WSWS : Srpskohrvatski

Kastroizam i politika sitno-buržoaskog nacionalizma

Predavanje Bill Vann-a

Kastroizam je izvor velike konfuzije, kojoj je ne malim delom doprinela i pabloistička revizionistička tendencija koja se pojavila unutar Četvrte Internacionale. Pabloisti su, a neki i sada to čine, kastroizam predstavljali kao novi put u socijalizam, kao potvrdu da je moguće izvesti socijalističku revoluciju i stvoriti radničku državu i bez svesnog učešća same radničke klase.

Predvođeni Josephom Hansenom u SAD i Ernestom Mandelom u Evropi, pabloistički revizionisti napustili su borbu za revolucionarno vođstvo unutar radničke klase, i istorijske zadatke proletarijata u zaostalim zemljama ustupili sitno-buržoaskim nacionalistima.

Čineći to, pomogli su pripremi nekih od najstrašnijih poraza koje je radnička klasa pretrpela u drugoj polovini 20. veka.

Međunarodni Komitet Četvrte Internacionale vodio je nepomirljivu borbu protiv ovog gledišta, braneći i razvijajući time teorijska i politička oružja koja je marksizam iskovao tokom celog proteklog perioda. U središtu te borbe bila su najsuštinskija pitanja koja se odnose na zadatke marksista.

Naš pokret borio se protiv onih koji su marksizam videli samo kao sredstvo za otkrivanje, opisivanje i prilagođavanje pretpostavljeno nezaustavivim objektivnim procesima koji primoravaju druge snage, mimo radničke klase, da predvode borbu za socijalizam. On je branio shvatanje da je jedini put u socijalizam stvaranje revolucionarnih partija, oslonjenih na međunarodni proletarijat, u bespoštednoj borbi protiv dominirajućih birokratija i sitno-buržoaskih vođstava, bez obzira koliko se oni činili moćnim ili popularnim.

Baveći se kastroizmom 35 godina kasnije, imamo pravo da postavimo sledeća pitanja. Ko je bio u pravu u ovom sporu? Da li je kastroizam pružio novi put u socijalizam ili se pokazao kao slepa ulica i klopka za radničku klasu? Kakve su bile posledice pabloističkog poricanja uloge radničke klase i njene svesne revolucionarne avangarde? Iskoristićemo priliku u ovom predavanju da preispitamo ova strateška iskustva i pouke koje iz njega proizilaze za pokret radničke klase.

Dobro mesto da započnemo našu analizu su nedavne komemoracije koje su obeležile 30. godišnjicu ubistva Ernesta "Če" Gevare, najpoznatijeg eksponenta i protagoniste perspektive gerilskog rata sa kojom se kastroizam identifikuje. Poslednjih meseci svedoci smo pravog oživljavanja Čea, iako na način koji ovaj gerilac rođen u Argentitni ne bi mogao da zamisli ni u najgorem košmaru.

Če je postao predmet komercijalizacije na način koji se čini sasvim u neskladu sa njegovom radilkalnom reputacijom. Sam njegov imidž pretvoren je u robu. Švajcarski proizvođač satova Swatch izašao je sa novim modelom "revolucija", sa likom gerilca. Njegov lik se takođe koristi za reklamiranje skija, ukrašavanje omota rok CD-a i čak za prodaju piva.

U Argentini, vlada Karlosa Menema, miljenika Vašingtona zbog njegovog zagrljaja sa IMF-om i oduševljene podrške ratu u Persijskom zalivu, je čak izdala komemorativnu marku u čast Čea kao "velikog Argentinca".

Ni Kastrov režim nije sedeo skrštenih ruku. Nedavno je iz Bolivije dopremio na Kubu Gevarine posmrtne ostatke i ponovo ih sahranio uz pompu i ceremonije. Kubanska vlada je za strance eks-radikale organizovala Če ture i prodaju Če majica i ukrasa, obezbeđujući novi izvor deviza za krizom uzdrmanu kubansku ekonomiju.

Šta je to u Čeu što ga čini tako pogodnim da bude pretvoren u bezopasnu, iako profitabilnu, ikonu? Kvaliteti koje navode njegovi obožavaoci dobro su poznati. Fizička hrabrost, samopožrtvovanost, asketizam, davanje života za ideale. To sve mogu da budu osobine vredne poštovanja. Bez sumnje, one predstavljaju oštar kontrast vladajućoj društvenoj etici po kojoj se vrednost čoveka meri veličinom njegovog portfelja akcija. Ali ti kvaliteti, sami po sebi, nisu ni na koji način indikatori političkog i klasnog karaktera onog koji ih poseduje. Verske sekte i čak fašistički pokreti mogu se pohvaliti da su iznedrili mučenike sličnih kvaliteta u svojoj borbi za sasvim reakcionarne ciljeve.

Pažljiv pregled Gevarine karijere pokazuje da njegove političke koncepcije nisu imale ničeg zajedničkog sa marksizmom i da je čarobni štapić oružane borbe i gerilskog rata sa kojim se poistovećuje bio fundamentalno neprijateljski nastrojen prema revolucionarnoj socijalističkoj borbi radničke klase.

U sred nedavnog oživljavanja Čeovog imidža, pojavilo se i nekoliko novih biografija gerilskog lidera. One meksičkog autora Jorge Castanede i Amerikanca John Lee Andersona, iako ni u kom slučaju ne nude marksističku političku analizu, ipak pružaju neke korisne uvide, kako u Gevarinu, tako i u putanju kubanske revolucije.

Ono što jasno proizilazi iz detaljnog izlaganja Čeove karijere u ovim knjigama je neizmerna plitkoća i tragični rezultati njegove političke perspektive.

Pored ovih činjeničnih uvida, bilo je ponovnih pokušaja raznih sitno-buržoaskih levih tendencija da Gevaru predstave kao revolucionarnog lidera i teoretičara čiji primer i koncepcije nastavljaju da pružaju značajno nadahnuće za borbu protiv kapitalizma. Za razliku od biografa, ove grupe ne pružaju nikakve sveže uvide ili informacije. Oni kombinuju posustalu nostalgiju za slavnim danima radikalizma srednje klase sa onim što se jedino može opisati kao krivotvorenje Gevarinih stvarnih pogleda i njihovih političkih posledica.

Neki, kao Socijalistićka radnička partija (SWP) u SAD, samo nekritički prenose eho zvanične komemoracije kubanske vlade. Drugi, kao stari pabloistički nitkov Livio Maitan u Italiji ili morenoistička MAS u Argentini, pokušavaju da prikažu Gevaru kao da je predstavljao neku vrstu revolucionarne alternative, kako staljinizmu tako i samom Kastrovom režimu.

U nedavnoj izjavi o kubanskom pitanju, morenoisti hvale Čeov slogan "Jedan, dva, mnogo Vijetnama" i izjavljuju: "Čak i ako se koristio katastrofalnim metodama—gerilski focoi, izolovanost od masovnog pokreta, protivljenje izgradnji revolucionarnih radničkih partija—on je izrazio neophodnost širenja revolucije internacionalno".

Kako to nužna i revolucionarna perspektiva može biti ispoljena kroz katastrofalne metode, morenoisti se ne trude da objasne. Ova tendencija, kao i sve pabloističke struje, napravila je karijeru na pokušaju da dokaže kako različite snage—peronizam, staljinizam, geriljerizam—"izražavaju" borbu za socijalizam.

U ranijoj fazi, morenoisti su išli čak dotle da iste te kvalitete pronađu i u kubanskom diktatoru koga je Kastro svrgao, Fulgencio Batisti. Proglašavajući ga za "kubanskog Perona", hvalili su kubansku radničku klasu što se nije odazvala pozivu na generalni štrajk koga je objavio Kastrov pokret "26. jul". Pošto je Kastro pobedio, međutim, stavili su njegov portret odmah pored onog od generala Perona na naslovnu stranu svojih novina.

Bez obzira na političku alhemiju morenoista, Gevarine katastrofalne metode bile su veran izraz njegovog političkog gledišta, ili možda tačnije, odsustva bilo kakvog stvarnog političkog gledišta, koji je bio u njihovoj osnovi.

Ni morenoisti ni bilo koja od drugih pabloitskih tendencija ne haju za tim da izvedu klasnu analizu kastroizma i gevarizma, uđu u trag njihovom istorijskom poreklu i razvoju, ili naprave bilans iskustva sa geriljerizmom u Latinskoj Americi tokom proteklih skoro četiri decenije.

Taj kritički zadatak može jedino da obavi naš pokret, na bazi borbe koju je vodio kroz taj period za političku nezavisnost i internacionalno jedinstvo radničke klase.

Pabloistički revizionisti, kao i eks-radikali srednje klase uopšte, neprijateljski su nastrojeni prema takvom prilazu. Oni se žarko nadaju oživljavanju kastroizma. Svi oni su bili oduševljeni pojavom Zapatističke Armije Nacionalnog Oslobođenja u Chiapasu, Meksiko, i isto tako aplaudirali akcijama Tupac Amaru revolucionarnog pokreta kada je zauzeo japansku ambasadu u Limi, pre nešto više od godinu dana.

Naš pokret nije se pridružio slavlju ovog naizgled oživljavanja gevarizma i plitke političke formule "oružane borbe". Mi imamo dugu istoriju borbe protiv takvih koncepcija, shvatajući da one ne oličavaju revolucionarna socijalistička stremljenja proletarijata, nego radije politiku sitno-buržoaskog nacionalizma. One nisu usmerene prema rešavanju vitalnih pitanja revolucionarnog vođstva unutar radničke klase, nego ka poricanju revolucionarne uloge ove klase uopšte i skretanje radikalizovanih slojeva studenata, kao i radnika i seljaka, sa puta borbe za socijalizam.

One ne služe da rasvetle, već da zamagle strateške probleme socijalističke revolucije koje je elaborirao Trocki u svojoj teoriji Permanentne revolucije. Takvi slogani kao "dužnost revolucionara je da diže revolucije", "oružana borba" i "dugotrajan narodni rat" ostavljaju bez odgovora pitanja koja će klasa igrati vodeću ulogu u revoluciji, kakva je veza između revolucije u jednoj zemlji i svetske revolucije, i kakav je odnos između borbe radnika i potlačenih u zaostalim zemljama i radničke klase u razvijenim kapitalističkim zemljama.

Iza svoje radikalne retorike, ovi pokreti imaju sasvim određene koncepcije o svim ovim pitanjima. Bez izuzetka, svi oni usmereni su na sputavanje nezavisne revolucionarne borbe proletarijata, i potčinjavanje potlačenih masa u celini potrebama nacionalne buržoazije.

U tom smislu, bez obzira koliko se radikalnim ovi pokreti mogli činiti, oni su na kraju krajeva, jedan od poslednjih bastiona odbrane imperijalizma od socijalističke revolucije. Upravo ova priroda sitno-buržoaskog nacionalizma i geriljerizma pruža ključ za razumevanje lakoće sa kojom je kapitalizam prisvojio Čeov imidž za svoje sopstvene potrebe.

Kada pažljivo raspitamo politiku peruvijanske MRTA i meksičkih Zapatista, doćićemo do zaključka da su ove partije prosto različite manifestacije akomodacije sa imperijalizmom koju su ostvarili svi buržoasko-nacionalistički režimi i pokreti. Tupac Amaru grupa je zauzela prebivalište japanskog ambasadora sa namerom da vrši uticaj na režim Fujimorija da bi on omekšao svoju politiku. Krajnji cilj grupe, koga su preneli nekim od talaca, bio je da iznude sporazum putem koga bi mogli da se transformišu iz oružanog pokreta u legalnu sitno-buržoasku partiju.

Što se zapatističkog pokreta tiče, razlog što je bio tako univerzalno slavljen i hvaljen leži upravo u tome što je od samog početka odbacio bilo kakve revolucionarne ciljeve. Bledunjavi zahtevi Potkomandanta Markosa bili su za demokratizaciju, suzbijanje korupcije i veća kulturna prava za starosedelačko stanovništvo. Ti zahtevi mogli su da budu i bili su prigrljeni ne samo od sitno-buržoaske levice, nego i od delova vladajuće PRI i čak desne opozicione partije PAN. Markos i Zapatisti, umesto da pruže revolucionaran put napred za meksičke radnike i obespravljeno seljaštvo, pretvoreni su u još jedno sredstvo za izravnavanje računa unutar meksičke buržoazije.

Šta tačno podrazumevamo kada ove različite pokrete označavamo kao "sitno-buržoaski nacionalizam"? To nije tek politička epiteta koju marksisti prilepljuju svojim protivnicima. To je naučna definicija klasnih interesa i metoda koji karakterišu ove pokrete. Marks, bazirajući se na iskustvo revolucije 1848, i Trocki, u svojoj teoriji Permanentne revolucije, dokazali su da sitna-buržoazija nije u stanju da vodi nezavisnu i konzistentnu političku akciju. Njena nedoslednost odraz je njene središnje društvene pozicije. Uklještena između dve glavne društvene klase i stalno bivajući raslojena na eksploatatore i eksploatisane, primorana je da sledi jednu ili drugu od ovih klasa, ili proletarijat ili buržoaziju.

U posleratnom periodu, imperijalizam je stvorio nov društveni sloj identifikovan kao srednja klasa i postao zavisan od nje. U razvijenim kapitalističkim zemljama, ona se sastojala od funkcionera koji su popunili vladinu birokratiju i kancelarije korporacija, administrirali socijalnim službama novostvorenih država blagostanja i vodili rastuće masmedije.

Sličan sloj nastao je i u potlačenim zemljama, i upravo je tom sloju imperijalizam predao vlast tokom perioda dekolonizacije. U Latinskoj Americi, kao i u drugim oblastima sveta ugnjetenog imperijalizmom, mogućnosti pružene ovom društvenom sloju bile su znatno ograničenije od onih koje je uživao njen brat blizanac u razvijenim kapitalističkim zemljama. Na hiljade studenata diplomiralo je univerzitete bez izgleda profesionalne karijere na vidiku. U mnogo slučajeva oni koji su se posvetili profesiji ili pokušali da žive od malog biznisa uživali su tek nešto više u smislu životnog standarda od prosečnog radnika. Upravo je to bio društveni sloj koji je obezbedio glavnu društvenu bazu za sitno-buržoasku nacionalističku politiku.

Postojala je dakle objektivna klasna osnova za pojavu pabloističke teorije o "novoj svetskoj realnosti", po kojoj borbu za socijalizam može izvesti ne radnička klasa i njena svesna revolucionarna avangarda, nego radije radikalizovana sitna buržoazija. Konačno, ove revizionističke formulacije odražavale su kako težnje ovog specifičnog društvenog sloja, tako i potrebu imperijalizma za tampon zonom između sebe i pretnje proleterske revolucije.

Kao i svaki važniji događaj, revolucija koju je predvodio Fidel Kastro 1959. imala je duboke korene u prethodnom istorijskom razvoju. Ti istorijski koreni, koji se generalno ignorišu od strane Kastrovih navijača iz redova pabloista i sitno-buržoaske levice uopšte, moraju biti uzeti u obzir da bi se razumeo klasni sadržaj i politički značaj kastroizma.

Glavni pečat kubanskoj istoriji dao je jalov karakter njene borbe za nezavisnost, koja je samo preinačila njen status kolonijalnog poseda posustalog španskog kolonijalizma, u ekonomsku i političku polu-koloniju rastuće imperijalističke sile SAD.

SAD su intervenisale na Kubi 1898, posle 30-godišnjeg rata vođenog za kubansku nezavisnost. Intervencija je bila kratka i odlučna. Španija je izgubila svoje kolonije po Pariskom ugovoru, sporazumu u kojem sami Kubanci nisu imali učešće.

Ovaj sporazum proizveo je ono što je postalo poznato kao Platt Amandman Republika. Nazvan po senatoru SAD koji ga je predložio, zakon je usvojen u Vašingtonu i zatim nametnut kao amandman na prvi kubanski ustav. On je uključivao zabranu da, na papiru nezavisna kubanska republika, pristupi bilo kakvom međunarodnom sporazumu koji bi bio ocenjen kao nepovoljan po interese SAD. On je takođe garantovao SAD pravo da vojno intervenišu: "u cilju odbrane kubanske nezavisnosti, očuvanja vlade kakva odgovara zadatku zaštite života, imovine i individualnih sloboda, i ispunjavanja obaveza u pogledu Kube ustanovljenih Pariskim ugovorom". SAD će se više puta koristiti ovim "pravom" u prvoj polovini 20. veka.

Kubanska zavisnost od imperijalizma SAD nije bila samo formalna, onako kako je to propisano Plattovim amandmanom. Više od toga, ona je počivala na kubanskom izvozu šećera na tržište SAD. Ova kultura činila je veći deo izvoznih prihoda ostrva i bila skoro isključivo izvožena u Sjedinjene Države. Monokultura šećera osudila je većinu populacije na zaostalost, siromaštvo i hroničnu nezaposlenost.

Politički i društveni odnosi koji su preovlađivali na Kubi bili su uslovljeni nedovršenim karakterom buržoaske demokratske borbe za nacionalnu nezavisnost. Međutim, dok je kubanski polu-kolonijalni status bio među izraženijima u svetu, on nikako nije bio i jedini.

Kako je Četvrta Internacionala upozorila u predvečerje Drugog Svetskog Rata: "Zakasnele nacionalne države ne mogu više da računaju na nezavisan demokratski razvoj. Okružene kapitalizmom u stanju raspada i utopljene u protivrečnosti imperijalizma, nezavisnost zaostalih država biće neizbežno samo fikcija i politički režim će, pod uticajem unutrašnjih klasnih protivrečnosti i spoljnog pritiska, nužno završiti u diktaturi protiv naroda".

Jedna druga izjava, napisana iste godine, istakla je da ne postoji mogućnost za dokrajčivanje imperijalističke represije izvan svetske socijalističke revolucije: "Nade za oslobođenje kolonijalnih naroda stoga su više nego ikada povezane sa emancipacijom radnika celog sveta. Kolonije će biti politički, ekonomski i kulturno oslobođene, tek kada radnici razvijenih zemalja privedu kraju kapitalističku vlast i late se, zajedno sa zaostalim narodima, preoblikovanja svetske ekonomije na novom nivou, transformišući je tako da služi društvenim potrebama, a ne monopolskim profitima".

Kao što ćemo videti, kasnija kubanska istorija dokazala je ovu tezu, samo u negativnom smislu. Bez takve ujedinjene i internacionalne borbe radničke klase, istinsko ekonomsko, političko i kulturno oslobođenje pokazalo se nemogućim.

Odnosi između SAD i Kube proizveli su buržoasko političko uređenje koje je bilo prepoznatljivo po svojoj nemoći, ekstremnoj korupciji i čestim erupcijama nasilja. Dominacija SAD nad ekonomijom, kombinovana sa preovlađujućim uticajem stranih imigranata, kako u poslovnoj, tako i u zemljoposedničkoj klasi, takođe je raspirivala kubanski nacionalizam koji se odlikovao ekstremnim anti-amerikanizmom i čak imao ksenofobičnu crtu.

Na Kubi se, međutim, pojavila i drugačija perspektiva. 1925. godine formirana je Kubanska koministička partija, koja je pristupila Trećoj Internacionali. Njena najpoznatija figura bio je Julio Antonio Mella, student prava koji je postao lider univerzitetskog reformskog pokreta ranih 1920-tih i koji je nameravao da studente okrene radničkoj klasi.

Mella i njegovi drugovi vodili su borbu protiv diktature Gerardo Machada, kojeg je Mella opisao kao "tropskog Musolinija". Zatvoren od strane diktature, oslobođen je pod narodnim pritiskom, da bi zatim pobegao iz zemlje, putujući u Sovjetski savez, Evropu i na kraju Meksiko.

Mella je raskinuo sa Komunističkom partijom u Meksiku 1929, izjavljujući svoju podršku borbi Trockog protiv staljinističke birokratije. Ubrzo posle toga je ubijen.

Mella je potekao iz širokog pokreta kubanskih studenata i intelektualaca koji su želeli da promene korumpirani politički sistem ostrva i dominaciju američkog imperijalizma nad njim. Ali je on odbio preovlađujuće nacionalističke koncepcije i usvojio perspektivu socijalističkog internacionalizma.

Staljinizam je sprečio radničku klasu da iznađe njeno sopstveno rešenje za kubanske istorijske probleme na bazi jedne takve perspektive. Može se stoga reći, da je staljinizam pomogao pripremi dolaska Fidela Kastra na vlast, daleko pre nego što su on i Komunistička partija Kube ikada razmišljali o tome da udruže snage. Suzbijanjem perspektive za koju su se borili Mella i prva generacija kubanskih marksista, staljinizam je pospešio rast radikalnog sitno-buržoaskog nacionalizma.

U prvom predavanju na ovoj školi, David North se opširno pozabavio time kako se istorija ne sastoji samo od toga "šta se dogodilo" i "ko je pobedio", nego i od toga koje su alternative postojale, kakve su bile posledice onih koje su izabrane i kakve bi bile posledice onih koje nisu. Šta bi bilo da je Leva Opozicija prevladala? Isto pitanje može se postaviti i u vezi sa Kubom, jedino u manjim razmerama.

Postoje granice, naravno, do kojih možemo sa sigurnošću da tvrdimo "šta je moglo da bude". Ne može se na primer sa pouzdanočću tvrditi da, da je bilo istinske komunističke partije na Kubi, da bi se socijalistička revolucija odigrala te i te godine. Ali možemo sa sigurnošću da tvrdimo da, da je postojala istinski revolucionarna partija radničke klase, nasuprot korumpiranom političkom aparatu kubanskog staljinizma, pojava specifične tendencije poznate kao kastroizam bila bi nemoguća.

Tokom perioda u kome se odigravalo staljinističko izopačivanje Komunističke partije Kube, zemlja je prolazila kroz duboku revolucionarnu krizu. 1933. izbio je opštenacionalni ustanak, koji je primorao diktatora Machada da pobegne iz zemlje. Vrhunac ovog pokreta bio je generalni štrajk radničke klase, koji je video i zauzimanje fabrika, šećerana i imanja.

Kako je štrajk rastao po intenzitetu i obimu, staljinistička Kubanska komunistička partija, koja je dominirala sindikatima, izdala je naredbu nazad na posao, tvrdeći da štrajk preti da isprovocira intervenciju SAD. Dok je ogromna većina radnika ignorisala naređenje, KP je uprkos tome ušla u tajne pregovore sa Machadom, dobijajući ustupke za partiju u zamenu za njenu odgovornu ulogu u nastojanju da privede kraju obustavu rada.

Ova pogodba, koja je bila kratkog veka samo zbog Machadovog kasnijeg bekstva u egzil, stvorila je obrazac koji će KP slediti sledećih 25 godina. Staljinisti su nastavili sa svojom dominacijom radničkim pokretom, istovremeno sklapajući niz saveza sa konzervativnim buržoaskim partijama i čak vojnim režimima. 1940-tih, staljinisti su ušli u vladu američki potpomognutog čvrstorukaša, Batiste.

Sa staljinizmom kompromitovanim kolaboracijom sa desničarskin partijama i diktaturama, retorika antiimperijalizma i socijalne revolucije postala je sve više monopol nacionalističkih elemenata radikalizovane srednje klase, posebno među studentima Univerziteta u Havani. Upravo je u toj sredini Fidel Kastro započeo svoju političku karijeru.

Rođen u španskoj zemljoposedničkoj porodici, Kastro se za politički život zainteresovao dok je bio učenik u jezuitskoj srednjoj školi. Tamo je došao pod uticaj španskih sveštenika koji su podržavali Frankov fašizam. Pročitao je sva dela Jose Antonio Primo de Rivera, osnivača španske falange, i po kazivanju njegovih školskih drugova, bio snažno privučen fašističkom ideologijom.

U kasnim 40-tim i ranim 50-tim Kastro je bio uključen u aktivnosti naoružanih studentskih grupa koje su dominirale univerzitetom. Ideologija ovih grupa bila je nacionalistička i otvoreno antikomunistička.

Borbu protiv Batiste Kastro je započeo kao član buržoaske Ortodoxo partije. Nadmetao se kao kandidat na izborima za parlament 1952, ali je Batistin državni udar te godine osujetio njegove parlamentarne ambicije. Tada je započeo da organizuje malu grupu sledbenika za oružane akcije. Predvodio je napad na Monkada vojne barake jula 1953, kada je svih 200 učesnika bilo ili ubijeno ili uhapšeno.

Kastrove akcije nisu bile jedine takve vrste. Kroz ceo taj period, sledbenici različitih partija i sitno-buržoaskih frakcija vršili su napade na garnizone, pokušaje atentata i čak osvajanje Batistine palate. Malo je toga u Kastrovim političkim izjavama iz perioda koji je prethodio revoluciji 1959, što bi ga razlikovalo od uobičajene politike anti-Batista kubanskog nacionalizma iz tog vremena. Njegov najpoznatiji govor "Istorija će me pomilovati", pripremljen u odbranu na suđenju za napad na Monkadu, sastojao se od osude represija diktature i liste prilično mlakih demokratskih reformi.

Posle osude na kratku zatvorsku kaznu, Kastro se uputio u Meksiko, odakle je krajem 1956. organizovao iskrcavanje oko 80 naoružanih ljudi na Kubu. Kao i Monkada, iskrcavanje je bilo katastrofa sa jedva tuce njih koji su preživeli prvi susret sa Batistinim snagama. Pa ipak, jedva dve godine kasnije Kastro je osvojio vlast.

Vlast je bukvalno pala u ruke Kastrovoj gerili, zato što na ostrvu nije postojala druga ozbiljna politička snaga.

Ovaj politički vakuum bio je, pre svega, rezultat odsustva bilo kakvog revolucionarnog vođstva unutar kubanske radničke klase. Kolika god da je bila ograničenost Kastrovog reformizma, njegova politika bila je mnogo radikalnija od one koju su zastupali staljinisti. Njegove oružane akcije, koliko god da su bile ograničenog dometa, izborile su široku narodnu podršku u vreme kada su kubanski staljinisti u očima naroda bili viđeni kao saučesnici u diktaturi.

Kastrova izvorna namera bila je da se sporazume sa SAD. Na svom prvom putu u Sjedinjene Države, četiri meseca posle dolaska na vlast, Kastro je izjavio sledeće: "Ja sam izjavio na jasan i nedvosmislen način da mi nismo komunisti. Vrata su širom otvorena za privatne investicije koje doprinose razvoju industrije na Kubi. Za nas je potpuno nemoguće da ostvarimo napredak ako ne postignemo razumevanje sa SAD".

Kastrov pokret se međutim opredelio za ograničenu agrarnu reformu i socijalne mere u korist kubanskog naroda. U svojim prvim mesecima doneo je dekrete o preraspodeli neiskorišćene zemlje, smanjenju zakupnina, povišenju plata i raznim merama koje proširuju prava na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu.

Vašingtonu se ništa od toga nije svidelo.

SAD su pokušale da Kastra disciplinuju golim ekonomskim pritiskom. U zahuktalom sukobu sa kubanskim režimom, SAD su najpre ukinule izvoznu kvotu za šećer, glavnu ekonomsku liniju života Kube, a zatim odbile i da je snabdevaju naftom.

Kubanski režim je na to odgovorio nacionalizacijama, isprva imovine SAD, a potom i preduzeća u kubanskom vlasništvu, i okretanjem sovjetskoj birokratiji za pomoć.

Spoljna politika SAD bila je rigidno ideološka i osvetnička. Britanija je u sličnim situacijama postupala na sasvim drugačiji način. Afrički lideri kao Nkrumah, Kuanda i Kenyatta bili su pripitomljeni uprkos svojoj radikalnoj i čak "socijalističkoj" retorici, čime su uticaj i interesi britanskog imperijalizma u regionu bili očuvani.

Ironijom sudbine, arogancija i glupost SAD pokazali su se kao jedan od centralnih stubova Kastrove vladavine tokom proteklih 40 godina. Oni su mu omogućili da se predstavi kao otelovljenje kubanskog nacionalizma i da svaku opoziciju žigoše kao sredstvo protiv Jenki imperijalizma.

Istovremeno sa okretanjem Moskvi, Kastro je sklopio savez i sa kubanskim staljinistima. Ovaj potez je slavljen od pabloista i sitno-buržoaske levice uopšte, kao dalji pokazatelj radikalizacije revolucije i njenog socijalističkog karaktera. U stvarnosti, nije bilo ničeg sličnog. Kao što smo videli, Kubanska narodna socijalistička partija (PSP), kako su se staljinisti tada zvali, bila je krajnje reakcionarna i diskreditovana politička snaga. Ona je predstavljala deo postojećeg buržoaskog političkog uređenja na Kubi, verno služeći čak i Batistinom režimu.

Našavši se neočekivano katapultiran na vlast, Kastro se PSP-u okrenuo iz nužde. Kako nije imao ni partiju, ni program, niti čak pravu vojsku, kubanski staljinisti dobro su mu došli da obezbede aparat i ideologiju pomoću koje će moći da vlada.

Kastro će kasnije preinačiti svoju sopstvenu političku prošlost, tvrdeći kako je postao "marksista-lenjinista" mnogo pre Batistinog državnog udara, iako ne baš sasvim "komunista". Sve njegove političke avanture, od dana sa naoružanim antikomunističkim grupama na univerzitetu, do kampanje za poslaničko mesto u Kongresu na listi buržoaske partije, biće predstavljene kao obične taktičke inicijative usmerene na pripremanje uslova za socijalističku revoluciju.

Šta je to što su Kastro i drugi levi buržoaski nacionalisti našli u "marksizmu-lenjinizmu"? Očito je da nisu tražili naučni pogled koji bi im bio od pomoći u vođenju borbe radničke klase za njenu sopstvenu društvenu i političku emancipaciju. U isto vreme, bilo je tu nečeg višeg od običnog pretvaranja u cilju pridobijanja podrške Moskve.

Oni su marksizam-lenjinizam, onako kako su ga naučili od staljinista, shvatali kao politiku koja u prvi plan ističe korišćenje države za postizanje željenih promena u društvu. U njemu su takođe našli i opravdanje za svoju sopstvenu neograničenu kontrolu nad takvom državom, vladajući kroz svemoguću "revolucionarnu partiju" predvođenu nepogrešivim i nezamenljivim nacionalnim vođom. Treba se podsetiti da je i Čang Kaj Šek modelovao svoju partiju Kuomintang, na onom što je naučio od staljinizma.

Kao i skoro svi nacionalistički režimi i tendencije koji su se pojavili u posleratnom periodu i kastroizam počiva na skupu mitova o svom poreklu i razvoju. Takva mitologija je neizbežna, s obzirom na klasni karakter ovih pokreta, koji se oslanjaju na sitnu i nacionalnu buržoaziju, a predstavljaju se kao da zastupaju interese potlačenih masa.

Po dolasku na vlast, Kastro i njegovi sledbenici opisali su svoju pobedu kao isključivo plod oružane borbe vođene od strane gerile u planinama Sierra Maestra. Dakle, kao vojnu pobedu nad imperijalizmom i domaćom buržoazijom, izvojevanu od strane malih snaga, zahvaljujući čistoj snazi volje i odlučnosti. Kao što je Če Gevara napisao, nepunih mesec dana po rušenju Batistine diktature:

"Mi smo dokazali da mala grupa ljudi koji su rešeni, podržavani od naroda i ne boje se smrti... može da savlada regularnu vojsku... Ima još jedna pouka za našu braću u [Latinskoj] Americi, koja su ekonomski u istoj agrarnoj kategoriji kao i mi, a to je da moramo da izvedemo agrarne revolucije, da se borimo u poljima i planinama, i odatle dovedemo revoluciju u gradove, a ne da pokušavamo da je pokrenemo u ovim poslednjim..."

Ova koncepcija, koja je postala zvanično objašnjenje kubanske revolucije, predstavljala je radikalno iskrivljavanje događaja. Tokom šest godina Batistine vlasti, oko 20 000 Kubanaca je izgubilo život od ruku režima. Od toga, 19 000 ubijeni su u kubanskim gradovima. Sabotaže, politički štrajkovi, i drugi oblici otpora, od kojih je većina bila van kontrole Kastrovog pokreta 26. jula, bili su vrlo rasprostranjeni i na kraju dali glavni potstrek padu režima.

Kastrovu gerilu sačinjavalo je najviše nekoliko hiljada ljudi. Nije bilo odlučujućih bitaka i najveće borbe uključivale su ne više od 200 gerilaca. Batista je izgubio podršku kako kubanske buržoazije, čiji je dobar deo podržavao Kastra, tako i Vašingtona, koji je njegovom režimu nametnuo embargo na oružje. Lišen ove podrške njegov režim se brzo raspao.

Na samoj Kubi, ovaj mit o Kastrovoj gerili koja pobeđuje američki imperijalizam i domaću vladajuću klasu čistom smelošću i vojnim junaštvom služio je vrlo određenoj političkoj svrsi. On je bio sredstvo da se opravda konsolidacija režima koji je sve poluge državne vlasti stavio neprikosnoveno u ruke samog Kastra.

Mit koga su stvorili Kastro i Gevara biće izvezen sa katastrofalnim rezultatima. Takozvani kubanski put promovisan je kroz čitavu Latinsku Ameriku kao jedini mogući oblik revolucionarne borbe. Na hiljade latinoameričke omladine gurnuto je u pokolj obećanjem da sve što je potrebno za obaranje vlada i ukidanje društvene represije je hrabrost i nekoliko pušaka.

Gevarino najpoznatije delo, "Guerra de Guerrillas" ili gerilski rat, služilo je kao priručnik za ovu strategiju unapred osuđenu na propast. U njemu je sumirano ono što je on opisao kao tri velike pouke, proizašle iz kubanskog iskustva, za "mehaniku revolucionarnog pokreta u Americi":

1. Narodne snage mogu da dobiju rat protiv armije.

2. Nije neophodno da svi uslovi budu prisutni da bi se izvela revolucija; pobunjenički foco [termin za gerilsku jedinicu] može sam da ih stvori.

3. U nerazvijenoj Americi, poprište oružane borbe mora prvenstveno da bude na selu.

I ono malo političke analize koja se mogla naći u ovim rukopisima, bila je sasvim pogrešna. Latinoamerički put razvoja godinama je bio kapitalistički. Osnovni temelj represije u Latinskoj Americi nije bila, kao što je Gevara propovedao, latifundija—što znači koncentracija zemlje u rukama uske manjine—nego kapitalistički odnosi najamnog rada i profita. Čak i dok je ovaj rukopis još bio pisan, kontinent je prolazio kroz suštinske strukturne promene koje su dalje proletarizovale stanovništvo i vodile masovnim migracijama sa seoskih područja u gradove.

Ništa od svega toga nije analizirano. Revolucionarne pripreme svedene su na impresionistički postupak biranja seoske sredine pogodne za gerilski rat. Oni koji su poslušali ovaj savet završili su u klopci u džunglama i zabitima, gde su bili osuđeni na borbu prsa u prsa sa latino-američkim armijama.

Ono što stalno izbija na površinu u Gevarinoj politici je poricanje radničke klase kao revolucionarne klase i nipodaštavanje sposobnosti radnika i potlačenih masa da postanu politički svesne i izvedu svoju sopstvenu borbu za oslobođenje.

To što je predlagao selo kao jedinu moguću arenu za oružanu borbu, ni u kom slučaju nije značilo mobilisanje seljaštva na bazi određenih društvenih zahteva. Naprotiv, Čeova koncepcija bila je zasnovana na korišćenju nasilja kako bi se "diktatura primorala da posegne za silom i time razgoliti svoju stvarnu prirodu diktature reakcionarnih društvenih klasa". Drugim rečima, cilj gerilske grupe bio je da se isprovocira represija prema seljacima, koji bi tobože na to odgovorili podrškom borbi protiv vlasti.

Za takvu borbu, nisu bile potrebne ni teorija ni politika, još manje aktivna intervencija u borbe radničke klase i obespravljenih masa. Kako se Gevara latio stvaranja gerilskih grupa po Latinskoj Americi, tako je insistirao da sve političke diskusije i kontroverze budu isključene. Jedinstvo je trebalo da bude zasnovano isključivo na slaganju oko taktike "oružane borbe".

Posledice su, kao što se moglo i predvideti, bile katastrofalne. Upravo je u svojoj rodnoj Argentini Če osnovao jednu od prvih gerilskih grupa, pod vođstvom novinara Jorge Masettia. U Čeovoj biografiji, Anderson navodi posebno zapanjujuće detalje ovog fijaska. Gerilci nikada nisu ni videli borbu. Neki su se izgubili i po svoj prilici umrli od gladi u divljini. Drugi su pali u ruke policiji. Pre nego što je grupa bila desetkovana međutim, Masetti je naredio pogubljenje trojice članova zbog navodno disciplinskih prekršaja. Autor citira jednog od preživelih ovog debakla, koji navodi da su sva trojica osuđenih bili Jevreji. Ispostavilo se da je Masetti, pre savezništva sa kastroizmom, bio član ekstremno desničarske nacionalističke i antisemitske organizacije u Argentini.

Sama Čeova grupa u Boliviji bila je slične sudbine. Što je posebno vredno istaći, u vezi sa njegovim aktivnostima tamo, je njegova potpuna ravnodušnost prema društvenim i političkim prilikama u samoj zemlji. Rudari rudnika kalaja, najmoćnija snaga u bolivijskoj revoluciji 1951, bili su u štrajku i sukobima sa vojskom tokom meseci koji su prethodili Čeovom dolasku u zemlju. U svom dnevniku on je ove događaje zabeležio samo kao deo scenske pozadine svojih sopstvenih aktivnosti. On nije imao perspektivu ili politiku koju bi mogao da ponudi bolivijskim radnicima. Što se bolivijskih seljaka tiče, njihova reakcija na započinjanje oružane borbe nije bila da podrže gerilu nego da je potkažu vojsci.

U Boliviji, sledbenici kastroizma računali su na podršku promoskovske Komunističke partije. Ta podrška nikada nije pružena i mnogi su krivili upravo staljiniste i samu moskovsku birokratiju za osuđivanje gerile na totalnu izolaciju i možda čak dostavljanje tajnim službama SAD informacije o Čeovom boravištu.

To je sasvim moguće. Generalni sekretar bolivijske KP, Monje, bio je izgleda KGB-ov kadar koji se preselio u Moskvu za stalno, kratko po Čeovoj smrti. Jedna stvar koja proizilazi iz Castanedine biografije je neobična dominacija svih glavnih komunističkih partija Latinske Amerike takvim tipovima, koji su u mnogim slučajevima imali direktnu ulogu u ubistvu Trockog 1940. On je takođe utvrdio, na osnovu nekada tajnih dokumenata iz sovjetskih arhiva, kako su ove partije bile finansirane kroz direktnu novčanu pomoć Moskve. Sovjetska birokratija finansirala je pouzdane političke ispostave čija je uloga bila da pomognu u njenom sopstvenom traganju za mirnom koegzistencijom sa Vašingtonom.

Ali na kraju ostaje činjenica da takva izdaja nije ni bila neophodna. Ideja da je revoluciju moguće izvesti dovođenjem manje od dva tuceta naoružanih ljudi u region gde nemaju političke prethodnike, niti podršku ili čak razrađeni program i perspektivu da se podrška zadobije, bila je od samog početka osuđena na propast. O patetičnom karakteru ove avanture slikovito govori i činjenica da je u svojim poslednjim danima, okružen bolivijskom armijom, Gevara planirao da apeluje na međunarodnu podršku...pišući pisma Bertrand Russellu i Jean Paul Sartreu.

Kubanska revolucija pokazala se kao ključna prelomna tačka u istoriji Četvrte Internacionale.

Pošto je predvodila borbu protiv pabloizma 1953, američka sekcija, Socijalistička radnička partija (SWP), deceniju kasnije ponovo se ujedinila sa glavnom pabloističkom tendencijom predvođenom Ernestom Mandelom. Ujedinjenje je bilo zasnovano na njihovoj zajedničkoj proceni kastroizma i uloge sitno-buržoaskog nacionalizma. Oni su, na osnovu nacionalizacije velikog dela proizvodnih snaga na Kubi, zaključili da je ona time postala radnička država. Šta više, zastupali su viđenje da bi kastroizam mogao da preraste u svetsku tendenciju, koja bi mogla da iznedri novo revolucionarno vođstvo svetske radničke klase.

Ovakvo gledište imalo je implikacije koje su sezale daleko izvan Kube. Kao što je Trocki istakao u vezi sa raspravom o definiciji sovjetske države 1939-1940, iza svake sociološke definicije krije se određena istorijska prognoza. Nazvati Kubu radničkom državom značilo je raskid sa celokupnom istorijskom i teorijskom koncepcijom socijalističke revolucije razvijanom od Marksa na ovamo.

Na Kubi, vlast je pala u ruke gerilske armije koja je bila jasno sitno-buržoasko nacionalističkog karaktera, bez ikakve ozbiljne veze sa radnicima. Sami radnici nisu igrali značajniju ulogu u formiranju novog režima, niti su stvorili bilo kakva sredstva demokratske kontrole nad državnim aparatom po njegovom osnivanju.

Označiti takav režim kao "radničku državu" imalo je dalekosežne posledice. To je značilo napustiti kompletnu borbu koju je marksistički pokret vodio za političku i organizacionu nezavisnost radničke klase. Umesto toga, sugerisano je da put u socijalizam leži u potčinjavanju radničke klase nacionalističkom vođstvu. Biće to kastroisti, gerilske armije i drugi nacionalisti utemeljeni u sitnoj buržoaziji koji će voditi socijalističku revoluciju, a ne radnička klasa, obrazovana i organizovana od partija Četvrte Internacionale. To je bila centralna istorijska prognoza koja leži iza sociološke definicije Kube kao radničke države, koju su dali pabloisti.

Platforma koju je razradio Joseph Hansen iz SWP u odnosu na Kubu bila je utemeljena na velikoj vulgarizaciji marksizma. On je kao svoju polaznu tačku uzeo prethodnu odluku trockističkog pokreta da koristi vrlo uslovnu i donekle improvizovanu definiciju "deformisane radničke države" u opisivanju Kine i istočnoevropskih država u tampon zoni.

U ranijim diskusijama, SWP je akcenat stavljala na pridev "deformisane", kako bi ukazala da su ove države istorijski neodržive. Oni su se protivili Pablovom pokušaju da ovu definiciju iskoristi kao sredstvo za pripisivanje revolucionarnog potencijala staljinizmu.

Hansen je međutim, na još grublji način nego Pablo, postavio sebi kao zadatak da dokaže kako Kuba ispunjava niz apstraktnih kriterijuma, pre svega onaj o nacionalizaciji ekonomije, koji je navodno uvršćuju u kategoriju radničkih država.

Radnička klasa niti je bila ta koja je izvela revoluciju, niti je bila u situaciji da vrši bilo kakvu kontrolu nad državnim aparatom posle revolucije. Ali ove činjenice uzete su samo kao nekoliko više formalnih kriterijuma koje kubanska revolucija još nije ispunila, što samo dokazuje da postoji prostor za dalji napredak i da je zbog toga nekritička podrška još neophodnija.

Kako je Hansen pisao u to vreme: "Kubanska vlada još nije ustanovila demokratske proleterske oblike vlasti kao što su radnički, vojnički i seljački saveti. Međutim, samim tim što je krenula u socijalističkom pravcu, dokazala se kao demokratska u tendenciji. Nije se ustručavala da naoruža stanovništvo i ustanovi narodnu miliciju. Garantovala je slobodu izražavanja svim grupama koje su podržavale revoluciju. U tom pogledu jasno se razlikuje od ostalih ne-kapitalističkih država, koje su bile ogrezle u staljinizam".

"Ako kubanskoj revoluciji bude dopušteno da se slobodno razvija, njena demokratska tendencija će nesumnjivo voditi skorom stvaranju proleterskih demokratskih formi prilagođenih kubanskim potrebama. Jedan od najjačih razloga za vatrenu podršku revoluciji je zato, da se pruži najveća moguća šansa ovoj tendenciji da deluje".

Kubanska realnost bila je sasvim drugačija od ružičaste slike koju je naslikao Hansen. Kubanski trockisti, na primer, bili su nemilosrdno progonjeni, njihove vođe utamničene, a štampa uništena. Ostrvo je dugo bilo jedna od zemalja sa najvećim brojem političkih zatvorenika na svetu, od kojih su ne mali broj bili bivši Kastrovi drugovi iz pokreta 26. jul.

Sa teorijskog stanovišta, najštetniji aspekt Hansenovog gledišta bila je njegova sugestija da će, ako mu bude data mogućnost, Kastrov režim "ustanoviti demokratske proleterske oblike vlasti"; tj. radničke savete, ili da upotrebimo termin skovan u Ruskoj revoluciji, sovjete.

Takvi oblici radničke vlasti međutim, ne uspostavljaju se niti daju na poklon odozgo, od strane režima koga sačinjavaju sitno-buržoaski nacionalisti. Takve institucije, bez obzira da li ih stvaraju Kastro, Gadafi ili Sadam Husein, nikad nisu ništa više nego maske za bonapartistički režim. Stvarni radnički saveti ili sovjeti, mogu biti stvoreni jedino od strane samih radnika, kao sredstvo organizovanja masa, svrgavanja kapitalizma i uspostavljanja nove proleterske državne vlasti.

Lenjin i boljševici nisu sovjete uručili radnicima posle osvajanja vlasti. Radije, oni su borbu za osvajanje vlasti vodili upravo kroz ove organe koje je sam ruski proletarijat stvorio, na osnovu razvoja svoje klasne borbe i sazrevanja političke klasne svesti, kao plod dugotrajne intervencije ruskih marksista.

Pabloisti su zauzeli poziciju da su Kastrova nacionalizacija i njegovo samoproglašenje za marksistu-lenjinistu, značili potvrdu Permanentne revolucije.

U stvarnosti, Kuba kao i mnoge druge potlačene zemlje tokom decenija posle Drugog Svetskog Rata, jeste potvrdila Permanentnu revoluciju, ali u negativnom smislu. To će reći, tamo gde radnička klasa nije imala revolucionarnu partiju i samim tim nije bila u stanju da pruži vođstvo potlačenim masama, predstavnici nacionalne buržoazije i sitno-buržoaski nacionalisti bili su u prilici da zauzmu upražnjeno mesto i nametnu svoje rešenje. Naser, Nehru, Peron, Ben Bela, Sukarno, baathisti i u kasnijem periodu islamski fundamentalisti u Iranu i sandinisti u Nikaragvi, primeri su tog procesa. U skoro svim ovim slučajevima nacionalizacije su takođe bile izvršene.

U dokumentu koji je Socijalistička radnička liga (SLL) poslala SWP-u 1961, britanski trockisti oštro su kritikovali Hansenovo laskanje sitno-buržoaskim nacionalističkim vođstvima.

"Nije posao trockista da veličaju ulogu takvih nacionalističkih vođa", izjavili su oni. "Oni podršku masa mogu da uživaju samo zahvaljujući izdaji vođstva od strane socijaldemokratije i naročito staljinizma. Njihova uloga je uloga tampon zone između imperijalizma i masa radnika i seljaka. Mogućnost ekonomske pomoći Sovjetskog Saveza često im omogućava da sklope povoljniju pogodbu sa imperijalistima, i čak omogućava radikalnijim elementima među buržoaskim i sitno-buržoaskim vođama da posegnu za imperijalističkom imovinom i zadobiju dodatnu podršku masa. Ali za nas, u svakom pojedinačnom slučaju vitalno pitanje je da li radnička klasa u tim zemljama osvaja političku nezavisnost kroz marksističku partiju, predvodeći siromašno seljaštvo ka stvaranju sovjeta, i shvatajući neophodnost veze sa svetskom socijalističkom revolucijom. Trockisti po našem mišljenju nikako ne bi smeli da sve to zamene za nadu da će nacionalističko vođstvo vremenom postati socijalističko".

Oni koji su upoznati sa kasnijom degeneracijom Radničke revolucionarne partije u Britaniji znaju da ovaj pasus ujedno predstavlja i direktnu optužnicu linije koju će Healy, Banda i Slaughter početi da zastupaju jedva deceniju kasnije, u vezi sa PLO-om i raznim arapskim režimima. To samo dokazuje akutnost analize, i činjenicu da je revizionistički napad na Četvrtu Internacionalu bio utemeljen u objektivnim klasnim snagama. Napustivši borbu protiv pabloizma, vođstvo britanske sekcije postalo je žrtva istih klasnih snaga koje su fatalno uzdrmale američku SWP.

Proglašavanje Kube za radničku državu i njene revolucije za novi put u socijalizam povlačilo je za sobom odbacivanje kompletne perspektive Permanentne revolucije. Radnička klasa nije više morala da igra vodeću ulogu u zaostalim zemljama, niti je bilo neophodno boriti se za razvoj socijalističke svesti unutar ove klase. Umesto toga, gerilske grupe oslonjene na seljaštvo mogu same dobiti bitku za socijalizam, bez i čak uprkos radnicima.

To je značilo odbacivanje same suštine marksizma. Borba za socijalizam je time odvojena od proletarijata. Oslobađanje radničke klase nije više bio zadatak same radničke klase. Umesto toga, ona je pretvorena u nemog posmatrača akcija herojske gerile.

Razmatranjem ovog stanovišta može se jasno shvatiti klasna osnova istrajne zaluđenosti cele sitno-buržoaske levice Fidelom Kastrom. Ono što oni vide u Kastru je sposobnost sitne buržoazije da dominira radničkom klasom i da igra naizgled nezavisnu ulogu. Kuba im je poslužila kao dokaz da intelektualac-levičar, radikalni student ili demonstrant srednje klase ne moraju da se potčine radničkoj klasi i teškoj i dugotrajnoj borbi za razvijanje socijalističke svesti među radnicima. Radije, oni mogu da revolucionišu društvo svojom sopstvenom spontanom aktivnošću.

U odbijanju ovog revizionističkog napada na marksizam, SLL je raspravu oko Kube povezala sa fundamentalnim metodološkim pitanjima. Ona je pokazala da stav SWP-a predstavlja ono što je Trocki opisao kao "obožavanje postignutih činjenica", što će reći prilagođavanje takozvanoj realnosti koju diktira postojeća društvena struktura, postojeće vođstvo u radničkoj klasi i buržoaski oblici svesti koji preovladavaju među širokim masama radnika i obespravljenih. Sve to prihvata se kao objektivan, determinišući faktor, potpuno odvojen od svesne borbe revolucionarne proleterske partije.

Metoda SWP-a sastojala se u pasivnom razmatranju ovih "činjenica" i u prilagođavanju postojećim rukovodstvima, u traganju za putem koji im se činio da nudi najveće šanse za brz politički uspeh. Tako su oni postali apologete ovih vođstava, nalazeći opravdanje za svaki svoj potez u argumentu da s obzirom na situaciju, šta su drugo mogli? Te "situacije" su međutim, uvek isključivale svesnu borbu trockista za nezavisno mobilisanje radničke klase na njenom sopstvenom socijalističkom i internacionalističkom programu.

SLL je branila teorijske tekovine borbe koju je trockistički pokret vodio protiv staljinizma. Ona je insistirala na tome da strateško iskustvo čitave imperijalističke epohe dokazuje da vođstva koja nisu zasnovana na radničkoj klasi nisu u stanju da uspešno okončaju borbu za oslobođenje od imperijalističkog ugnjetavanja i zaostalosti u zemljama sadašnjim i bivšim kolonijama.

Ova borba je mogla biti uspešno okončana jedino zauzimanjem vlasti od strane radničke klase i širenjem svetske socijalističke revolucije. Glavni zadatak koji je proizilazio iz ove analize bio je stvaranje nezavisnih revolucionarnih partija radničke klase, zasnovanih na borbi protiv svih oportunističkih trendova, naročito staljinista, čiji je cilj bio da radničku klasu podrede nacionalizmu i nacionalističkim rukovodstvima.

Iznad svega, pabloizam je poricao da je za ostvarenje socijalističke revolucije neophodan razvoj visokog stepena socijalističke političke svesti unutar vodećih slojeva radničke klase. Politička svest radnika bila je za pabloiste predmet ravnodušnosti. U meri u kojoj su radničkoj klasi priznavali bilo kakvu vezu sa socijalističkom revolucijom, to je bilo samo u smislu objektivne snage koju vode i manipulišu drugi.

Rezolucija koju su pabloisti usvojili posle ujedinjenja sa SWP iznela je na videlo političke implikacije teorijskih revizija nastalih na kubanskom pitanju. U njoj se kaže sledeće: "Slabost neprijatelja u zaostalim zemljama otvorila je mogućnost dolaska na vlast čak i jednostavnim, sirovim sredstvima". Drugim rečima, moguće je stvoriti radničke države čak i bez izgradnje partija radničke klase.

U ovim zemljama, tvrdili su oni, a posebno u Latinskoj Americi, uslovi masovne bede i relativne slabosti buržoaskih državnih struktura "stvaraju situaciju u kojoj neuspeh jednog revolucionarnog talasa ne vodi automatski relativnoj ili čak privremenoj društvenoj i ekonomskoj stabilizaciji. Praktično neiscrpan sled borbi masa se nastavlja...Slabost neprijatelja pruža revoluciji više mogućnosti za oporavak od privremenih poraza nego što je to slučaj u imperijalističkim zemljama".

To je bilo grubo iskrivljavanje teorije Permanentne revolucije Trockog. Kada je Trocki ukazivao na slabost buržoazije u carističkoj Rusiji, to nije bilo ni u kakvom vremenskom vakuumu, nego u vezi sa dominacijom imperijalizma sa jedne strane i objektivnom snagom male, ali koncentrisane ruske radničke klase sa druge strane. Buržoazija nikada nije bila toliko slaba da ne bi mogla da ili slomi ili kontroliše sitno-buržoasku demokratiju. Njena slabost sastojala se u tome što je bila sukobljena sa mladim proletarijatom na čijem je čelu bilo revolucionarno vođstvo.

Pabloisti su međutim porekli ulogu industrijskog proletarijata i zadatak revolucije poverili upravo takvim sitno-buržoaskim snagama.

Njihova teorija "grubih sredstava" i "neiscrpne borbe masa" elaborirana je u predvečerje prvog iz serije državnih udara orkestriranih od strane SAD, koga je izveo general Castelo Branco u Brazilu, koji su Latinsku Ameriku bacili u decenijski košmar represije, čija se senka još uvek nadvija nad kontinentom.

Pabloisti ne samo da nisu pripremili radničku klasu za ove događaje, nego su čak pomogli da se oni odigraju, insistiranjem da revoluciju mogu da izvedu i druge snage, a ne samo radnička klasa i preporučivanjem Kastrove perspektive oružane borbe izolovanih gerilskih grupa.

Zašto je kastroizam uspeo da privuče tako mnogo ljudi u Latinskoj Americi? Dok su se uslovi za opšte-kontinentalan gerilski rat, onakvi kakvim ih je predstavio Gevara, pokazali lažnim, jedna stvar bila je zajednička svim ovim zemljama. Vođstva koja su imala dominantan uticaj u radničkoj klasi, posebno staljinističke komunističke partije, nisu nudila nikakav put napred u uslovima rastuće revolucionarne krize.

Zbog toga je "nova realnost" koju su slavili pabloisti, uzdizanje radikalno-nacionalističkih tendencija predvođenih sitnom buržoazijom poput kastroizma, bila u osnovi manifestacija nerešene krize revolucionarnog vođstva u samoj radničkoj klasi. Uprkos tome oni su takve pokrete predstavili kao rešenje krize, odričući se strateškog cilja Četvrte Internacionale. Napuštajući nezavisnu orijentaciju na radničku klasu i borbu za izgradnju partije koja bi mogla da dokrajči dominaciju birokratije, oni su ulogu Četvrte Internacionale sveli na pripomaganje sitno-buržoaskim nacionalistima i staljinistima, utičući na njih i nežno ih gurkajući ka levici.

Kako je ovakav pogled na stvari realizovan u praksi? 1968, pabloisti su održali njihov Deveti Kongres, neposredno posle Gevarinog fijaska u Boliviji i u predvečerje velikih klasnih borbi u Latinskoj Americi. Oni su izdali uputstva partijama članicama Ujedinjenog Sekretarijata u Latinskoj Americi da napuste radničku klasu i uključe se u gerilski rat.

Kako se u kongresnom dokumentu kaže: "Čak i u slučaju zemalja u kojima isprva može doći do velike mobilizacije i borbi gradskih klasa, građanski rat će se ispoljavati u različitim formama, među kojima će glavna osovina tokom celog perioda biti seoska gerila, pojam čije značenje je isključivo vojno-geografsko i koji ne podrazumeva isključivo (ili čak većinsko) seljački sastav".

Rezolucija nastavlja: "Jedina realistična perspektiva za Latinsku Ameriku je oružana borba, koja može da potraje godinama. Tehničke pripreme ne treba shvatiti kao samo deo rada, nego kao fundamentalni aspekt u međunarodnim razmerama i jedan od fundamentalnih aspekata u onim zemljama gde ni minimalni uslovi još ne postoje".

Instrukcije nisu mogle biti jasnije. U slučaju da je neko u latino-američkim sekcijama i gajio sumnje u pogledu toga da li je bilo dovoljno podrške među seljacima, ili potrebnih političkih uslova za podizanje ustanka na selu, rezolucija ih je uverila da nikakva podrška seljaka nije potrebna i da je politička situacija nebitna. Sve što je bilo potrebno su "tehničke pripreme" za oružanu borbu.

Rezultat je bio politička likvidacija i fizičko uništenje kadrova pod vođstvom pabloista u Latinskoj Americi.

U Argentini, na primer, zvanična sekcija Ujedinjenog Sekretarijata se pre formalnog raskida sa pabloistima rekonstituisala kao ERP. Ona se bavila kidnapovanjem biznismena za otkup, samo se pridružujući zahtevima za većim platama i boljim uslovima za radnike.

Kakav je bio efekat takvih akcija? Radnici su u osnovi podučavani da nije njihov zadatak da povedu borbu za svrgavanje kapitalizma. Oni su samo trebali da služe kao zahvalni posmatrači, dok herojske gerilske armije obave taj posao za njih.

U Čileu, radnici su vodili neprekidnu ofanzivu, koju je konačno ugušila Allendeova Vlada narodnog jedinstva čija je politika popločala put Pinočeovoj diktaturi. U Argentini, Cordobazo 1969, u kome su radnici Kordobe preuzeli kontrolu nad gradom, započeo je dugotrajnu ofanzivu koju su peronisti gušili, a potom diktatura Videla uništila. U Boliviji, rudari su više puta ustajali, samo da bi bili potčinjeni od strane svojih lidera navodno nacionalnim i levim slojevima armije pod generalom Torresom. Kao što se moglo i očekivati, Torres je ubrzo predao vlast svojim manje obzirnim kolegama koji su izvršili nemilosrdnu represiju nad bolivijskim radnicima.

Sa okretanjem kastroizmu, pabloisti su napustili kako radničku klasu tako i borbu da se ona oslobodi dominacije stare birokratije. Kao što je Kastro navodno bio potvrda Permanentne revolucije, tako je i ovu ključnu borbu učinio suvišnom.

Hansen iz SWP-a zastupa ovu tezu sa njegovim uobičajenim cinizmom i sirovošću, proklamujući kako je Kastro prebrodio kontrarevolucionarnu ulogu staljinizma.

"U nemogućnosti da sruši staljinističku prepreku, revolucija je pošla unazad prilično daleko i učinila zaokret. Zaokret nas je vodio preko vrlo grubog terena, uključujući Siera Maestra na Kubi, ali sada je jasno da zaobilazimo staljinističku prepreku koja nam je na putu."

"Nije neophodno tražiti liderstvo Moskve. To je glavna pouka kubanskog iskustva...Da bi se konačno prekinula hipnoza staljinizma, bilo je potrebno puzati na sve četiri kroz džungle Siera Maestre".

Ovakav zaključak imao je jasne političke implikacije, koje su sezale daleko van Kube. Ako je moguće jednostavno "zaobići staljinističku prepreku" putem gerilskog rata vođenog sitno-buržoaskim nacionalistima, teška i dugotrajna borba koju je Četvrta Iinternacionala vodila za presecanje omče koju je staljinizam namakao oko vrata radničkoj klasi, je ne samo suvišna nego i kontraproduktivna.

Krajnji rezultat ove perspektive nije bio da ukloni, nego da učvrsti, kontrolu koju je staljinizam imao nad radničkim pokretom u potlačenim zemljama, a posebno u Latinskoj Americi. Ona je pomogla da se čitava jedna generacija latinoameričke omladine skrene sa puta bilo kakve borbe unutar radničke klase. Okretanje gerili predstavljalo je dar staljinistima i drugim birokratskim rukovodstvima. Ono je izolovalo najrevolucionarnije elemente među omladinom i delom radikalizovanih radnika, čime je samo ojačana kontrola birokratije nad radničkim pokretom.

Na kraju, prilagođavanje pabloista sitno-buržoaskom nacionalizmu pomoglo je da osigura da radnička klasa ostane bez revolucionarnog vođstva u vreme kada je ulazila u odlučujuće klasne borbe kasnih 1960-tih i ranih 1970-tih. Gerilski avanturizam koji su oni propovedali samo je dobro došao vojsci i imperijalizmu kao izgovor za uvođenje diktature. Dakle, ova revizionistička tendencija igrala je ključnu ulogu u pripremanju najkrvavijih poraza koje su radnici Latinske Amerike ikada pretrpeli.

Šta je na kraju ispalo od pokreta inspirisanih Kastrom i Gevarom koje su pabloisti proglasili za novo oruđe socijalističke revolucije? Ići tragom njihove konkretne evolucije znači razgolititi klasni karakter ovih pokreta od njihovog nastanka.

FALN u Venezueli bio je jedan od glavnih gerilskih pokreta 1960-tih, osnovan uz kubansku pomoć. Citirajmo izjavu jednog od lidera ovog pokreta tokom tog perioda.

"Kada govorimo o oslobađanju Venezuele mislimo na oslobađanje cele Latinske Amerike; mi ne priznajemo granice u Latinskoj Americi. Naše granice su ideološke granice. Mi međunarodnu solidarnost shvatamo na stvarno revolucionaran način, zato smo rešeni da se borimo, da se borimo protiv imperijalizma do njegovog nestanka; rešeni smo da ne položimo oružje sve dok severno-američki imperijalizam posebno ne bude oboren na kolena".

Autor ovih redova bio je Teodoro Petkoff. Ne samo da je položio oružje, nego je postao ministar za planiranje Venezuele i glavni funkcioner odgovoran za sprovođenje programa stabilizacije IMF-a. Od proklamovanja kontinentalne solidarnosti i borbe do smrti protiv Jenki imperijalizma, Petkoff je sada angažovan na kresanju nadnica i privatizaciji državnih preduzeća u cilju uspešnog nadmetanja za strane investicije sa drugim kapitalističkim ekonomijama u regionu. Očekuje se da će se pojaviti kao vodeći kandidat na ovogodišnjim predsedničkim izborima u Venezueli.

Njegov slučaj je reprezentativan. U Uruguayu, Tupamaro gerila sada čini deo Frente Amplio, buržoaske izborne koalicije koja upravlja raspadajućim društvenim uslovima u prestonici Montevideu. Pokret M-19 postigao je sa kolumbijskom vladom sporazum, koji ne samo da je njihovim liderima obezbedio mesta u parlamentu, nego je dozvolio njihovim članovima da u zamenu za oružje dobiju male zajmove za biznis.

Ranih 1980-tih, Kastrov režim i njegove pristalice tvrdili su da su događaji u Centralnoj Americi, kao što su osvajanje vlasti od strane nikaraguanskih sandinista i izbijanje građanskog rata u El Salvadoru, doneli svežu potvrdu njihovog stava.

Ali šta je ispalo od ovih pokreta? Sandinisti, FMLN u El Salvadoru, URNG u Guatemali su svi sklopili pakt upravo sa onim snagama koje su odgovorne za ubistvo stotina hiljada radnika i seljaka. Kastro je pomogao postizanje tih sporazuma na pregovorima u Contadori i Esquipulasu, sporazuma koji su konsolidovali vlast u rukama slojeva buržoazije podržavane od SAD, pretvarajući kadar takozvanih oslobodilačkih pokreta u poslanike parlamenta, vojne oficire i policajce u novim režimima. Sve ove grupe podelile su se na razne frakcije, uzajamno se optužujući, sa pravom, za političku izdaju i korupciju.

U međuvremenu, mase u regionu suočavaju se sa uslovima bede i represije koji su isto tako loši ili još gori od onih koji su dali podstrek revolucionarnim komešanjima u regionu pre 20 godina. Krajnji rezultat ovih sitno-buržoaskih nacionalističkih pokreta pod uticajem kastroizma bio je da poseju demoralisanost među slojem militantnijih radnika, omladine i seljaka.

Šta je sa samom Kubom? Koji je krajnji rezultat novog puta u socijalizam koji su Kastrov režim i pabloistički revizionisti proklamovali pre 35 godina?

Trideset godina ostrvo je opstajalo zahvaljujući ogromnim subvencijama moskovske birokratije. Kastrove pristalice i procene SAD slažu se u tome da su ekonomske subvencije Sovjetskog Saveza Kubi iznosile negde između 3 i 5 milijardi dolara godišnje. Mehanizam ove pomoći sastojao se u kupovini kubanskih poljoprivrednih proizvoda, posebno šećera, od strane sovjetskog bloka, po cenama višim od svetskih (do 12 puta višim) i prodaji petroleja ispod svetske cene. Na osnovu ovakvog aranžmana, Kuba je dostigla tačku na kojoj je kupovala šećer od susedne Dominikanske Republike i preprodavala naftu na svetskom tržištu kako bi došla do čvste valute.

Zavisnost od sovjetskih subvencija je posledično imala za rezultat učvršćivanje kubanske monokulture u šećeru, istorijske osnove njene zaostalosti i potlačenosti. Baš kao i pre revolucije 1959, kubanski izvoz, od koga je 83 posto išlo u SSSR i Istočnu Evropu, sastojao se od šećera, duvana, nikla, ribe i nekoliko drugih poljoprivrednih artikala. Iz sovjetskog bloka uvoženi su potrošna roba i mašinerija, da ne pominjemo veliki deo hrane.

Nikakvo prtljanje niti iznenadne promene u ekonomskoj politici koje diktira nepogrešivi 'lider maksimus' Fidel Kastro nisu promenile ovo osnovno stanje. U krajnjem, suštinske reforme koje je kubanski narod izvojevao u oblastima zdravstva, obrazovanja i ishrane održavane su u životu zahvaljujući ovim subvencijama. Sada kada se režim okreće stranim investicijama, tekovine tih reformi sistematski se ukidaju.

Kastro je sklopio faustovsku nagodbu sa sovjetskom birokratijom, po kojoj je igrao ulogu piona u odnosima SAD i SSSR u zamenu za sovjetske subvencije. Neizbežno, đavo je došao po svoje.

Raspad SSSR-a značio je ekonomsku katastrofu za Kubu. Odgovor Kastrovog režima bio je pospešivanje stranih investicija i dopuštanje pojave rastućeg društvenog raslojavanja na samoj Kubi.

Ministar spoljnih poslova Roberto Robaina objasnio je nedavno kubansku politiku u intervjuu za državne novine Granma: "Ono što se dešava na Kubi je ekonomsko otvaranje sa potpunim garancijama za strane investitore...Ovo otvaranje je strateške prirode i svakim danom se produbljuje..."

"Mitsubishi Motors, Castrol, Unilever, Sherrit Gordon, Grupo Sol, Total, Melia Hotels, Domos, ING Bank, Rolex, DHL, Lloyds, Canon, Bayer, sve su to uspešna imena u svetu biznisa i svi oni su prisutni na Kubi. Neke od ovih firmi poseduju najveći kapital na svetu i nama su poklonili poverenje".

"Lakoća investiranja kapitala, sigurnost i poštovanje, garancije za repatrijaciju profita, raspoloživost kvalitetne radne snage, prilagodljivost, udoban smeštaj, želja da se ide napred, ozbiljnost u pregovaranju i lojalnost kubanskih partnera, neki su od elemenata koje oni koji su se odlučili na saradnju sa Kubom najviše cene".

Iako to ne kaže u Granmi, nesumnjivo je da se tim investitorima u četiri oka predočava kako mogu da dobiju jednu od najjevtinijih radnih snaga na hemisferi, a da im pri tom policijska država, istrenirana u staljinizmu, garantuje poslovne uslove bez pretnje štrajkova.

Kastrov režim ima običaj da tvrdi kako se strane investicije privlače u cilju odbrane "društvenih dostignuća" kubanske revolucije. Istina je međutim da se Kastrov režim, kao i drugi buržoaski režimi širom sveta nekadašnjih kolonija, bavi prodajom jeftine radne snage multinacionalnim kompanijama.

U slučaju Kube, to se čini na ekstremno direktan i centralizovan način. Kubanska radna snaga izdaje se u najam stranim korporacijama u zamenu za čvrstu valutu plaćenu kubanskoj vladi. Vlada angažuje potrebne radnike i plaća im delićem ove sume, u lokalnoj valuti pezosima. Strane kompanije zadržavaju potpuno pravo da otpuštaju radnike.

Rast društvene nejednakosti podstaknut je cvetanjem dolarske ekonomije. Najveći izvor deviznih rezervi danas je keš koga izgnanici, uglavnom iz SAD, šalju svojim rođacima na Kubi. Šta da se kaže o "revoluciji" koja je ekonomski zavisna od onih koje je do skora nazivala kontrarevolucionarnim "gusanos"-ima, ili crvima?

Ostale količine čvrste valute dotiču kroz rast turističke industrije, koju je Kastrov režim učinio težištem svog ekonomskog planiranja. Rezultat je ono što su neki na Kubi opisali kao turistički aparthejd. Novi hoteli, restorani, radnje, koji su nikli, rezervisani su isključivo za strance, dok je običnim Kubancima sve to nedostupno. Prostitucija buja. Ogromna većina stanovništva živi u uslovima bede.

Kastrov režim za sve ekonomske nedaće ostrva krivi embargo SAD. Bez sumnje, politika SAD se može okarakterisati kao brutalna i iracionalna primena imperijalističke sile na jednu malu, potlačenu zemlju. Ali ta politika je na delu 35 godina. Za to vreme, Kuba je imala ekonomske odnose sa skoro svim drugim važnijim zemljama na svetu.

Kubanska kriza je u suštini rezultat buržoaskog karaktera same revolucije. Ona nije uspela da reši nijedan od istorijskih problema kubanskog društva. Ove protivrečnosti su samo bile sakrivene ogromnim subvencijama sovjetske birokratije.

Malo je zemalja videlo takav masovan egzodus izbeglica. U prvim godinama revolucije one su se uglavnom sastojale od buržoazije i privilegovanih slojeva srednje klase. Ali oni koji su pobegli na splavovima i čamcima 1980-tih i 1990-tih bili su motivisani istim onim razlozima koji su poslali na hiljade begunaca sa Haitija, Meksika i drugih zemalja: želja da pobegnu od gladi i ugnjetavanja.

Na vrhu svega toga sedi režim koji guši težnje masa kubanskih radnih ljudi. Kastro vlada putem političke diktature organizovane po vojnim linijama. Suštinska institucija države su oružane snage koje vode većinu kubanskih privrednih preduzeća.

Kastru je kubanski ustav dodelio ulogu doživotnog predsednika. Protiviti mu se dakle je ne samo "kontrarevolucionarno" nego i neustavno. On je i šef države i predsednik vlade, kao i prvi sekretar Komunističke partije i vrhovni komandant vojske. Ukratko, sva vlast je koncentrisana u njegovim rukama i on diktira svaku značajniju odluku. Sa Kastrom sada u 70-tim, njegova zamena postaje sve urgentnije pitanje. Njegov brat Raul zauzima sve pozicije broj dva u vladi, vojsci i partiji.

U meri u kojoj je Kuba bila identifikovana sa socijalizmom, a takvo poistovećivanje su promovisali kako imperijalisti tako i sam Kastrov režim i njegove pristalice iz krugova sitno-buržoaske levice, kastroizam je uzrokovao diskreditovanje koncepcije socijalističke alternative kapitalizmu, naročito u Latinskoj Americi.

Prva Internacionala pod Marksom usvojila je slogan po kome će "oslobođenje radnika biti zadatak samih radnika". Dakle, u krajnjoj analizi, socijalizam je samoopredeljenje radničke klase. On ne može biti dat radnicima na poklon, niti izvojevan za njih od strane neke druge klasne snage koja bi delovala u njihovu korist. On može jedino da bude proizvod svesne borbe radničke klase, demokratski organizovane kao klasa za sebe, koja se bori da promeni društvo u svoju i korist celog čovečanstva.

Međunarodni Komitet branio je ovo shvatanje protiv svih pomodnih teorija 1960-tih i 1970-tih koje su poricale radničku klasu i tvrdile da su otkrile druge, revolucionarnije snage koje pružaju zgodnu prečicu u socijalizam. Više od trideset godina kasnije, od svih tih teorija nije ostalo ništa. Borba koju je vodio Međunarodni Komitet snažno je potvrđena istorijom.

Valjalo bi da se podsetimo šta je Joseph Hansen rekao o nepomirljivoj borbi Međunarodnog Komiteta i njegovom odbijanju da se pokloni pred kastroizmom. Ovakav stav, upozorio je on, značio bi "političko samoubistvo u Latinskoj Americi". Šta se dogodilo u stvarnosti? Pabloistički revizionizam i njegova podrška Kastru doprineli su da generacija radikalizovane omladine bude povedena u samoubilačke avanture za koje je najveću cenu platila radnička klasa.

Kakav bi bio ishod da su snage koje su pale pod uticaj pabloizma, umesto da se prilagode kastroizmu, podvrgle politiku sitno-buržoaskog nacionalizma bespoštednoj kritici?

Sigurno da je moguće da bi rezultat bio privremena izolacija, makar od pokreta kojim dominira sitna buržoazija. Ali bi zato u procesu imali priliku da obrazuju najnaprednije delove radnika i omladine. Kroz tu borbu, moglo je da se pripremi rukovodstvo sposobno da mobiliše radničku klasu u revolucionarnoj borbi. Umesto da padne pod dominaciju vojnih diktatura koje su pomogle da se postigne privremena stabilizacija svetskog kapitalizma, Latinska Amerika mogla je da pruži snažan podstrek svetskoj socijalističkoj revoluciji.

Centralne pouke koje moramo da izvučemo iz ovog strateškog iskustva tiču se kritične odgovornosti marksista. Njihov zadatak nije da otkrivaju i prilagođavaju se nekim drugim snagama koje bi spontano izvršile socijalističku revoluciju, nego da stvore nezavisne revolucionarne partije radničke klase, sekcije Međunarodnog Komiteta Četvrte Internacionale, koje sebe zasnivaju na čvrstoj teorijskoj osnovi, i koje pred radničku klasu iznose istinu.

Objektivni uslovi u Latinskoj Americi i celom svetu sazrevaju do tačke na kojoj će se borba koju vodi trockistički pokret podudariti sa revolucionarnim pokretom miliona. Pouke koje je ovaj pokret izvukao iz borbe za socijalizam u 20-om, biće odlučujuće za njegovo ostvarenje u 21. veku.