривљени облик имена Срба. [33][34]

У раном срењем веку Срби се помињу у писаним изворима као Σερβοι (Servoi), Sorabos, Surbi, Sorabi.[35] De administrando imperio помиње државу Србију (Serbia) династије Властимировића унутар које, потом, помиње српска племена под називом Срби (Serbs).[36][37] У средњовековним грчким списима Срби се помиње као Σέρβιοι, Σέρβλοι, а у старим српским списима као srъbinъ, srъblinъ. Очувало се у имену области Zribia (Мајсен) која се помиње код Козме Прашког. Код Константина Порфирогенита име Σέρβιοι се односи на једно јужнословенско племе. Облик *sъrbъ се доводи у везу са рус. пасерб (посинак), укр. прісербіті са (придружити се, прикључити се), са староиндијским sarbh- „тући, сећи, убити“, лат. sero, „састављати“ и грч. ειρω „низати“.[38]

Историја

Главни чланак: Историја српског народа

Порекло Срба

Главни чланак: Теорије о пореклу Срба
Бела Србија и Бела Хрватска у 6. веку (око 560. године), према књизи Френсиса Дворника

Према „Спису о народима“ који се приписује византијском цару Константину Порфирогениту,[39] Срби су се доселили на Балкан за владавине цара Ираклија (610—641), почетком 7. века (око 626. године). Од тада се са сигурношћу може говорити о њиховој историји.

Према поменутом спису, Срби су на Балкан дошли из Бојке (Беле Србије),[40][а] чија локација није са сигурношћу утврђена. О локацији Беле Србије постоји неколико хипотеза. Према једном мишљењу она се налазила на подручју Полабља и Лужице (данашња источна Немачка),[чијем мишљењу?] које данас настањују Лужички Срби. Према другом мишљењу,[чијем мишљењу] она се налазила у горњем току Висле и Одре (данашња Пољска), док је према трећој варијанти[каква варијанта?] она била лоцирана на подручју данашње западне Украјине. У сваком случају, српска народна традиција не зна за земљу Бојку.[41]

У Полабљу Србе као засебну заједницу налазимо од 5. века, међу западним Словенима, где је потврђено постојање њихове некадашње државе, у делу литературе[какав део?] познате као Дерванова Србија. Лужички Срби и данас живе на делу овог простора који је обухватала Дерванова Србија.

Међутим, немогуће је тачно рећи када су и одакле Срби стигли на подручје Беле Србије, односно да ли су тамо дошли као део Словена или као део неких других несловенских народа (пре свега иранских Сармата односно Алана). И за саме Словене се не може тачно рећи када су и одакле стигли на просторе који се сматрају њиховом прапостојбином, иако их новија археолошка истраживања везују за низ археолошких култура које су се смењивале на подручју средње и источне Европе. Чињеница да порекло Срба није тачно утврђено је отворила простор за појаву различитих теорија о овом питању у домаћој и страној историјској науци и паранауци (Видети: Теорије о пореклу Срба). У делу литературе[који део?] се најстарије порекло Срба везује за простор античке Сарматије, где антички аутори помињу племе Серби (видети: Иранска теорија о пореклу Срба).

Руски археолог-слависта Валентин Васиљевич Седов сматра да археолошка грађа не потврђује мишљење да се Бела Србија налазила на западно-словенским просторима. Према овом аутору, Срби потичу са северног приобаља Црног мора везаних за тамошњу Трипољску културу, а на Балкан су се преселили у масовном миграционом таласу ка средњем Подунављу, у време најезде Авара.[42]

Модерна српска нација етно-лингвистички спада у групу јужнословенских народа. Резултати одређених генетских и антрополошких истраживања показују да су Срби по свом генетском пореклу повезани и са балканским староседеоцима, доба винчанске културе. Међутим, с обзиром да се Y-ДНК Хаплогрупа I, коју данас налазимо као најзаступљенију код Срба, везује и за балканске староседеоце и за један део Словена, не може се са сигурношћу рећи да ли су они Срби који имају ову хаплогрупу по директној мушкој линији потомци балканских староседелаца који су се касније пословенили или потомци Словена који су се населили на Балкан. Генерално, одређени степен генетског порекла од старих народа није карактеристичан само за Србе већ и за остале народе у Европи (староримски филозоф Сенека - Тешко да ће се наћи иједна земља чији су становници аутохтони. Све је то измешано и једно на друго накалемљено. Једни су одлазили, а други долазили).

Средњи век

Раносредњовековна историја Срба је због оскудице писаних извора позната само оквирно.

За период од досељавања до формирања феудалних држава главни извор је Константин Порфирогенит. По његовој причи, за време владавине византијског цара Ираклија (610—641) власт над Белим Србима је припала двојици браће, од којих је један из непознатог разлога напустио своју очевину и упутио се у Византију. За собом је, како Порфирогенит каже, повео „половину народа“. Цар Ираклије их је населио у околини Солуна, у крају који ће се од тада по њима звати Србица (данас Сервија, округ Кожани).[б] После неког времена их је обузела носталгија за старим завичајем, па им је цар дао дозволу за повратак. Међутим, тек што су прешли Дунав, предомислили су се и поново затражили земљу за насељавање. Овај пут им је цар доделио области опустошене у најезди Авара, у Порфирогенитово време (средина 10. века) познате као Србија, Паганија, Захумље, Травунија и Конавле.[44]

Срби и остали Јужни Словени су у новој постојбини на Балкану затекли романизовано становништво.[45] Оно је у почетку, услед страха,[в] избегавало сусрет са придошлицама. Међутим, односи су временом отоплили, па је дошло до трговачке и културне размене, а негде и до мешања и симбиозе.[г] Вероватно као резултат тога у српски језик су доспеле неке речи из вулгарног латинитета као нпр: босиљак (basilicum), броћ (bractea), врт (hortus), врч (urceus), Грк (Graecus) гуња/дуња (cydoneus), јегуља (anguilla), кимак (cimex), кип (cippus), конопац (canapus), копун (cappo, акуз. capponem), креста (crista), купус (composita), ловор (laurus), лоћика (lactuca), мазга (muscus), мрамор (marmor), осел (asellarius), ошљар, папар (piper), паун (pavo, акуз. pavonem), рака (arca), рачун (ratio, акуз. rationem), ротква (radix, акуз. radicem), русаље (rosalia), сапун (sapo, акуз. saponem), сумпор (sulphur), уље (oleum), цер (cerrus) идр.[46] Романизовано становништво се негде стопило са Словенима пре, а негде касније. Најдуже се одржало у приморским крајевима. Успомену на њих чувају топоними: Скадар (Scodra), Леш (Lisus), Улцињ (Ulcinium), Будва (Butua), Рисан (Rhizon), Стон (Stagnum), Медун (Metheon), Свач (Saucium), Сард (Sarda), Дриваст (Drivastum); ороними: Дурмитор (dormire), Виситор (од глагола videre, vidi, visum), Леотар (од leo, лав); хидроними: Неретва (Narenta), Бојана (Barbana), Дрим (Drino, Dirnius), Цетина (Cnetona) итд.[47]

Порфирогенит у свом спису пише да су Срби још за време Ираклија примили хришћанство и то преко свештеника из Рима.[48] То се донекле може и разумети с обзиром да је Византија могла тада деловати на Србе само преко приморских градова на Јадрану у којима је богослужбени језик био латински.[49][д] Срби су вероватно осетили и утицај Методијеве панонско-сремске архиепископије и Климентове величке епископије који се огледао у ширењу словенске писмености и словенског богослужења.[51] Међутим, поставља се питање у којој је мери хришћанство захватило Србе у 9. веку. Наиме, из каснијих сведочанстава се види да је мисионарски рад редовно био праћен великим тешкоћама.[52] Тек је свети Сава успео да учврсти хришћанство међу Србима и да се избори за самосталну српску цркву.

Осим поменутог „Списа о народима“, Срби се помињу, додуше кратко, и у Аналима франачког краљевства, латинском спису из 9. века, и то као народ који је обухватао велики део некадашње римске провинције Далмације.[53] Византинци су називали Србе и Трибалима.[54] Почетком XV вијека на саборима који су одржани у Костанци, српски цареви се називају и владарима Трибалије.

Српске кнежевине у 9. веку
Константин Бодин, краљ Дукље
Српски цар Душан; фреска из манастирске цркве у Леснову, око 1350. године

Срби су на Балкану, током раног средњег века, формирали неколико кнежевина. Поред саме Србије, у јадранском приморју су формиране српске кнежевине Дукља, Травунија, Захумље и Паганија. У 9. веку Србија се на југу, дуж Динарида, граничила с Паганијом (од Цетине до Неретве), Захумљем (од Неретве до Дубровника), Травунијом (од Дубровника до Боке Которске) и Дукљом (од Боке Которске до Бојане).[55] За становнике Паганије, Захумља и Травуније Порфирогенит изричито каже да су Срби. Мада то не каже и за Дукљане, нема сумње да су и они Срби.[56] Могуће је да су код Срба у употреби била два имена, једно опште — „као ознака потомака првих досељеника на Балкан, представника нове, шире етносоцијалне заједнице„ — а друго обласно, али није искључено да је Србима претходио један старији слој Словена, који се на Балкан доселио у време аварско-словенске најезде крајем 6. и почетком 7. века.[57] У сваком случају, у 11. веку обласна имена (као нпр. Дукљанин) све се ређе појављују у писаним изворима (углавном византијским), али се зато за ове просторе све чешће везује етноним „Срби“.[58] Тако се код Кекавмена из 11. века на једном месту кнез Дукље Стефан Војислав (1034—1050) назива „Дукљанин“, а на другом „Травуњанин Србин“. Може бити да „Кекавмен... није сматрао довољним да назове дукљанског и травуњанског владара само по имену његових поседа, него је увидео потребу за објашњењем [његових обласних имена - прим. прев.] уз помоћ општијег и распрострањенијег етнонима (‘Србин’)“. Слично стоје ствари и код Скилице, такође из 11. века, који пише да се против цара побунила „Србија“ (тј. Дукља) и да је „архонт Срба“, Стефан Војислав, побегавши из цариградског заточеништва, „заузео земљу Срба“. Идентичне термине Скилица употребљава када говори о Војиславовом претходнику Јовану Владимиру, за кога каже да је владао „Трималијом и оближњим областима Србије“.[59]

У 11. веку, Дукља је постала краљевина, која је објединила све српске земље. Од српске краљевине се одвојила засебна Бановина Босна. Касније је Дукља припојена Рашкој, која 1217. године такође постаје краљевина. Поред назива Рашка, за ову државу се у литератури употребљава и назив Србија. Крајем 13. и почетком 14. века, у Подунављу и Посавини је постојала још једна српска краљевина под влашћу Стефана Драгутина и његовог сина Стефана Владислава II. Ова држава се код архиепископа Данила II (Животи краљева и архиепископа српских) помиње као сремска земља (срѣмьска землѩ), држава сремске земље и сремска држава.[60] Анонимни путописац који је 1308. године путовао кроз српске земље зове је Краљевином Србијом (лат. Regnum Servie).[61] Млађи савременици краља Драгутина и каснији историчари познају је као „Земљу краља Стефана“ (итал. terra del Re Stefano).[62] Према Анонимовом Опису источне Европе из 1308. године, Драгутинова област (Servia) обухватала је Босну, Мачву и Марку (вероватно крајеви Кучева и Браничева) а названа је „по приликама у којима се налази народ, јер су скоро сви у ропском положају“.[63]

Године 1345. српска краљевина прераста у Српско царство, које се након 1371. године распада. Још за време постојања Српског царства, на његовом подручју су се искристалисале области под влашћу локалних господара, који ће након распада Српског царства постати самостални. Државе које су настале распадом Српског царства биле су Царство Симеона-Синише, Моравска Србија, Зета, Земља Бранковића, Земља Војиновића, Прилепско краљевство и Велбуждска кнежевина. Бановина Босна 1377. године постаје краљевина.

Од краја 14. века, српске земље постепено освајају османски Турци. Моравска Србија почетком 15. века прераста у Српску деспотовину, коју заузимају Турци 1459. године. Слабљењем централне власти у Краљевини Босни, на њеном подручју се у 15. веку формирају војводство Сандаља Хранића, кнежевина Павла Раденовића и Војводство Светог Саве (Херцеговина). До краја 15. века, све ове земље заузели су Турци, закључно са Зетом, која се одржала све до 1499. године.

Нови век

Пећка патријаршија, 16 — 17. век

Након освајања српских држава, Турци су се окренули освајању Краљевине Угарске, у коју се део Срба склонио пред турском најездом. У време турско-угарских сукоба у 16. веку, Срби предвођени самозваним царем Јованом Ненадом (1526—1527) и војводом Радославом Челником (1527—1530) су на подручју Панонске низије покушали да обнове српску државу. Ови покушаји били су краткотрајни, а након турског освајања великог дела Угарске, највећи део српског народа нашао се под турском влашћу. У недостатку сопствених државних установа, Срби су свој идентитет везали за православну цркву, оличену у Пећкој патријаршији. Између 16. и 18. века, у српским земљама је избио низ устанака против турских власти, од којих је најзначајнији био Банатски устанак из 1594. године.

Од краја 17. века, око контроле над српским земљама сукобљавају се Османско царство и Хабзбуршка монархија. Граница између ових држава се до краја 18. века усталила на Дунаву и Сави. Током хабзбуршке власти, формиран је низ хабзбуршких административних области које су настањивали Срби: Војна крајина (постојала до 1882), Краљевина Славонија (1699—1868), Краљевина Србија (1718—1739), Краљевина Босна (1718—1739), Тамишки Банат (1718—1778), Српска Војводина (1848—1849), Војводство Србија и Тамишки Банат (1849—1860) и Босна и Херцеговина (1878—1918). Незадовољан укидањем једног дела Војне крајине, део Срба се иселио из Хабзбуршке монархије у Руску империју, где су за њих формиране засебне области: Нова Србија (1752—1764) и Славеносрбија (1753—1764).

  • Етничко подручје Срба и Јужних Словена у Панонској низији између 16. и 18. века (према Јовану Цвијићу и др Душану Ј. Поповићу)

  • Српска насеља у Банату 1743. године

Карађорђе Петровић, вожд Првог српског устанка

У српским земљама које су остале под турском влашћу наставио се отпор српског народа према таквом државно-политичком стању. Године 1788. јужно од Саве и Дунава формирана је краткотрајна Кочина крајина, да би, потом, избијањем Првог српског устанка 1804. године била формирана Карађорђева Србија, а потом, након Другог српског устанка, Кнежевина Србија, која је имала аутономију у оквиру Османског царства. Крајем 17. века, директне османске власти ослободила се и Црна Гора, а и Срби муслимани из Босне су покушали да се ослободе османске власти, формиравши фактички самосталну Босну (1831—1833). Потпуна независност Србије и Црне Горе призната је 1878. године. Србија је 1882. године проглашена краљевином, док је проглашење Краљевине Црне Горе уследило 1910. године. Србија и Црна Гора су у Балканским ратовима 1912—1913. године прошириле своју територију, а у овом периоду потпуно престаје османска власт у српским земљама. Током Првог светског рата, Србију и Црну Гору су окупирале војне снаге Централних сила.

Покушај аустроугарских власти да на место својих војноспособних људи у окупационој управи у Србији доведе своје грађане Србе није успео, јер Срби нису пристајали да буду окупатори својим сународницима.[64]

Сем што су чиниле злочине над затеченим становништвом у Гувернману „Србија“, аустроугарске окупационе власти су га и интернирале. Срби су интернирани што појединачно, што групно, што масовно, али се у науци обично говори о четири главна таласа:[65]

  • Први талас је уследио непосредно по уласку аустроугарске војске у Србију (крајем 1915). Тада је интернирано око 20 — 25 хиљада људи.
  • Други талас је уследио после укључивања Румуније у рат на страни савезника (крај лета и почетак јесени 1916). Тада је била издата наредба да се похватају не само сви војноспособни мушкарци од 17 до 50 година и бивши војници који су избегли заробљеништво и интернацију, него и сви политички сумњиви без обзира на пол, старост и пребивалиште. Процењује се да је до краја септембра било похватано и интернирано у логоре ван Србије око 8.500 људи, а до почетка новембра 16.500 лица.
  • Трећи талас је уследио после Топличког устанка (у пролеће 1917). Тада су интерниране све комите које су се предале окупационим властима, као и сви они за које се сумњало да су им помагали.
  • Четврти талас је започет пробојем Солунског фронта у јесен 1918. године, али је био најслабији.

Савремено доба

Краљ Александар Ујединитељ

Поразом Централних сила у рату 1918. године, Србија и Црна Гора су ослобођене окупације. У процесу југословенског уједињења, Србији се присаједињују Црна Гора и Војводина, а потом се тако проширена Србија уједињује са новоформираном Државом Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, касније названо Југославијом. Срби су своју државност унели у нову југословенску државу, у чијим границама се нашла огромна већина српског народа.

До окончања Првог светског рата Срби су имали шест посебних црквених организација:[66]

  • Београдску митрополију у Краљевини Србији, са пет епархија
  • Карловачку митрополију, са седам епархија
  • Црногорско-приморску митрополију, са три епархије
  • Српску цркву у Босни и Херцеговини, са четири епархије
  • Далматинску црквену област, са две епархије
  • Црквену област у Старој Србији и Македонији, са шест епархија

Будући да су стварањем Краљевине СХС разбијене баријере које су вековима раздвајале српске црквене општине једне од других, на дневни ред се поставило питање васпостављања јединствене СПЦ. Краљевина СХС је, после дугих преговора које је водила са Васељенском патријаршијом, успела да се избори за признање СПЦ, тако да је 12. септембра 1920. године, на Архијерејском сабору одржаном у Саборној цркви у Сремским Карловцима донета одлука о васпостављању Српске патријаршије.[67]

У процесу решавања хрватског питања у Југославији, формирана је 1939. године Бановина Хрватска. У њеном саставу су се, поред срезова са хрватском већином, нашли и неки срезови са српском већином.

Мапа подручја на територији окупиране Југославије на којем су окупатори и њихови квислинзи (пре свега усташе и балисти) починили геноцид над Србима и припадницима других народа у току Другог светског рата
Удео Срба у СФРЈ по насељима 1981. године

Окупацијом и поделом Југославије од стране Сила Осовине 1941. године, Срби су као народ дошли у веома тежак положај. Иако су окупатори формално омогућили постојање неког облика српске државности у виду Недићеве Србије и Црне Горе, ове земље су се фактички нашле под влашћу окупационих режима, који су угњетавали српски народ и над њим чинили геноцид. Велики делови окупиране Југославије ушли су у састав такозване Независне Државе Хрватске (НДХ), којој су, поред већински српских срезова Бановине Хрватске били додати цела Босна и Херцеговина и цео Срем. Срби у НДХ су се нашли изложени прогону, протеривању, насилном покрштавању и геноциду. Геноцид над Србима су такође чинили и мађарски, албански и бугарски окупатори, који су окупирали пограничне делове Југославије.

Након војног пораза Сила Осовине и завршетка окупације, Југославија је обновљена, али као социјалистичка федерација састављена од 6 република. Подручја настањена Србима су административним границама била подељена између 5 од ових 6 република. Поред тога, проглашена су три нова југословенска народа (Црногорци, Муслимани, Македонци), у чији су састав ушли делови српског народа. Иако су након Другог светског рата Срби у Босни и Херцеговини били најбројнији народ, од пописа 1971. године су у овој републици најбројнији били Муслимани. У Србији су формиране две аутономне покрајине, Војводина и Косово и Метохија, а овом другом су углавном управљали Албанци. Срби су били признати као конститутивни народ у Хрватској и Босни и Херцеговини, али су се многи припадници српског народа из Хрватске, Босне и Херцеговине и са Косова и Метохије селили у Ужу Србију и Војводину. Ове миграције су имале делом економски, а делом национални карактер.[тражи се извор од 08. 2015.]

У време распада Југославије почетком 1990-их, Срби у Хрватској и Босни и Херцеговини су формирали неколико српских аутономних области, чијим уједињавањем су створене две републике — Република Српска Крајина и Република Српска. Ове српске државе формиране су као одговор на политику издвајања Хрватске и Босне и Херцеговине из Југославије. На крају рата у Хрватској 1995. године, Република Српска Крајина је војно поражена од стране Хрватске војске, а Срби са тих простора су већином протерани. Исте године, Дејтонски споразум је окончао рат у БиХ и признао Републику Српску као један од два ентитета у саставу БиХ. Након НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. године, Косово и Метохију су заузеле трупе НАТО пакта, а један део Срба је напустио те просторе. 2006. године Србија и Црна Гора раскидају своју државну заједницу и постају независне државе, а 2008. године се на територији Косова и Метохије проглашава независна Република Косово, коју Србија није признала.

Језик

Штокавски поддијалекти
За више информација погледајте: Српски језик

Срби говоре српским језиком, који припада словенској групи индоевропске породице језика. Српски језик је службени језик Србије и један од три службена језика Босне и Херцеговине (уз бошњачки и хрватски; сва три језика су готово истоветна). Такође је, уз албански, један од два службена језика самопроглашене Републике Косово, коју Србија не признаје. У Црној Гори је српски главни говорни језик, иако нема службени статус на нивоу државе (службени језик у Црној Гори је црногорски, који је такође истоветан српском језику).

Стандардни српски језик базиран је на штокавским јужнословенским говорима, а подељен је на два главна наречја — екавско и ијекавско. Екавско говорно подручје је даље подељено на неколико дијалеката: шумадијско-војвођански, смедеревско-вршачки, косовско-ресавски, призренско-јужноморавски, сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички. Ијекавско говорно подручје је подељено на источнохерцеговачки, источнобосански и зетско-јужносанџачки дијалекат. Поред тога, постоје и икавски и славонски говори, који су заступљени код популација које су у прошлости у делу литературе означаване као Срби католици. У контакту са ромским језиком, на бази српског је настао ромско-српски језик, којим говори део ромске популације у Србији.

Религија

Храм Светог Саве у Београду, највећи српски православни храм, највећи православни храм на Балкану и по површини и запремини највећа православна црква на свету

Већина Срба су верници Српске православне цркве. Поред тога, међу Србима има и протестаната, атеиста и агностика, а у мањој мери и муслимана и католика. Број Срба муслимана и Срба католика је у прошлости био већи, али се припадници ових вероисповести српског порекла данас по националности углавном изјашњавају као Бошњаци и Хрвати. Међу православним Србима има како истинских верника, тако и оних који на религију више гледају као на део своје породичне традиције, него као на систем вредности по којем живе.

Српска православна црква је присутна како на традиционалним српским етничким просторима, тако и у српској дијаспори. Поред Срба, део верника Српске православне цркве чине и припадници других етничких група — Црногорци, Роми, Власи, Македонци итд.

Популација

Овај чланак је део серије о
Србима
Serbian Cross.svg
Главни чланци: Демографска историја Срба и Српска дијаспора
Подручја која настањују Срби

Највећи број Срба живи у Србији (5.900.000). Други већи део Срба живи у Босни и Херцеговини (1.300.000), где представљају конститутивни народ (Срби су највише сконцентрисани у Републици Српској, једном од два ентитета у БиХ). Значајан број Срба живи и у Црној Гори (178.000) и Хрватској (186.000). Мањи број Срба такође живи у Републици Македонији, Словенији, Румунији, Албанији, Бугарској и Мађарској.

Велики број Срба живи у дијаспори (туђини), првенствено у Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Сједињеним Америчким Државама, Француској, Шведској, Турској, Аргентини, Канади и Аустралији.

Према Републичком заводу за статистику и попису који је урадила та институција 2011. године, највеће урбане популације Срба у Србији налазе се у Београду (1.417.187), Новом Саду (269.117), Нишу (243.381) и Крагујевцу (172.052).

У иностранству се највећа српска популација може наћи у северној Америци (Чикаго и делови Илиноиса, заједно са Торонтом и јужним Онтариом).

Срби чине око две трећине популације Србије, односно око 6,3 милиона становника. Још 2,2 милиона Срба живи у околним државама Балкана. Број Срба у туђини (дијаспори) је непознат, али се претпоставља да их има негде између 4 и 5 милиона, укључујући и људе српског порекла. Укупан број Срба се креће од 12 до 13 милиона, што зависи и од броја људи у дијаспори.

  • Срби у Србији по општинама 2011. године

  • Срби у БИХ по општинама 2006. године

  • Срби у Црној Гори по општинама 2011. године

  • Срби у Хрватској по општинама 2011. године

  • Срби у Републици Македонији 2002. године

  • Срби у Румунији 2002. године

Познати Срби

Главни чланак: Списак познатих Срба

Напомене

  1. ↑ Порфирогенит користи облике Σέρωλος (Сервлос) и Σέρβλοι (Сервлои) који одговарају облицима Срьблинь/Срьбьль и Срьблѥмь из каснијих српских извора.[40]
  2. ↑ За Србе се могу везати и топоними Сервохори (Σερβοχωρι) и Серви (Σερβη) који се налазе на 38 односно 44 км од Сервије, као и село Срб у Лици и Гордосервон у Битинији.[43]
  3. ↑ Наиме, досељавање Словена на Балкан било је праћено разарањем Сингидунума (Београд), Виминацијума (Костолац), Наисуса (Ниш) и Сердике (Софија), Еноне (Нин), Скардоне (Скрадин), Салоне (Солин), Нароне (Вид код Метковића), Делминијума (Дувно), Епидавра (Цавтат), Ризинијума (Рисан) и Доклеје (код Подгорице)
  4. ↑ Типичан пример за симбиозу је Дубровник, који је настао спајањем романског насеља Рагуза и словенског насеља Дубрава.
  5. ↑ Живковић је упоредном анализом списа „О народима“ и „О покрштавању Бавараца и Карантанаца“ уочио низ сличности у њиховом излагању, између осталог и у оним деловима где се говори о покрштавању Срба и Хрвата односно Бавараца и Карантанца. То га је упутило на закључак да је Порфирогенитова прича о покрштавању Срба заснована на неком изгубљеном извору (тзв. спис „О покрштавању Хрвата и Срба“) чији аутор је, следећи образац излагања списа „О покрштавању Бавараца и Карантанаца“, измислио да су Срби примили хришћанство од римских свештеника.[50]

Референце

  1. ↑ rs.one.un.org
  2. ↑ web.archive.org
  3. ↑ Попис становништва из 2011. године, Приступљено 25. 4. 2013.
  4. ↑ COMMUNITY PROFILE: SERB COMMUNITY ecmikosovo.org (енглески)
  5. ↑ „1996 population census in Bosnia and Herzegovina”. 
  6. ↑ „CIA - The World Factbook - Bosnia and Herzegovina”. 
  7. ↑ 7,0 7,1 7,2 Migration profile of the Republic of Serbia kirs.gov.rs
  8. ↑ 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 8,5 8,6 8,7 Дијаспора може да промени Србију politika.rs
  9. ↑ „Srbi u Nemačkoj | Srbi u Njemačkoj | Zentralrat der Serben in Deutschland”. zentralrat-der-serben.de. Приступљено 30. 8. 2015. 
  10. ↑ „Vesti online - Srpski informativni portal”. vesti-online.com. Приступљено 30. 8. 2015. 
  11. ↑ Serben-Demo eskaliert in Wien, Приступљено 25. 4. 2013.
  12. ↑ Сваки други Србин живи изван Србије novosti.rs
  13. ↑ „Erstmals über eine Million EU- und EFTA Angehörige in der Schweiz”. Neue Zürcher Zeitung. 14. Oktober 2008. 
  14. ↑ STANOVNIŠTVO PREMA NARODNOSTI – DETALJNA KLASIFIKACIJA – POPIS 2011., Приступљено 25. 4. 2013.
  15. ↑ (Завод за статистику Црне Горе), Приступљено 25. 4. 2013.
  16. ↑ Ministère des Affaires étrangères: title=Présentation de la République de Serbie, Приступљено 25. 4. 2013.
  17. ↑ Nordstrom. стр. 353. (Serbia and Iran as top two countries in terms of immigration beside "Other Nordic Countries", based on Nordic Council of Ministers Yearbook of Nordic Statistics, 1996, 46—47)
  18. ↑ Српски Савет велике Британије: [1], Приступљено 25. 4. 2013.
  19. ↑ http://www.gks.ru/free_doc/new_site/perepis2010/croc/Documents/Vol4/pub-04-01.pdf
  20. ↑ Serbian | Ethnologue
  21. ↑ http://www.iom.hu/PDF/migration_profiles2008/Serbia_Profile2008.pdf
  22. ↑ Population by ethnic affiliation, Slovenia, Census 1953, 1961, 1971, 1981, 1991 and 2002
  23. ↑ Државен завод за статистика: Попис на населението, домаќинствата и становите во Република Македонија, 2002: Дефинитивни податоци (PDF)
  24. ↑ ALBANIJA ETNIČKI ČISTI SRBE: Iščezlo 100.000 ljudi pokrštavanjem, kao što su to radile ustaše u NDH! | Telegraf – Najnovije vesti
  25. ↑ Из удаљене Аргентине novinar.de
  26. ↑ Agenţia Naţionala pentru Intreprinderi Mici si Mijlocii: Recensamânt România 2002, Приступљено 25. 4. 2013.
  27. ↑ Суседи броје Србе novosti.rs
  28. ↑ Srpska Dijaspora | Susedne zemlje | Srba u Mađarskoj tri puta više
  29. ↑ Minifacts about Norway 2012, Приступљено 25. 4. 2013.
  30. ↑ „Statistiques - 01.06.2008”. Government of Luxembourg. 
  31. ↑ ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ СА СРБИМА У БРАТИСЛАВИ
  32. ↑ Славка Драшковић: Многа питања Срба у Црној Гори нерешена
  33. ↑ 33,0 33,1 The Spread of the Slaves, by Henry Hoyle Howorth, Journal of the Anthropological Institute, 1878
  34. ↑ Our forefathers, Google Book
  35. ↑ Istorija Srba, ch. 5: "Slovenska plemena i njihova kultura"
  36. ↑ Ћирковић (2004). стр. 13.
  37. ↑ De Administrando Imperio
  38. ↑ Vasmer 1955, стр. 611—12.
  39. ↑ Живковић (2013). стр. 3.
  40. ↑ 40,0 40,1 Живковић (2013). стр. 95.
  41. ↑ Живковић (2013). стр. 96.
  42. ↑ Sedov (2013). стр. 459.
  43. ↑ Ћирковић 1981, стр. 144; Живковић 2013, стр. 97–98.
  44. ↑ Sedov; Живковић 2013, стр. 97–101.
  45. ↑ Ковачевић 1967, стр. 307–11.
  46. ↑ Будимир & Флашар 1963, стр. 3–4; Ивић 1998, стр. 9–10.
  47. ↑ Ковачевић 1967, стр. 310–11.
  48. ↑ Ферјанчић 1959, стр. 48–49; Живковић 2013, стр. 103.
  49. ↑ Ћирковић (1981). стр. 152.
  50. ↑ Живковић (2013). стр. 103–107.
  51. ↑ Ћирковић (1981). стр. 152–53.
  52. ↑ Ћирковић (1981). стр. 153.
  53. ↑ Ћирковић 1981, стр. 147; Sedov 2013, стр. 460–61.
  54. ↑ Први сукоби Срба и Турака - Политикин забавник, Приступљено 25. 4. 2013.
  55. ↑ Јиречек 1981, стр. 67; Ћирковић 1981, стр. 145; Ћирковић 1995, стр. 15; Живковић 2013, стр. 115–126.
  56. ↑ Ферјанчић 1959, стр. 63–64.
  57. ↑ Наумов 1982, стр. 190; Sedov 2013, стр. 461; Ћирковић 1995, стр. 15.
  58. ↑ Наумов 1982, стр. 190–91.
  59. ↑ Ферлуга 1966, стр. 117, 156—162, 210—13; Наумов 1982, стр. 191.
  60. ↑ Благојевић 1999, стр. 167; Благојевић & Медаковић 2000, стр. 169; Благојевић 2004, стр. 81.
  61. ↑ Живковић, Петровић & Узелац 2013, стр. 122.
  62. ↑ Ћирковић 2004, стр. 106; Ћирковић 2008, стр. 6, 11.
  63. ↑ Живковић, Петровић & Узелац 2013, стр. 122, 163—64, 175.
  64. ↑ Крестић (2013). стр. 484.
  65. ↑ Митровић (1983). стр. 156—58.
  66. ↑ Глигоријевић (1997). стр. 7.
  67. ↑ Глигоријевић (1997). стр. 10–12.

Извори

  • Други, Данило (1988). Мак Данијел, Гордон; Петровић, Дамњан, ур. Животи краљева и архиепископа српских. Службе. Београд. 
  • Живковић, Тибор (2013). De Conversione Croatorum et Serborum. Изгубљени извор Константина Порфирогенита. Београд. 
  • Живковић, Тибор; Петровић, Владета; Узелац, Александар (2013). Anonymi Descriptio Europae Оrientalis = Анонимов опис Источне Европе. Београд. 
  • Ферјанчић, Божидар (1959). Византијски извори за историју народа Југославије. 1. Београд. 
  • Ферлуга, Јован (1966). Византијски извори за историју народа Југославије. 3. Београд. 

Литература

  • Батаковић, Душан (2000). Нова историја српског народа. Београд. 
  • Благојевић, Милош (1991). „Српско краљевство и „државе“ у делу Данила II”. Архиепископ Данило II и његово доба. Међународни научни скуп поводом 650 година од смрти децембар 1987. 
  • Благојевић, Милош (1999). „Држава”. Лексикон српског средњег века. Београд. стр. 165—69. 
  • Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ. 
  • Благојевић, Милош (2004). Немањићи и Лазаревићи и српска средњовековна државности. Београд. 
  • Будимир, Милан; Флашар, Мирон (1963). Преглед римске књижевности. Београд. 
  • Ивић, Павле (1998). Преглед историје српског језика. Сремски Карловци-Нови Сад. 
  • Јанковић, Милица; Ђорђе, Јанковић (1990). Словени у југословенском Подунављу. Београд. 
  • Ковачевић, Јован (1967). Историја Црне Горе. I. Титоград. 
  • Јиречек, Константин (1981). Историја Срба. I. Београд. 
  • Крестић, Василије (2013). Срби у Угарској 1790–1918. Нови Сад. 
  • Митровић, Андреј (1983). „Надрастање пораза и подела”. Историја српског народа. књ. 6, св. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 107—254. 
  • Наумов, Е. П. (1982). „Формирование этнического самосознания древнесербской народности”. Развитие этнического самосознания славянских народов в эпоху раннего средневековья. Москва. 
  • Sedov, Valentin Vasiljevič (2013). Sloveni u ranom srednjem veku. Novi Sad. 
  • Ћирковић, Сима (1964). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга. 
  • Ћирковић, Сима (1981). „Образовање српске државе”. Историја српског народа. I. Београд. стр. 141—155. 
  • Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium. 
  • Ћирковић, Сима (2007). „О једној српско-угарској алијанси”. Зборник радова Византолошког института. 44: 13—26. 
  • Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа. 
  • Ћирковић, Сима (2008). „Земља Мачва и град Мачва”. Прилози за књижевност и језик, историју и фолклор. 74: 3—20. 
  • Vasmer, Max (1955). „серб”. Russisches etymologisches Worterbuch. Bd. 2: L-Ssuda. Heidelberg. стр. 611—12. 

Спољашње везе

Више информација на тему
Срби
пронађите на Википедијиним сестринским пројектима:
Претражите Оставу Медији на Остави
Претражите Викивести Вести на Викивестима
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Срби&oldid=12362562“