Oktobar je bio mesec horora, kako priliči i dolikuje, i za to se pobrinuo The Halloween Horror Bundle, koji je ponudio osam aktuelnijih horor naslova za vrlu razumnu cenu. I naravno, kako to već bude sa kupovinom na veliko, bilo je tu za svakog ponešto, mada priznajem da sam za sebe našla ipak malko manje nego što sam se nadala. Sve u svemu, ovogodišnju Noć Veštica su mi uglavnom zadovoljavajuće garnirala dva naslova iz HHB paketa: Weston Ochse, sa njegovim ultrapalpičnim Blaze of Glory, i Douglas Clegg sa tri novelete objedinjene pod naslovom Coming of Age.

Blaze of Glory ima prilično zanimljivu istoriju koja uvelike objašnjava njegovu raskalašenu i na momente zdravo urnebesnu filmičnost - Weston Ochse je po svojoj prilično zapaženoj ranijoj noveleti Once upon the End napravio scenario za B Monster Movie na tragu Tremorsa. Scenario je doživeo tragikomičnu sudbinu koju Ochse skoro pa dirljivo saopštava u pogovoru za roman, što je već samo po sebi zanimljiv tračeraj iz, kako to sam Ochse naziva, "secretive cloak-and-dagger nature of the individual production companies", u ovom slučaju predstavljenom kompanijom Amen Ra (Wesley Snipes). Tragična sudbina tog scenarija rezultovala je ovim romanom, a sam Ochse tvrdi da je usput poneo kući i nekoliko vrednih zapažanja po pitanju šta ne raditi i o čemu ne pričati u drobilici holivudske mašinerije.

Blaze of Glory u svom apokaliptičnom setingu nudi paletu krajnje živopisnih protagonista - đubretara, prodavca polovnih automobila, prostitutke, babe ovisne o kraku - koji proživljavaju smak sveta za koji su zaslužni… pa eto, vrlo zubati crvi, u raznim oblicima i dimenzijama, od ogromnih koji gutaju solitere, pa do krajnje sićušnih, koji jedu ljude, i to bez njihovog znanja. Za pristojnu horor-komediju skoro pa da i ne treba više od toga, a ako i zatreba, Blaze of Glory nudi i dodatne bisere retkih načina kojima se ljudi mogu crvima suprostaviti: dovoljno je pomenuti samo slanu vodu i temu iz filma Rocky pa da se dimenzije urnebesa u ovom romanu donekle naslute.

Coming of Age Douglasa Clegga je odabran da udari kontru silnoj parodiji horora kakvu je obezbedio Blaze of Glory, ali alas, izgleda da je to lakše očekivati negoli i dobiti. Clegg je svakako jedan od horor pisaca od kojih se nešto takvo moglo očekivati, još tamo od njegove I Am Infinite; I Contain Multitudes ali, istini za volju, Coming of Age to dokazuje samo u odličnoj prvoj noveleti Purity. Cleggov opus sve više preplavljuju nehotične žanrovske parodije u formatu teen angst natprirodnih bezvezarija i to variranje kvaliteta Cleggove proze ostaće mi večita misterija, baš koliko i njegovo insistiranje na pristupima koji mu maltene obećavaju infantilnu inferiornost. Moguće da je u pitanju podilaženje publici iz čisto ekonomskih razloga, i nije da nemam razumevanja, ali ipak! postoje i limiti za ugađanja autoru od strane publike, i ja se opasno bližim svome, jer otkrivam da mi postaje sve napornije pamtiti i ceniti Clegga po impresivnim ali i vrlo retkim blistanjima u domenu psihološkog horora.

Lidija Beatović

Prvi dodir sa ovim mladim Podgoričkim triom sam imao čitajući intervju koji su dali za www.mulj.net pola mjeseca prije izlaska ovog njihovog prvog snimljenog izdanja. Odmah sam primjetio da ljudi zdravo razmišljaju i jasno iznose svoje ideje i stavove. Prvi utisak je bio jako prijatan. Cijenim iskrenost i mišljenja sam da čovjek treba da njeguje svoje kućno vaspitanje i cjelokupno svoje ophođenje, da je odmjeren u svom ponašanju i razgovoru sa drugima. Između raznih pitanja i odgovora sam primjetio jednu rečenicu: „Nije toliko problem u kreativnosti koliko u autentičnosti…”. Odmah mi je razgovor postao mnogo interesantniji jer dijelim njihovo mišljenje. Na Crnogorskoj sceni ima sasvim dovoljno kreativnih osoba i timova ljudi, ali originalnost mnogima i dalje izmiče.

Stil Freedoma je moderni američki hard rock, u pravcu bendova poput Velvet Revolver, ali bez priklanjanja mainstream uticajima, iliti bez peglavih refrena i za američke bendove uobičajene audio ukrase i karakterističan klaustrofobičan zvuk. Sasvim suprotno, bend baš očigledno forsira originalne i čiste rokenrol uticaje isprepletene sa koktelom drugih. Primjera radi pjesma "Rather be dead" mi je bila veliko iznenađenje. Počinje lagano, skoro melanholično i nakon skoro tri minuta sam mislio da je ovo još jedan od onih tzv. Americana bendova, da bi naglo u potpunosti promijeniti atmosferu sa praštećom distorzijom i odličnim debelim ritmom. Kao grom iz vedra neba i otkrovenje. Oči su mi bile širom otvorene, uši zakucane za zvučnike. Kombinacija stilova je vrlo interesantna i ne toliko česta, što jasno pokazuje da bend bez problema i barata i razumije različite pravce u rokenrolu i metalu. Sigurno najupečatljiviji primjer je pjesma „Hurricane“ gdje u 5 minuta i 23 sekunde možete čuti sve ono o čemu sam vam govorio komprimovano u jednoj pjesmi. Nemoguće? Nespojivo? Poslušajte prije nego donesete svoj sud.

Često nabasam na bendove sličnog usmjerenja. Ima ih mnogo, i ima mnogo ideja, i ima mnogo interesantnih pojedinosti, ali većinom se na ovakav ili onakav način priklanjaju mainstreamu. Ili je produkcija opterećena (ovo je kao rak rana), ili su kompozicije pretjerano mekane, ili jednostavno bendovi nemaju šlifa da razrade očigledno dobru ideju. Mnogo je sličnih bendova ali što najviše bode oči je da su slušani i da imaju ogroman broj fanova, i pored činjenice da su potpuni prosjek. Nažalost, što publika želi, to publika i dobije. Zato sam neizmjerno sretan kada čujem bend koji ne njeguje ništa od gore napomenutog već misli svojom glavom, radi ono što im se sviđa, i još to rade jako dobro i posvećeno, i još ljudi zdravo razmišljaju (pročitajte intervju), i još su iz mog okruženja!… pa bilo bi nepristojno tražiti više. Jeste da su samo četiri pjesme u pitanju, ali dobar bend se namiriše vrlo brzo.

Ne oklijevajte nego idite na http://bucanpas.com/bucanpas/fonoteka/#/bend/48 i skinite besplatan EP. Mišljenja sam da su na dobrom putu i da samo hrabro nastave sa kopanjem i traženjem. Uspjeh i ogromna satisfakcija sigurno neće izmaći, a po mom skromnom mišljenju trebali bi pod hitno naći kanal da se njihova muzika predstavi publici van granica ne samo Balkana, već prevashodno da se predstave publici (ovim redosljedom) Japana i dalekog istoka, pa Evrope i tek onda Amerike. Pod hitno!

Nikola Franquelli

Play: Jedna od čari putovanja je što uvek možeš da budeš turista: nezainteresovani prolaznik koji sa kamerom telefona i mapom juri da nađe što više materijala za socijalne mreže na kojima će skupljati lajkove. Ili onaj „ulični hodač“ koji samo šeta i ispija gradove u hodu. Kada želim da se igram turizma, ja sam onaj drugi tip, pogotovo kad mi je u džepu poveliki singlić iz Malog Zvornika. Lajka je prethodnog dana bio u Šapcu i svirao je na glavnom šetalištu, pa sam po njegovoj preporuci ipak došao da obiđem ovo mesto, iako sam bio užasno tanak sa kintom. Rekao mi je da mu se čini da je bolje biti posetilac u Šapcu nego stvarno živeti tu, a ja sam mu odgovorio da je tako u celoj Srbiji, bolje je biti stranac, turista, gost, nego živeti u tim mestima kao po kazni.

Rewind: Rekao bih da od autobuskih stanica nema ružnijih objekata u Srbiji. U svakom gradu kroz koji sam prošao, grozio sam se pred drskom infrastrukturom koja je pravljena za autobuse, a ne i za putnike. Osim stanice u Nišu, koja se izdvaja po svom dizajnu i načinu na koji su smisleno iskoristili crvenu boju „Niš ekspresa“, sve druge stanice na kojima sam bio su istovetne: imaju samo po par klupa, kantu za đubre i kapiju kojom su ograđeni peroni. Šabačka autobuska stanica se izdvaja po svojoj rugobnosti, jer je čitav krug oko nje ružan koliko i ona – napušteni lokali, prljavi parking i betonski objekti bez namene. Posle Zvornika i Drine u koju sam se zaljubio, pomislio sam da bi najbolje bilo da odem pravo za Beograd, ali odlučio sam da prošetam po gradu i proverim taj jeftini smeštaj koji mi je preporučio Lajka.

Tamo gde je prenoćište 1000 dinara, koliko sam bio spreman da izdvojim, bilo je puno radnika koji su ulazili noseći stvari u plastičnim kesama. Kuvarica iz restorana, koji se nalazio u prizemlju smeštaja, rekla mi je da je danas sve puno i da je bolje da proverim u nekom hostelu u Pop Lukinoj. Tamo su apartmani oko 2500 dinara i prvo što me je službenik na recepciji pitao bilo je: „Da li ćete biti sami ili imate pratnju?“. Nisam ni razmišljao da bi bilo moguće da izađem u neki lokal i nađem sebi devojku, bio je četvrtak, a ja pomalo umoran od čitave turneje... Činilo mi se najboljim da se prošetam naokolo, a kako je bio dobar sunčan dan, pustio sam Artan Lili.

Forward: Lajka mi je ispričao da su ljudi bili vrlo ljubazni dok je svirao, a da mu je jedan momak rekao da od kada živi u Šapcu, nikada nije video uličnog svirača. Začudio sam se tome, jer dok sam šetao kroz pešačku zonu bilo mi je očigledno koliko je ovakav ambijent pogodan za basking. Kako je dobro biti turista kada imaš ovakav saundtrek, mislio sam dok koračajući u ritmu pesme „Ispod kože“, tako da se sve činilo neznatno sporijim, ali intezivnijim. Ono što gotivim kod Artan Lilija je što im muzika ima dobru vožnju, a tekstovi lakoću i sadržajnost, pa iako se čini da je to samo zabavna muzika za đuskanje, možete da osetite težinu i ideju koje njihove pesme nose. I možda je do muzike, a možda i do singlića, ali našao sam Šabac za jako lep grad, makar je to njegov centralni, turistički deo. Sa besplatnom mapom koju sam dobio u turističkom servisu u Gospodar Jevremovoj, sa šeširom na glavi i Artan Lilijem na ušima, prolazio sam kroz ulice bez ikakvog cilja. Na jednom mestu napravio sam fotografiju jeseni, na drugom sam našao odličan grafit. 

 

Fast forward: Seo sam u park da popušim cigaru. Pošto sam se dobro provozao u pesmi „A šta bi bilo da sam ja“, nakon što sam se deset minuta divio spomeniku u dvorištu crkve, a onda i lepoti gradske biblioteke (u koju nisam otišao), i pošto su me isterali iz muzeja jer je bio kraj radnog vremena, odlučio sam se da je najbolje da ispušim pljugu, iskuliram malo i odem na busku. Na klupi pored sedela je devojka sa alkicom na nosu. Osmehnuo sam joj se i zatražio joj upaljač. Pitala me je da li sam stranac. Zar je tako očigledno? To je zbog šešira, rekla mi je. Nikada nisam videla nekog mladog u Šapcu da nosi šešir. Rekao sam joj da Šabac znam samo po Goblinima, a ona je odvratila da mora da sam makar čuo za Lazu Lazarevića. Setio sam se njegovog spomenika na glavnom šetalištu, upakovanom u kutiju od pleksiglasa, poput ogromne lutke u izlogu. Učinilo joj se da je na bedžu koji sam nosio logo Artan Lilija (ne znam što, uopšte ne liče), a meni je to bio znak, pa sam se predstavio, seo pored nje i uljudno skinuo šešir.

Pause: Neka ostane kadar nas dvoje za šankom, narukvice koja se presijava na svetlu i njene gole ruke koja se činila još bleđom. Neka ostane priznanje da je onaj hostel prvo na šta sam pomislio kada mi je rekla da ne može da spava jer joj je ćale bolestan i da joj treba nešto da skrene misli. Nikada nisam bio ni sa jednom crvenokosom i celo veče sam je zvao Džindžerka, a ona je skupljala kosu u rep, pa je opet puštala niz lice i tako u nedogled. U kafiću je išla neka stvar od Šade, a ona mi je rekla za svog dečka u Beču i kako je ova pesma podseća na njega, a ja sam prećutao kako imam devojku u Španiji i koliko je volela pesmu „Džoni“ od Artan Lilija, mada nije razumela ni reč. Jebene su veze na daljinu, rekao sam joj kao komentar na ono što mi je ispričala o svojoj situaciji. Sve veze su veze na daljinu, odgovorila je i tad sam zaželeo da je poljubim. Gledala je u vrh zapaljene cigarete, kosa joj je bila zadenuta za uvo na kojem su se presijavali pirsinzi i da sam mogao, fotografisao bih taj trenutak za ram u mojoj studentskoj sobi.

Record: Šetali smo posle toga, razgovarali o poslu, studiranju, životu u Srbiji i onoj „odbrani Šapca“ koja se desila tokom poplava, ali najviše smo razgovarali o muzici. Poslednji autobus je već odavno otišao za Beograd, ali vredelo je, jer smo oboje uživali u bezazlenom flertu i trenutnoj, iskrenoj bliskosti koju smo osećali. Na rastanku smo se ovlaš poljubili i svako je otišao na svoju stranu. Koračao sam ka hostelu i sabirao pare koje ću dati za prenoćište. Pevao sam „Vidiš li nestaće sve ako sad stanemo tu...“.

Andrea Kane

Kada se prošle godine pojavio singl „Lords of Summer“, nisam bio preterano oduševljen. Posle „Death Magnetic“ sam očekivao da nastave u sličnom maniru, a ne da pokušavaju da ožive svoj stari trešerski zvuk. Isto tako, šest godina neizbacivanja novog materijala nije trebalo prekidati objavljivanjem singla osrednjeg kvaliteta. I onda, najava novog singla „Hardwired“ koji iako je podelio publiku, ipak je nailazio mahom na hvalospeve. Ni ta pesma me nije oduševila jer mi je delovala kao još jedan pokušaj da se bend vrati starom zvuku, i to ne baš zanimljiv pokušaj. Nisam gajio nikakva očekivanja, što se pokazalo kao dobra odluka.

Odličan potez benda je objavljivanje još dva singla u relativno kratkom roku: „Moth Into Flame“ i „Atlas, Rise“. Iako su obe pesme odlične, prva me je oduševila. Mnogo bolja i konkretnija od „Hardwired“, nenametljiva pre svega, lišena jurenja za onim što je trenutno aktuelno. Sa druge strane, „Atlas, Rise“ bi se odlično uklopila uz „Beyond Magnetic“, mini album koji sačinjavaju četiri nesikorišćene pesme sa prethodnog izdanja. Zaista deluje kao da je nastajala u tom periodu, što nikako nije otežavajuća okolnost. Naprotiv – bendu je bio preko potreban novi identitet, žestoko uzdrman albumom „St. Anger“ (mnogi bi rekli i „Load/Reload“ dvojcem), a „Death Magnetic“ im je to omogućio. A, onda...

Zahvaljujući blagodetima interneta, mp3 visokog kvaliteta se pojavio po torrent i file sharing sajtovima, te je „Hardwired... to Self-Destruct“ imao premijeru pre premijere. Već posle prvog slušanja sam imao zaključak koji su mi naredna dva preslušavanja samo potvrdila: novi album je nešto kao „Load & Reload“ u „Death Magnetic“ ruhu, samo sa dužim pesmama. To „samo“ je najveći problem od svega, jer članovi benda kao da nisu ništa naučili od 2003. godine, a to je prosta stvar: apsolutno nije potrebno produžavati pesmu pošto-poto i time je razvodnjavati. I na prethodna dva „Magnetica“ su imali taj problem: neke numere su bile duže više nego što treba, taman toliko da počne da se gubi nit. Jasno je da su ti „mini epovi“ bili zaštitni znak na prva četiri albuma, ali to je bilo tada, bili su svežiji i nisu imali potrebu da pokušavaju da budu „dobra, stara Metalika“ kao što sada pokušavaju. No, ruku na srce, dok god umeju da naprave barem jedan rif koji raspameti slušaoca – dobro je.

Dakle, prva tri singla su opravdala očekivanje. A, šta je sa ostatkom albuma? Pa, i dalje sam podeljen oko nekih pesama. „Now That We're Dead“ i „Dream No More“ su nagoveštaj toga kako bi, na primer, „Slither“ sa „Reloada“ danas zvučao. Obe numere imaju taj mračnjački hard rock šmek koji je krasio muziku benda sredinom devedesetih. Možda mi se baš zbog toga i sviđaju, jer daju na znanje ljudima da su i tada, pre 20 godina, snimili „metaliziranija“ izdanja, ali im je trip bio da rade to što su radili. Moglo im se, realno. Samo poslušajte osnovne rifove, nosioce, solaže, harmonije, način pevanja – sve nabrojano govori da je to i dalje isti bend koji nije želeo da napravi drugi deo „Crnog albuma“.

U jednom komentaru sam napisao da je „Halo On Fire“ nesuđeni „Unforgiven IV“ i da bi mogao da se bez ikakvog problema nađe kao naslovna numera nekog filma iz serijala o „Džejmsu Bondu“. Da je upola kraća, tvrdim da bi mogla da bude zvučni nosilac bilo kog holivudskog blokbastera. Istina je da je „Halo On Fire“ mnogo sličnija pesmi „The Day That Never Comes“, te deluje kao da se tematski nadovezuje na nju. To nije loše, daleko od toga, ali je 8 i kusur minuta stvarno previše – barem 90 sekundi je toliko razvodnjilo ovu numeru i oduzelo joj efektnost. Ipak, moram priznati da je odlična za zatvaranje prvog dela albuma.

Drugi deo (disk broj 2) otvara „Confusion“ koja je na mene ostavila utisak kao da je dete pesama „The Outlaw Torn“ i „Judas Kiss“. Konfuzno, zar ne? Deluje kao da je nekoliko dobrih, neiskorišćenih rifova i solidnih solažica koji su se vukli tokom snimanja sakupljeno i sklopljeno, čisto da se ne bace. Nije loša numera, ali sasvim sigurno nije ni vanserijska. Posle nje ide „Manunkind“ iliti „produženi Poor Twisted Me za 21. vek“. Definitivno najslabija pesma na albumu – ništa više do najobičnijeg filera. OK da se nalazi na „b“ strani nekog singla, ali ovako...

„Here Comes Revenge“ je trešerskije naličje „Thorn Within-a“ i ništa sem toga. Solidna pesma, dva i po do tri minuta duža nego što bi trebalo da bude. „Am I Savage?“ je takođe jedna od onih pesama koje su tu samo da popune prostor na disku. Nije loša, čak me je u jednom trenutku asocirala na „Megadeth“, ali to svakako nije bilo dovoljno da popravi utisak. „Murder One“ je nešto kao varijacija prethodne numere, niti bolja, niti lošija – još jedan filer. Razočaranje ponuđenim na drugom disku je izvukla „Spit Out the Bones“. Ako je „Metallica“ nešto umela, to je onda efikasno zatvaranje albuma - čak i „St. Anger“ ima predobru pesmu na samom kraju („All Within My Hands“). Majstori su majstori, nema šta. Volim kada se na kraju izdanja nađe pesma koja nešto znači, koja ima posebnu energiju, ispunjenu silinom i tihim besom. Ne može jedan plus anulirati nekoliko minusa, ali može pružiti odgovarajuću utehu.

Sem toga što su neke pesme nepotrebno preduge, drugi najveći problem albuma je što na njemu ima previše numera. Da ih je četiri ili pet manje, ovo bi bilo odlično izdanje. Ovako je samo zagušeno viškom muzike u kojoj između početka i kraja ima previše lutanja. Pretpostavljam da je bend imao nameru da ispoštuje fanove sa dosta novog materijala - pored verzije sa dva diska, postoji i ona sa trećim, na kome će se naći „Lords of Summer“, tri obrade i nekoliko pesama snimljenih uživo. To možda i nije najbolje rešenje, ali je njima svakako najisplativije.

Ako zanemarim pesme koje nisu ostavile poseban utisak na mene, slobodno mogu reći da Džejms i kompanija još uvek nisu za staro gvožđe. Produkcija je na nivou, ideja je pregršt, kao i dobrih rifova i solaža. Vokali su takođe solidni, iako je itekako bilo „škripavih“ trenutaka. Sve u svemu, veoma mi je drago što ekipa i dalje gura i što je sposobna da objavi dobar materijal, čak iako im zalomi po koja slabija numera. Kranja ocena: 7/10.

Antonio Jovanović

Posle tri godine samostalnog sviranja, pevanja i eksperimentisanja mlada novosadska muzičarka Nađa Vračarić spremna je da podeli svoje prve studijske snimke sa širom publikom. Debitantski demo EP "Venus in Gemini" od 14. novembra dostupan je na bandcampu za besplatno preuzimanje, a mi vas pozivamo da hrabro uronite u jedan eteričan i divan svet u kojem se kao bitni uticaji naziru pesme St. Vincent, Eugenea McGuinnessa, Maca de Marca, Grizzly Bear, Anne Calvi,Sufjana Stevensa, Arcade Fire.

Četiri pesme čine "Venus in Gemini" - Saint, Drunk, Someone New i Venus in Gemini - a redovni posetioci Nađinih koncerata mogli su da ih čuju u različitim oblicima tokom poslednjih godina. Osnova je ista: hipnotični glas - koji se šeta između šapata, mantre i poljupca, pametni tekstovi i zanimljiva gitarska rešenja na mestima gde uglavnom svi pribegavaju istim trikovima.

Nađa kaže da je njen muzički idol već dugo St. Vincent i da je zbog nje dosta napredovala i u sviranju gitare i u pisanju tekstova. Što se filozofije tiče, tu je sve jasno: "Bitno je postati odlučna osoba što je pre moguće, pogotovo kada je ljubav u pitanju.Verujem u horoskop, pogrešne izbore i suštinsku želju da ta uverenja, kakva god da su, propratim dobrim instrumentalom."

Nađin muzički put je skroz "školski": upisala je muzičku školu sa osam godina, svirala klavir, pargodina kasnije počela je da svira gitaru, a u svom prvom bendu bila je do prvog razreda srednje škole. Posle toga je počela da piše pesme i ta strast nije je napustila do danas.

Tokom poslednjih godinu dana Nađa je bila specijalna gošća na brojnim turnejama i koncertima muzičarima sličnog senzibiliteta, od Dojo i Ti, preko Nine Romić, Ane Ćurčin, Žen, Ane Avramov, Lovely Quinces... a nastupila je i na EXITU 2016 - Future Shock bina, na Ambushu i festivalu Devet i mnogi drugim mestima gde su njeni nastupi bili zapamćeni, čak i u masi ljudi koju muzika uglavnom ne zanima.

Tokom 2017. godine Nađa planira da objavi i prvi dugosvirajući album, a sledećih nekoliko meseci posvetiće promociji EP- a "Venus in Gemini".

Skoro pa polusnežna subota obeležena je nesvakidašnjim (nesvakinoćnim?) nastupom benda za koji se ispostavilo da je pravo neotkriveno blago naše scene. Da ne bih psovala od oduševljenja, moraću svojski da se potrudim da dočaram pojavu koja se zove Popečitelji. Tri brata po muzici, dvojica po krvnom srodstvu, članovi su ovog benda, koji je nastao sada već davne 1999. godine. Nekome ko je živeo ispod kamena na drugom kontinentu ovaj bend je verovatno uspeo da promakne, ali na nagovor dobrog prijatelja, ovaj bend mi upada u fokus tek nedavno pozivom na ovaj koncert. Slušajući bandcamp stranicu benda, kako bih se pripremila, imala sam i šta da čujem - ne jedan žanr, već mnoštvo, a sve zajedno to je zvučalo intrigantno i zanimljivo, novo, drugačije. Nepredvidivo. Slušajući razne vrste muzike, prestala sam da se preterano bavim nekom žanrovskom taksonomijom i sva sreća zbog toga, jer ovaj bend briše tanke linije između žanrova, spaja ih, menja, oblikuje po svom nahođenju i čini svojim. 

U dobro poznatom Elektropioniru u Beogradu, svirke se dešavaju svako malo, te su i Popečitelji došli na red da lupe pečat ovom mestu. Prostor nije naročito velik, no ne poznajući ovaj bend i njegovu bazu fanova, nisam mogla da pretpostavim da li je prostor prevelik ili premali. Ili baš kako treba. Našla sam mesto, smestila se i čekala. I bina, skromna, ukrašena natpisom benda i osvetljena u par boja, čekala je sa svima nama. Neka nepoznata muzika je gruvala i mnogi su bili nestrpljivi. 

Koncert je konačno počeo, veoma bučno i veoma glasno. Odmah mi je bilo jasno da su "ovi" ozbiljni jer su već prvi rifovi bili dovoljno snažni da se zabezeknem zbog kvaliteta muzike uživo. Uglavnom je muzika benda na koncertima mnogo drugačija od onoga što je prezentovano na snimcima sa albuma, ali retko pronađem sebe tako zatečenu onim što čujem. Intrumentali su se nizali jedan za drugim, žanrovi su se preplitali jedan sa drugim, videli smo tonove i slušali smo boje. Bilo je jazza, funka, psihodelije, rocka, progressive rocka, surf rocka, westerna, punka, folka, lista ide dalje i dalje. Sve vreme me je strašno zanimalo gde i kako neko nalazi inspiraciju da sve to spakuje u jedan paket i ponudi ga nama "na izvol'te". Pokušala sam nekoliko puta u toku nastupa da se usredsredim na svaki od instrumenata pojedinačno. Za nekoga ko se ne razume i nema istrenirano uho, veoma je teško, no potrudila sam se. 

Veština i umeće svakog od članova benda su na zavidnom nivou i svaki njihov pojedinačni doprinos zajedničkom stvaralaštvu komotno može biti zasebna celina za sebe, no naravno, sve ukomponovano sa takvim stilom i smislom daje čitavom auditornom sistemu ogroman razlog za uživanje. Slušajući Popečitelje shvatila sam koliko je njihova muzika avanturistička i koliko bi i najdosadnije životne radnje učinila prezanimljivim i interesantnim. Na momente, da li namerno od strane benda ili je to samo moj mozak tako percipirao, bilo je deonica koje bi me podsetile na nešto što bi obavezno trebalo biti u nekom narednom filmu Quentina Tarantina. Ta neizvesna kompleksnost teško je uhvatljiva na ovim prostorima, a i šire, te ovom bendu želim mnogo sreće u dopiranju do ušnih kanala (i dalje) ljubiteljima muzike. Oni koji su bili tamo, a bilo ih je dosta, vidno su uživali u koncertu, a kasnije se ispostavilo da su mnogi ljudi tu već ko zna koji put na njihovim svirkama, odnosno da su baš pravi fanovi, a ne samo ljudi u prolazu, što je meni bilo fascinantno. 

Svega nekoliko nas diglo je ruku kada je frontmen pitao ko ih sluša prvi put. Možda je bio prvi, ali definitivno nije poslednji. Sa albuma Ko radi? (izdatog 2004.), Horizonti (2008.) i Sijalica (2013.) mogli smo da čujemo neverovatan izbor pesama, a nisu falili ni singlovi, neizdate i nove pesme kojima se već unapred radujem. Sva ona muzika koju sam slušala da bih se pripremila za ovaj koncert, rasplinula se i sastavljala sa svakom narednom notom i tonovima koje su stvarali Popečitelji, time pokazujući koliko se bend mora dodatno potruditi kada u njihovoj muzici izostaju tekstovi. Pogrešno kažem "izostaju", zapravo ne, tekstovi su tu, ali ne u pisanoj ili usmenoj formi, ne u pevanju, rimama, stihovima, oni su u samoj muzici, takođe "na izvol'te", a na nama slušaocima je da te tekstove dokučimo i doživimo onako treba. Ovo je nastup nakon kojeg više niko nije ostao isti, a pogotovo ne ja.

Setlista 12. novembar 2016.
1. Kilogrami
2. Hladan tuš
3. Nova 1
4. Kroz
5. Loše društvo
6. Zlatna sredina
7. Sijalica
8. Opet
9. U grad
10. Kombinovana soba
11. Druga stvar
12. Raspoloženje
13. Ko radi?
14. Baratanje
15. Kvarcna
16. Novo društvo
17. Bum

Bis
Nova 2
Gvozdena metla
Transverzala

Tamara Fijat