WSWS : Srpskohrvatski

Rat Sjedinjenih Država protiv Iraka—istorijska pitanja

Nick Beams
24. mart 2003.

Sledeći govor Nicka Beamsa iz Socijalističke partije jednakosti (Australia), nacionalnog sekretara i člana Uređivačkog odbora WSWS, prezentovan je na javnim susretima u Sydneyu i Melbourneu.

Brutalni napad Sjedinjenih Država na Irak je bez sumnje jedna od onih prekretnica u ljudskoj istoriji nakon koje se bez imalo nedoumice može kazati da više ništa neće biti isto kao pre. Taj napad izazvaće šok i averziju stotina miliona ljudi širom sveta, od kojih će nemali broj biti onih iz Sjedinjenih Država.

Milioni su već digli glas protesta protiv erupcije imperijalističkog nasilja, osećajući potpuno ispravno, da ulog nije samo budućnost Iraka, već celog sveta.

Osvit je nove ere. Ili je možda pravilnije reći kako su se svetskom kapitalizmu prirođene namere—imperijalističko nasilje i kolonijalizam, koji su podstakli izbijanje dva svetska rata—još jedanput izbile na površinu u svetskoj politici.

Skoro pre jednog stoleća, veliki revolucionar Rosa Luxemburg definisala je pitanje dana kao: socijalizam ili barbarizam. Dugo se vremena činilo da ove reči, napisane dok se Prvi svetski rat razbuktavao, pripadaju prošloj istorijskoj epohi. Ali sada je na novoj generaciji da definiše svoje stajalište dok se suočava sa istim pitanjima koja su u prošlosti navele milione ljudi da svoje živote posvete borbi za socijalističku budućnost čovečanstva.

Unutar antiratnog pokreta, izloženost lažima i falsifikatima imperijalističkih sila—lažnim dokumentima, stalnim obnavljanjem sumnjivih tvrdnji, hipokriziji i dvostrukim standardima—dovela je do potrage za stvarnim motivima za otpočinjanje ovog rata. Široko prihvaćen zaključak je taj, da je pravi razlog rata američki napor da ugrabi i kontroliše naftne resurse.

Količine su znatne. Skoro jedan od svaka tri barela nafnih rezervi leži ispod dvaju zemalja: Saudijske Arabije s 259 milijardi barela dokazanih rezervi i Irak s 112 milijardi barela. Iračke rezerve bi u stvari mogle biti mnogo veće—neke procene barataju podatkom o ukupnoj rezervi od 432 milijarde barela.

Još davno pre događaja od 11. septembra, ključni igrači američke vladajuće elite jasno su naznačili da kontrola bliskoistočne nafte podrazumeva i napad na Irak.

U aprilu 2001 g., Bushova administracija dobila je izveštaj o "energetskoj bezbednosti" od Instituta za javnu politiku "James A. Baker". Baker je bio državni sekretar u mandatu administracije Busha Seniora i odigrao je ključnu ulogu u uzurpaciji moći koja je Busha Juniora odlukom Vrhovnog suda postavila u Belu Kuću. U izveštaju koji je autorizovao potpredsednik Cheney, stoji da:

"Irak ostaje destabilizacioni faktor po američke saveznika na Bliskom Istoku, po regionalni i svetski poredak, kao i za protok nafte sa Bliskog Istoka na međunarodna tržišta … Sjedinjene Države bi trebalo da sprovedu neodložnu revalorizaciju politike prema Iraku, uključujući vojne, energetske i političko-diplomatske procene."

Već 1998. su ključni elementi dolazeće Bushove administracije vodili kampanju koja je imala za cilj da pitanju "promene režima" obezbedi centralno mesto u američkoj politici spram Iraka.

Pitanje nafte, međutim, ima dalekosežnije implikacije od jednostavnog prigrabljivanja iračkih resursa. To pitanje vezuje se za mnogo širi kontekst—nastojanje Sjedinjenih Država da obezbede održavanje svoje globalne hegemonije, da preoblikuju svet u skladu sa svojim interesima, i, iznad svega, da spreče eventualne izazove koje bi im mogli uputiti evropski i azijski rivali

Kao što je to američki akademik Michael Klare, autor knjige "Ratovi za resurse" formulisao: "Kontrola Iraka je pre kontrola nafte radi moći, nego kontrola zbog nafte kao goriva. Tako je kontrola Perzijskog zaliva produžena ruka kontrole nad Evropom, Japanom i Kinom. Naša ruka kontroliše slavinu." (citirano u knjizi Roberta Dreyfussa, "The Thirty Year Itch", Mother Jones, mart/april 2003.)

Istraživanje posleratne istorije pokazuje kako je kontrola nad bliskoistočnom naftom uvek bila središnja komponenta američke spoljne politike s dalekosežnim političkim konsekvencama.

U godinama posle rata, Sjedinjene Države su radile na cementiranju odnosa sa saudijskim režimom, nastojeći da ustanove marionetske režime u regionu. 1953 g., CIA je intervenisala u Iranu kako bi zbacila nacionalističku vladu Mosadea. 60-tih godina, SAD su pružile podršku Sadamu Huseinu i ostalim liderima Ba'ath partije u borbi protiv Komunističke partije i drugih snaga levice. 70-tih, kada je cena nafte učetvorostručena, državni sekretar SAD, Henry Kissinger je lobirao za mogućnost američkog preuzimanja bliskoistočnih naftnih izvora.

Bivši diplomat Sjedinjenih Država, James Askins, nedavno se prisetio naslova članka štampanog u "Harper's" magazinu, u vremene dok je bio ambassador u Saudijskoj Arabiji, a glasio je: "Preuzimanje arapske nafte". Slični su se napisi pojavili i drugde. Askins je rekao na televiziji da je onaj ko bi predlagao takav kurs ili ludak, ili kriminalac, ili pak agent Sovjetskog Saveza. Ispostavilo se da je informacije za članak, iz senke obezbedio Državni sekretar Henry Kissinger.

Nakon što je u Iranu 1979. zbačen Šah, SAD su pristupile pripremi za neposrednu vojnu intervenciju. Predsednik Carter je u svojoj godišnjoj poruci Kongresu (tzv. State of the Union¾ prim. prev.) u januaru 1980 g. izjavio: "Naša je pozicija potpuno jasna. Pokušaj bilo koje spoljne sile da stekne kontrolu nad Zalivskim regionom, smatraće se napadom na vitalne interese Sjedinjenih Američkih Država, i takav ćemo napad odvratiti svim raspoloženim sredstvima, uključujući vojnu snagu.

Carter je formirao Snage za brza dejstva koje su bile u stanju da brzo upute nekoliko hiljada američkih vojnika na Bliski Istok. 80-tih godina je Reaganova administracija vršila pritisak na zemlje u regiji da dozvole pristup bazama kao i objekte za logističku podršku. Ali stalne baze nisu mogle biti ustanovljene sve do rata u Zalivu 1991 g. Nametanje zona zabrana leta nad Irakom nakon rata, bilo je sredstvo održavanja stalnog američkog vojnog prisustva.

Onda se zbio 11. septembar i rat u Avganistanu, čiji je ishod bila ogromna ekspanzija američke vojne moći i ustanovljenje vojnih baza u regionima o kojima su vojni planeri do tad samo mogli da sanjaju.

Budžet za potrebe odbrane sad iznosi 400 milijardi dolara, a procenjuje se da je 60 milijardi od te sume namenjeno podršci snagama SAD u i oko Perzijskog zaliva. SAD u ovom trenutku poseduju niz baza i objekata čiji perimetar spoljnim ivicama obuhvata regije—od Perzijskog zaliva, Roga Afrike, do Diegoa Garciae u Indijskom Okeanu, kao i baze u bivšim centralnim Sovjetskim republikama Uzbekistanu i Kirgistanu. Centralna Azija je istočna karika u lancu američkih baza i objekata koji se proteže od Mediterana i Crvenog Mora do azijskih zabiti.

Irak je ključna komponenta novog američkog carstva. U njemu će niknuti američke baze a njime će vladati američki prokonzuli. Ali neće se tu zaustaviti. Ključne ličnosti Bushove administracije otvoreno govore o potrebi da se potpuno reorganizuje ceo Bliski Istok.

Prema Richardu Perleu, predsedavajućeg u Odboru za odbrambenu politiku, uticajnom savetodavnom komitetu Pentagona, SAD bi ostalim zemljama u regionu mogle preneti poruku sažetu u tri reči: "Vi ste sledeći."

Oni koji podržavaju američki vojni pohod spočitavaju opoziciji koja se sastoji od evropskih sila i Rusije da su motivisani vlastitim naftnim interesima. Bivši liberalni član Parlamenta Michael Baume tvrdi u časopisu Financial Review od 24. februara:

"I Francuska i Rusija imaju daleko veći tržišni motiv, pogotovo kad je o nafti reč, da održe Huseinov režim u životu nego što je američko, naftom motivisano htenje da taj režim promeni, pogotovo nakon smišljene američke politike smanjenja vlastite zavisnosti od bliskoistočne nafte, čiji je sadašnji udeo u ukupnoj potrošnji iznosi tek jednu četvrtinu. SAD se na snabdevanje iračkom naftom oslanjaju daleko manje nego Evropa, što se posebno odnosi na Francusku i Nemačku …"

Istina je da su SAD nastojale da diverzifikuju izvore snabdevanja naftom. Svakako je tačno i to da Evropa i Japan zavise od snabdevanja naftom iz Zaliva. Ali upravo u tome leži poenta: u desetlećima koja su pred nama, od onoga ko bude kontrolisao Zaliv, zavisiće snabdevanje naftom ostatka sveta.

Ovo pitanje je od vitalne finansijske važnosti. Prema onima koji tvrde da nafta nema udela u motivima SAD, nije važno ko kontroliše snabdevanje naftom. Ono što je za njih važno je tržišna cena nafte. Čak i kad bismo prihvatili ovu tvrdnju u ime validnosti argumentacije, svakako je važno u čijoj će se valuti računi uređivati.

I tu dolazimo do pitanja od krunske važnosti za spoljnu politiku SAD, a to je finansijski položaj američke ekonomije. U poslednjih 20 godina, desile su se ogromne promene. I premda su početkom 80-tih godina Sjedinjene Države doživele određeni ekonomski pad u odnosu na svoje rivale u Evropi i Aziji, još uvek su bile najveći kreditor na svetu i izvor većine svetskog internacionalnog kapitala.

Danas su SAD najzaduženija nacija na svetu. Deficit platnog bilansa, koji se sad kreće u vrednosti od oko 5 posto bruto domaćeg proizvoda godišnje, zahteva dotok kapitala od najmanje 1,5 milijardi USD dnevno da bi se taj nivo održao. Spoljni dug SAD trenutno iznosi oko 2,8 triliona USD, što je više od 25 posto bruto domaćeg proizvoda. Ukoliko se sadašnji trend nastavi, taj će iznos prevazići 50 posto BDP.

Kako se takav položaj može održati? Sposobnost SAD da se nosi sa takvim ogromnim dugovima zavisi od pozicije američkog dolara unutar međunarodnog finansijskog sistema.

Dolar je nadmoćna međunarodna valuta, koja čini nekih 73 posto valutnih rezervi. Svim zemljama su potrebne dolarske rezerve kojima se finansiraju međunarodne transakcije i kao posledica toga se investira u dobra SAD.

Ali šta ako evro može da funkcioniše kao međunarodna rezervna valuta posebno pod uslovima kada dođe do pada vrednosti dolara. Ovo bi izazvalo masivan beg dolara u evro, a SAD bi se našle usred finansijske bure ogromnih razmera.

Šta bi moglo pokrenuti takav proces? Mogući razlozi su brojni. Svakako, do značajnih promena bi došlo ukoliko bi zemlje proizvođači počele da naplatu zahtevaju u evrima umesto u dolarima. Čak postoje i mišljenja da je pokretački impuls napada na Irak uzrokovan odlukom Iraka iz novembra 2000. da naftu radije naplaćuje u evrima nego u dolarima.

Konflikt između SAD i njenih evropskih rivala narastao je tokom proteklog desetleća, dobrano pre napada od 11. septembra i nastojanja za "promenu režima" u Iraku.

U vreme kad su sprovođeni planovi za jedinstvenu evropsku valutu, bivši nemački Kancelar Helmut Schmidt je upozoravao: "Amerikanci još uvek ne razumeju značaj evra, ali kada shvate, to bi mogla biti osnova za veliki sukob … to će celu svetsku situaciju promeniti na takav način da SAD ne budu više u mogućnosti da u potpunosti upravljaju" (vidi "Washington's New Interventionism: US hegemony and inter-imperialist rivalries" ("Novi intervencionizam Washingtona: Hegemonija SAD i među-imperijalna rivalstva"), David N. Gibbs, Monthly Review, septembar 2001.)

Ostali su delili ovo mišljenje. U članku štampanom u uticajnom žurnalu Foreign Affairs u novembru 1997 g., Martin Feldstein, bivši čelnik Predsedničkog veća ekonomskih savetnika, komentarisao je kako bi evropsko monetarno ujedinjenje moglo učiniti "svet veoma različitim, i ne nužno bezbednijim mestom."

Strategija nacionalne bezbednosti, koju je uspostavio Bush u septembru 2002., utemeljena na doktrini prevencije, jasno pokazuje da je cilj američke spoljne politike sprečavanje pojave bilo koje pojedinačne sile ili grupe sila koje bi mogle uputiti izazov globalnoj dominaciji SAD.

Glavninu dokumenta je skicirala Bushova savetnica za nacionalnu bezbednost, Condolezza Rice. U članku napisanom za Foreign Affairs, 2000 g., primetila je kako je Sjedinjenim Državama bilo veoma teško da definišu svoje "nacionalne interese" u odsustvu Sovjetskog Saveza.

U intervjuu za jedan članak u New Yorker magazinu u januaru 2002., reporter ju je pitao da li je to još uvek slučaj.

"Mislim da su teškoće u definisanju uloge prevaziđene", odgovorila je bez premišljanja. "Mislim da je 11. septembar bio jedan od onih zemljotresa koji izoštravaju i razjašnjavaju. Zbivanja su mnogo jasnije ocrtana."

Riceova je otkrila kako je nakon napada 11. septembra sazvala skup starijeg osoblja Nacionalnog veća za bezbednost kako bi im postavila pitanje "kako izvući korist iz novonastalih prilika" u cilju temeljne promene američke doktrine i preoblikovanja sveta.

Bio je to period, kazala je Riceova, nalik onome između 1945-47—kada je razvijena doktrina Hladnog rata. Nakon 11. septembra, tektonske ploče međunarodne politike počele su da se pomeraju "i važno je pokušati da se ugrabi prilika i pozicioniraju američki interesi i institucije, i sve to uraditi pre nego što se prilike ponovo pogoršaju" (New Yorker od 4. januara 2002.).

Nastranu sva pitanja bez odgovora o saznanjima američkih bezbedonosnih snaga o 11. septembru, ova opaska razjašnjava da je za vladajuće krugove u SAD, teroristički napad bio prilika da žurno "proguraju" konačnu agendu za reorganizaciju sveta u skladu s interesima SAD.

Koje to ciljeve podrazumeva preoblikovanje sveta? Nema tajne što se toga tiče—o tim se ciljevima prilično otvoreno diskutuje. Zahteva se ništa manje nego organizacija američkog carstva.

Dozvolite mi da citiram rad, koji je Richard Haas, sadašnji Direktor za političko planiranje u Ministarstvu inostranih poslova (Stejt Dipartment), predstavio na konferenciji održanoj 11. novembra 2000 g. Naslovljen je jednostavno – "Imperijalna Amerika".

Temeljno pitanje koje se postavljalo pred spoljnu politiku SAD, prema Haasu, bilo je pitanje šta raditi s američkim viškom moći, te mnogim i zavidnim prednostima koje je ovaj višak pružao Sjedinjenim Državama.

Bilo je neophodno, smatra Haas, da SAD transformišu svoju ulogu nacije-države u ulogu imperijalne sile. "Imperijalnu spoljnu politiku ne treba mešati s imperijalizmom," piše Haas. To je nešto iz prošlosti."Zagovarati imperijalnu spoljnu politiku znači zalagati se za spoljnu politiku koja pokušava da organizuje svet u skladu s izvesnim principima koji utiču na odnose između država kao i na uslove unutar njih. Uloga SAD bi bila slična ulozi Velike Britanije iz 19. stoleća."

Elem, svaki student istorije zna da se Britanska imperija u 19. stoleću oslanjala na sveobuhvatnu premoć britanske ekonomije. Kada su ostale kapitalističke sile kao što su Nemačka, Japan, Italija i Sjedinjene Države počele da se razvijaju i jačaju te da zahtevaju svoje mesto pod suncem, sukobi između velikih sila i njihova borba da se nametnu kao svetske sile, neizbežno su doveli do svetskog rata. Pokušaj američkog imperijalizma da reorganizuje svet neće biti ništa manje krvav, jer će se součiti s potpuno razvijenim kapitalističkim silama sa sopstvenim interesima i programima, koji se ni u kom slučaju ne poklapaju s interesima SAD, a u mnogim slučajevima su im direktno suprotstavljeni.

To je i suština sukoba koji se u Savetu bezbednosti vodi(o) oko Iraka. Ne radi se o tome da se Francuska, Nemačka i ostale sile koje se protive vojnoj akciji SAD, ne slažu s vojnim intervencijama radi uklanjanja režima, ili da su zabrinuti zbog patnji iračkog naroda. Njihove zebnje su usredotočene na značenje američke invazije na Irak kao indikacije onog što se može očekivati u budućim odnosima između najvažnijih sila. One su (Francuska i Nemačka—prim. prev.) u potpunosti svesne da Irak nije zadnja stavka programa—on je tek početak. Ukratko, ono što vidimo u sukobu oko Iraka je konflikt interesa glavnih imperijalističkih sila koji će radije pre nego kasnije, dovesti do trećeg imperijalističkog rata.

Kako se takva katastrofa može sprečiti? Kojim putem napred u budućnost čovečanstva? Ovo su goruća pitanja koja postavljaju borci protiv rata. Odgovore na ova velika pitanja može pružiti samo proučavanje istorije i analiza sadašnje situacije. Da bi se pronašao izlaz iz sadašnjeg ćorsokaka, moramo razumeti kako smo u njega dospeli.

Nemoguće je pretresti istoriju dvadesetog veka u ovom kratkom vremenu koji nam stoji na raspolaganju. Ali moguće je ocrtati tu suštinsku nit razvoja putem pregleda teoretske i političke borbe marksističkog pokreta, jer tu su koncentisana sva središnja istorijska pitanja.

Izbijanje Prvog svetskog rata, koje su davno pre njegovog otpočinjanja predvideli marksisti, za posledicu je imalo duboku podeljenost socijalističkog pokreta. Većina lidera Druge internacionale, koji su i sami prethodno upozoravali na predstojeći rat i pozivali na jedinstvenu borbu radničke klase protiv njega, podržali su naposletku vlastite vladajuće klase.

Internacionalizam, rekao je njihov lider-teoretičar Karl Kautsky, primenjuje se samo u mirnodopsko vreme, ne i u ratu kada je radnička klasa u svakoj zemlji angažovana u nacionalnoj odbrani.

Šačica revolucionara ostala je na poziciji odbrane socijalističkog internacionalizma. Rat, insistirali su oni, nije tek slučajan događaj ili devijacija, već predstavlja nasilan izraz organskih i nerešivih protivrečnosti kapitalističkog sistema.

U krajnjoj liniji, objasnio je Trocki, bio je to revolt proizvodnih snaga koji je dosezao međunarodne razmere protiv sistema nacije-države, unutar kojeg su se do tad proizvodne snage razvijale.

Svaka je kapitalistička sila pokušala da razreši ovu kontradikciju nastojeći da se transformiše od velike sile u svetsku silu, kako bi ustanovila svoju globalnu hegemoniju. Ali takvim delovanjem su imperijalističke sile došle u međusobnu koliziju, što je neizbežno dovelo do rata.

Globalna ekonomija, objašnjavao je Trocki, mora se reorganizovati, ali proizvodne snage se, sledstveno tome, mogu harmonično razvijati prevazilaženjem profitnog sistema i uspostavljanjem socijalističke ekonomije. Tu leži i objektivni temelj socijalističke revolucije, čija je neophodnost najavljena otpočinjanjem rata.

Lenjin je insistirao da ja imperijalistički rat nužno preokrenuti u građanski rat, što znači da radnička klasa mora započeti bitku za socijalističku revoluciju. Lenjin je ovu analizu razvio iznad svega kroz borbu protiv Kautskog.

Uoči samog rata, Kautsky je objavio članak u kojem je ostao pri stavu da militarizam i rat nisu nužno proizvodi kapitalističkog sistema, nego rezultati političkih odluka koje donose različite vlade, što implicira da se mogu sprečiti unutar okvira kapitalističkog sistema.

Ozbiljni sukobi među kapitalističkim silama, pisao je Kautsky, imali su za posledicu zastrašujuće takmičenje u naoružavanju što je u naposletku rezultiralo davno predviđenim ratom. "Da li je ova faza imperijalizma neophodna za dalje postojanje kapitalizma? Da li će nestati samo kad nestane i sam kapitalizam? Ne postoji ekonomska opravdanost za nastavak velike trke u proizvodnji oružja nakon okončanja sadašnjeg rata. U najboljem slučaju, takav bi nastavak služio interesima tek nekolicine kapitalističkih grupa. Naprotiv, kapitalističku industriju ugrožavaju sukobi među različitim vladama. Svaki dalekovid kapitalista mora doviknuti svojim kolegama: Kapitalisti svih zemalja, ujedinite se!"

Drugim rečima, prema Kautskom, ne postoji objektivna nužnost da imperijalistički rat proistekne iz same kapitalističke ekonomije. Iz toga sledi da zbacivanje kapitalizma nije istorijska nužnost ukoliko se imperijalistički rat okonča. Kapitalističke sile imaju mogućnost da nastupe zajednički, prevaziđu međusobne razlike i započnu eru mirnog razvoja u kojoj bi se složili oko međusobne podele sveta.

U svojoj kritici Kautskog, Lenjin je insistirao da su razni inter-imperijalistički, ultra-imperijalistički savezi ili koalicije jedne grupe imperijalista protiv druge, pa čak i opšti savez, ništa drugo nego periodi primirja između ratova. "Mirnodopski savezi", pisao je on, "pripremaju teren za ratove, a aktivnosti unutar njih pokreću ratove; jedan uslovljava drugi, proizvodeći različite oblike mirne i oružane borbe na jednom i jedinstvenom temelju imperijalističkih veza i odnosa sa svetskom ekonomijom i svetskom politikom."

Zbog čega su sva savezništva privremena i ne predstavljaju ništa više nego pripremu za nove ratove? Razlog, kako to objašnjava Lenjin, je ukorenjen u samoj prirodi kapitalističkog sistema, koji se ne razvija pravilno, nego nejednako.

Stoga će i savezništva sklopljena u jednom istorijskom momentu u drugom neizbežno biti narušena, upravo zbog nejednakog razvoja različitih kapitalističkih ekonomija. Naposletku, pre 50 godina je Nemačka bila bedna zemlja u poređenju s Britanijom. Sada Nemačka predstavlja kičmu evropske ekonomije.

Prvi svetski rat nije rešio sukobe i rivalstva koji su ga podstakli i jedva da je dva desetleća proteklo, a oni su ponovo eksplodirali.

No, drugi posleratni period dvadesetog veka imao je različita svojstva od prvog. Na temelju ekonomske i vojne nadmoći SAD, uspostavljena je neka vrsta ultra-imperijalističkog saveza, sličnog onome, kakvim ga je Kautsky zamišljao.

Politički okvir je pružio hladni rat, u kojem su se sukobi između različitih kapitalističkih sila sadržavali i bivali regulisani. Međunarodna "borba protiv komunizma" obezbedila je neku vrstu političkog i ideološkog lepka koji je služio tome da na okupu drži sve važne kapitalističke sile.

Važna politička komponenta posleratnog poretka bile su Ujedinjene nacije. Značaj UN ne leži toliko u njihovoj donekle nezavisnoj ulozi, već u ideologiji koja ih je okruživala.

Eto otelotvorenja obećanja koje su dale glavne kapitalističke sile, da će nakon zlopaćenja čovečanstva tokom tri dekade klanice bez presedana, biti stvoren novi poredak mira i prosperiteta, te će stoga agresivni rat kao sredstvo spoljne politike biti prokažen.

Činjenica da je gore pomenuta doktrina sad napuštena ima nemerljive istorijske implikacije. Ta činjenica označava da su se međunarodni odnosi vratili u formu koju su imali u prvim decenijama dvadesetog veka.

Ekonomski temelji posleratnog perioda postavljeni su na širenju produktivnijih metoda američke masovne proizvodnje u odnosu na ostatak naprednih kapitalističkih zemalja. Tržišta i ekonomski odnosi su preoblikovani po meri tih metoda, što je rezultiralo ekspanzijom rastućih kapitalističkih profita u svetskoj ekonomiji kao celini. Ovo je dovelo do okončanja bratoubilačke borbe za tržišta i profite koja je karakterisala ekonomske uslove iz one dve decenije između ratova.

No, prethodne tri decenije karakteriše progresivni slom mehanizama posleratnog kapitalističkog poretka. Prvi udarac desio se 1971. kada je predsednik Nixon, suočen s pogoršanjem u vidu deficita platnog bilansa SAD, ukinuo pokriće dolara rezervama zlata i okončao sistem odnosa baziran na fiksiranoj valuti, koji je bio krucijalna komponenta posleratnog međunarodnog monetarnog sistema.

U isto vreme, ekspanzija profita koja je pospešivala posleratni bum, bližila se kraju. Profitne stope su od kraja 60-tih krenule naniže, a kao posledica toga, svetski kapitalizam je 1974-75. zahvatila najozbiljnija recesija još od 30-tih godina.

Kapital je na ovu situaciju reagovao na dva načina: ofanzivom protiv socijalnog položaja radničke klase i razvojem novih tehnologija i tehnika povezanih s primenom kompjutera u proizvodnim procesima. Bitka za oživljavanje posustalih profita bila je pokretačka snaga koja je stajala iza globalizacije procesa proizvodnje koja je otpočela u poznim 70-tim godinama.

Pojava pogoršanja ekonomskih problema sa sobom je donela i značajnu promenu u stavu SAD prema Sovjetskom Savezu. Posleratna politika odvraćanja ubrzano je zamenjena daleko agresivnijim pristupom kojim je pokušana destabilizacija SSSR. Sastavni deo ovih promena bile su američke operacije protiv Sovjetskog Saveza u Avganistanu, lansirane s ciljem uvlačenja SSSR u neizdrživ rat tipa vijetnamskog, a koštale su oko 6 milijardi USD. Deo te strategije je i masovno naoružavanje za vreme Reaganove administracije.

Ovi pritisci, u sadejstvu sa nesposobnošću autokratskih staljinističkih režima da održe korak s brzim ekonomskim promenama koje je nametnula rastuća globalizacija proizvodnje i razvoj novih tehnologija baziranih na informatičkim rešenjima, na kraju su doveli do kolapsa Sovjetskog Saveza krajem 80-tih.

Ali uprkos svom slavlju zbog trijumfa na tržištu, tvrdnji o novoj eri prosperiteta, ogromnom porastu produktivnosti usled upotrebe novih tehnologija, unatoč propasti Sovjetskog Saveza, kapitalizmu nije udahnut novi život u smislu porasta profita.

Nemoguće je da ovom prilikom detaljno opišem sve procese koji su obeležili političku ekonomiju 90-tih, ali su glavni trendovi jasni. Decenija je otpočela kolapsom japanskog share-market mehura od sapunice, od kojeg se kraha japanska privreda nije oporavila. Potom je došao kraj azijskom ekonomskom čudu. Sada smo svedoci pucanja američkog balona od sapunice dok berzansko tržište ulazi u četvrtu uzastopnu godinu pada— situacija koja nije viđena od 30-tih godina.

Ove narastajuće finansijske bure indiciraju produbljivanje krize akumulacije kapitala na globalnom nivou, gde bitka za tržišta i profite među glavnim silama postaje intenzivnija no ikad. I što je veći pritisak na profitnu stopu, to jače kapital pokušava da prevaziđe ovu tendenciju napadajući društveni položaj radničke klase. Tu se nalaze koreni rastuće društvene nejednakosti u poslednje dve decenije.

U isto vreme, razvijeni su najraznovrsniji oblici i tehnike akumulacije bogatstva putem prevara, finansijskih manipulacija, špekulacija i ogoljene kriminalne aktivnosti. Ove se promene reflektuju na fizionomiju vladajućih krugova kroz procese koje je Marx tako živopisno prikazao još pre 150 godina.

"Otkad finansijska aristokratija pravi zakone, na čelu je državne administracije, komanduje svim organizovanim javnim vlastima, dominira javnim mjenjem preko aktuelnih okolnosti i putem štampe, ista prostitucija, iste bezočne prevare, ista manija bogaćenja ponavlja se u svim sferama .. obogatiti se ne proizvodnjom, nego pljačkom već dostupnog tuđeg bogatstva. Sukobljavajući se neprekidno sa vlastitim buržoaskim zakonima, manifestuje se jedan nekontrolisan izraz nezdravih i nemoralnih apetita, posebno u vrhu buržoaskog društva ... Finansijska arisokracija, po načinu sticanja kao i po svojim zadovoljstvima nije ništa drugo do reinkarnacija lumpenproleterijata u visinama buržoaskog društva.". [Klasne borbe u Francuskoj, Karl Marx, str. 30-31, Moskva (1968)].

Ima li prikladnijeg opisa kriminalnog i gangsterskog Bushovog režima, čiji su članovi blisko povezani s firmama poput Enrona, WorldComa i ostalih u žiži finansijske pljačke proteklog perioda?

Rečeno je kako je jedna od najomiljenijih poslovica Državnog sekretara za odbranu Dona Rumsfelda preuzeta od Al Caponea: "Više dobijaš pomoću lepe reči i pištolja nego samo pomoću lepe reči." Šta reći o prirodi vlade, koja krilaticu gangstera preuzima kao jednu od svojih ideja-vodilja?

Bilo kako bilo, niko ne treba da se zavarava mišlju da je ovaj režim tek neka vrsta devijacije. On je politički izraz truljenja i rđe u srcu krize kapitalističke ekonomije. Bushov režim predstavlja najdublje potrebe američkog imperijalizma, na isti način na koji je Hitler predstavljao potrebe nemačkog kapitalizma 30-tih godina.

Sad možemo jasno sagledati političku ekonomiju ratnih nastojanja SAD. Ona predstavlja očajnički pokušaj da se vojnim sredstvima prevaziđe pogoršanje ekonomske i društvene krize.

Napad na Irak, nesporno nam daju do znanja predstavnici Bushovog režima, tek je početak. Još jedanput su protivrečnosti kapitalizma našle svoj izraz u imperijalizmu i ratu. Politički odgovor koji se sad mora razviti proističe iz analize same krize.

Rat se ne može sprečiti podržavanjem jedne ili druge imperijalističke sile, ili tela poput Ujedinjenih Nacija. Francuski i nemački imperijalizam ne zastupaju interese mira. Oni su motivisani brigom za vlastite globalne interese koje ugrožavaju Sjedinjene Države. Stoga, evropske vlade dolaze do zaključka kako moraju osnažiti svoju vojnu moć da bi se suprotstavile Sjedinjenim Državama.

Razbijen je posleratni poredak unutar kojeg je bila moguća harmonizacija sukobljenih interesa imperijalističkih sila. Još jedanput su protivrečnosti između globalne ekonomije i sistema država-nacija, između razvoja podruštvljene proizvodnje i privatnog sticanja bogatstva kroz profitni system, preuzele obličje najbeskrupuloznije bitke između imperijalističkih sila, zapretivši katastrofom celom čovečanstvu.

Svet se mora reorganizovati. Postoji samo jedna društvena snaga koja to može izvesti na progresivnim načelima—međunarodna radnička klasa. Ona se mora boriti za socijalističku perspektivu u kojoj će princip profita biti zamenjen svesnim planiranjem u interesu svih. U tu svrhu mora se izgraditi međunarodna revolucionarna partija. To je stanovište WSWS.